Хајдуци/15
3.
ХАЈДУЦИ (дођу певајући), ОБРАД
ХАЈДУЦИ (из далека): Весело, Обраде, ево нам Ивана!
ИВАН: Помоз' Бог, Обраде!
ОБРАД: Бог ти добро дао, Иване, шта, ти допљејао? А ја данас тражио по свом тргу опанака од твоје коже.
ИВАН: Ее! Још је мекана за тај посао. (Други хајдуци долазе).
ХАЈДУЦИ: Иван, Иван! Еј, срећа, побро!
ИВАН: Живи били, јунаци, и оженили се! Него ја сам вам се јако уморио, да се мало одморим. (Седне, за њим сви други). Ала сте људи! Поседали око мене као око вешца, а не може ни један да се сети, да понуди путника чашом вина.
ПЕТАР: Ее! Богме право сиромах и каже. (Отрчи).
ИВАН: Ајме! Црн вам образ, докле човек не прекори, нема ништа.
ПЕТАР (донесе чутуру): На, кукавче, прихвати се мало.
ИВАН (добро повуче): Аха! Боље ти је овде.
ПЕТАР: Па од куд тако, Иване?
ИВАН: Правцем испод точка.
ПЕТАР: Та иди не говори!
ИВАН: Ево нек' ти ови кажу.
ПЕТАР: Па како си измакао?
ИВАН: То је чвор.
ПЕТАР: Дед' нам приповеди, тако ти Бога!
ИВАН (мућка чутуру): Хоћеш на кратко, или на дугачко?
ПЕТАР: Онако средње руке.
ИВАН: Тако вели и чутура. Како смо се тукли, знате. Један ме окрзне ханџаром, а ја се на то псећи разљутим: ил' да га убијем, ил' цркао ђаво. Он утрчи међ' дружину своју, а мени насела крв на очи, те за њим; ал' ти ме они склептају и свладају, па мало час доведу и Срећка везана и убрађена као младу невесту. Ај, побро, викнем, како ћемо сад! Ал' он се као стиди, па неће да говори.
ХАЈДУЦИ: Хе, хе, хе!
ИВАН: Одведу нас пред пашу, па ни пет ни девет, осуде мене да обесе, а Срећка, не знам, куд одвуку. Турци се радују, а ја се смејем.
ЛУКА: Ти као знаш, шта си с побратимом уговорио.
ИВАН: Та то је. Турци хоће да учине севап, па навале вином на мене. Хајде, рекнем, да се једанпут и ја опијем. Где ћеш ти да се опијеш, кад се ухватио стреш с два прста и по? — Кад ме поведу на поље, вране, браћо, да ми изваде очи, накупиле се ваљда из полак света, па око мене: га! га! Зар омирисале печеницу.
ПЕТАР: Ао, да лепа друштва!
ИВАН: Кад ми скидоше окове и метнуше узицу на врат, а мене ухвати неки страх. Као уздам се у мога побратима, али опет зебем, да ме није слагао пас; па кад повуку, куд ћеш онда јађан?
ПЕТАР: Пробечићеш мало очи, па мир.
ИВАН: Ја се тако журим, ал' ти се жубор по народу простре: „горе пашине стаје"! Па сви онамо, а мене нико и не гледа. Кад ти ја то видо', помислим: биће мога старога побратима масло, па ти латим окове и њима мога доброг џелата посред звезде. Ама да је речце проговорио, него стропошта се као маче, па ту му би и вагроб. Кад ли други видеше, да ја слабо разумем за шалу, начинише ми сами пута, те ти ја управо стајама, канда ћу гасити. Ал' кад тамо, а ја опазим ове аламане, где се ознојили радећи. А, тај ли је посао? Па ти и ја засучем рукаве. Знам, да ће многи памтити Иваново вешање.
ПЕТАР: Алал ти вера!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|