Хајдуци/14
2.
ОБРАД, ЗЕЛИДА
ОБРАД: Не бежи, лепа девојко, не плаши се од мене, ја ти нећу невиност безобразним реч'ма вређати.
ЗЕЛИДА (за себе): Прва смерна реч и умиљати глас у овој пустињи. (Гласно). Јеси ли и ти из овога друштва? ¬
ОБРАД: Јесам.
ЗЕЛИДА: Овај суви одговор казује ми, да и ти ниси бољи од њих.
ОБРАД: Може бити да се вараш, лепото девојко.
ЗЕЛИДА: Варам се? О, јесте! То твоје глатко чело, те умиљате очи, тај чист и пријатан глас свакога би теби преварио; но твоје речи саме ми кажу, да те не држим за другог, него што јеси, за убицу.
ОБРАД: Ах!
ЗЕЛИДА: Ти уздишеш, теби нису повољне ове речи? А ти се отргни, драги; још си млад; бежи из овог отрованог друштва, бар тебе ланци ропства не држе као мене: ступи наново у друштво људи, којега си жалостан сада изрод, па буди поштен човек.
ОБРАД: О, Боже, такве речи!
ЗЕЛИДА: Зар је теби за чудо, што чујеш ово од слабе девојке! Знај, незнани јуначе, много не треба мудрости, да човек избере оно што је добро и поштено. Ту је природа најбољи учитељ и Зелида је њена најпослушнија кћи.
ОБРАД: И јеси, среће ми, права, истинита кћи свете мајке природе. Створитељу, да л* је могуће, да рис јагње рађа! — Твој ужасан отац. . .
ЗЕЛИДА: Стани, болан, не називај ми оца ужасним, кад га добро и не познајеш. Зар ти мислиш, да је строгост и свирепост једно?
ОБРАД: Чуј ме добро, девојко!
ЗЕЛИДА: Кад би он као слаба, поводљива жена поступао, не би било ни разлога ни правице; сваки би га вукао куд би хтео. Ту би се од сиротиње отимало, ту би јачи слабијега гњечио; ал' овако његова строгост лакомим очима задаје страх, те се сваки натраг трза.
ОБРАД: Лепо ти описујеш вредноћу твојега оца, красото девојко, и камо срећа, да су сви такови, којима је срећа послужила да над другима господаре. Но чуј сад моје житије, вредно је да га саслушаш и о њему прорасудиш. Ја сам се родио у Враници; оца и не памтим, јер је рано умр'о и оставио мене и још једнога брата. Мати моја у удној сиротињи туђе је морала прести, да нас зарани. Но тек што ми брат за помоћ доспе, нестане га на једанпут: или се где удавио, или га је пушка каквог душманина премлатила — ко би то знао; њега нестане и ја нејак опет паднем мајци једној на 'рану. Тек што и ја поодјачам, да могу кору хлеба завредити, несрећом мојом посвађам се као млад човек са гавазом твојега оца, па кад овај не смеде ми ништа, оде паши и налаже, да сам ружне речи за Мухамеда говорио. Паша нареди, где ме нађу, да ме убију; но ја умакнем, а они да искале срце, ухвате ми стару матер и баце је у кулу. Бог зна, како тамо страда и је ли жива сирота!
ЗЕЛИДА: То је жалосно.
ОБРАД: Горко и жалосно, па како да се на оца ти не тужим?
ЗЕЛИДА: Опрости му, сви смо грешни, а мој отац сила држи на веру своју; није чудо што су га неваљале слуге могле подбунити на освету. (У унинију). О! да сам ја код мога оца, ја бих њега лако обаве¬стила, твоју стару мајку утешила; ја бих опет све лепо поправила, што су несрећни гавази изопачили.
ОБРАД: Верујем да би ти то учинила, али нека Бог зна, то судбина не да. Ја сам је сам хтео повратити, па сам је учинио гором, него што је била. Знаш ли, зашто си овамо доведена?
ЗЕЛИДА: То сам те сама хтела питати. На твоју доброту гледајући, мислим, да ме нећеш преварити.
ОБРАД: И нећу, вере ми тврде: црње би ми срце морало бити од пакла, кад бих тако добру душу преварити помислио. Дакле, чуј тајну: целог твога паденија ја сам причина.
ЗЕЛИДА: Ти!
ОБРАД: Ова једна реч дубоку ми рану врти у срце, но немој ме кривити. Намера је наша била или пашу убити, или избавити матер моју; али кад то не могосмо докучити, ухватили смо тебе, да се лакше с пашом изравнамо.
ЗЕЛИДА: Тешко је бити код хајдука у ропству, али ако будем измена за твоју мајку, радо ћу заборавити на све невоље. Боже, нема несреће без среће!
ОБРАД: Напразно је, чини ми се, сва та радост твоја. Ми смо се били тако договорили, да ми паша отпусти мајку, па да нам уз то сваком да по нешто пара и ферман, да можемо живети код својих кућа. Али харамбаша нешто ћути, моје речи не слуша, и мал' да не плете мреже невиности твојој.
ЗЕЛИДА: Шта рече? — Јуначе, јуначе, уби ме одмах овде, ал' ме не дај зликовцу у руке! Не остављај ме, тако ти мајка жива била!
ОБРАД: Нека Бог зна, ја те љубим као своју душу, али не знам како да ти помогнем.
ЗЕЛИДА: Иди оцу моме, поткажи му, где ја затворена кукам; он ће сву војску мене ради подићи.
ОБРАД: Мила си ми, девојко, као мио данак, мила си ми, као и мајка што ми је мила; али ми је већа закона светиња. Сви смо се заклели Богом и животом нашим, да невере учинити нећемо. И сад да изневерим дружину!
ЗЕЛИДА: Велико је то поштење срца твојега, али куд ћу ја несрећна?
ОБРАД: Чуј, што сам учинити намислио. Побунићу све момке, да окупимо харамбашу, или да гледа шта ће, или нека те отпусти.
ЗЕЛИДА: Боже благи, и међу разбојницима налази се по која добра душа! Како ти је име, јуначе, да га позлаћено у мојим држим прсима.
ОБРАД: Мени је име Обрад.
ЗЕЛИДА: Обрад? Посветила се ономе рука, који ти то лепо име надену. Оно је моје срце обрадовало. Буди ми од сада брат по Богу, гледај за мене као за сестру своју; и ако Бог да, те ме избавиш, видећеш како ћу ти благодарити. (Чују се гласови хајдука).
ОБРАД: Моја дружина долази; иди у пештеру, да нас не затеку.
ЗЕЛИДА: На Бога, па на тебе полажем надежду. (Одлази).
ОБРАД: Она ме братом назива; о, да знаш, шта осећа ово срце, друго би му име дала! Но на страну чувство и умилне речи, ове не подносе међ' мојом дружином.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|