◄   2 Dejstvo treće 4   ►

3.

HAJDUCI (dođu pevajući), OBRAD

HAJDUCI (iz daleka): Veselo, Obrade, evo nam Ivana!
IVAN: Pomoz' Bog, Obrade!
OBRAD: Bog ti dobro dao, Ivane, šta, ti dopljejao? A ja danas tražio po svom trgu opanaka od tvoje kože.
IVAN: Ee! Još je mekana za taj posao. (Drugi hajduci dolaze).
HAJDUCI: Ivan, Ivan! Ej, sreća, pobro!
IVAN: Živi bili, junaci, i oženili se! Nego ja sam vam se jako umorio, da se malo odmorim. (Sedne, za njim svi drugi). Ala ste ljudi! Posedali oko mene kao oko vešca, a ne može ni jedan da se seti, da ponudi putnika čašom vina.
PETAR: Ee! Bogme pravo siromah i kaže. (Otrči).
IVAN: Ajme! Crn vam obraz, dokle čovek ne prekori, nema ništa.
PETAR (donese čuturu): Na, kukavče, prihvati se malo.
IVAN (dobro povuče): Aha! Bolje ti je ovde.
PETAR: Pa od kud tako, Ivane?
IVAN: Pravcem ispod točka.
PETAR: Ta idi ne govori!
IVAN: Evo nek' ti ovi kažu.
PETAR: Pa kako si izmakao?
IVAN: To je čvor.
PETAR: Ded' nam pripovedi, tako ti Boga!
IVAN (mućka čuturu): Hoćeš na kratko, ili na dugačko?
PETAR: Onako srednje ruke.
IVAN: Tako veli i čutura. Kako smo se tukli, znate. Jedan me okrzne handžarom, a ja se na to pseći razljutim: il' da ga ubijem, il' crkao đavo. On utrči međ' družinu svoju, a meni nasela krv na oči, te za njim; al' ti me oni skleptaju i svladaju, pa malo čas dovedu i Srećka vezana i ubrađena kao mladu nevestu. Aj, pobro, viknem, kako ćemo sad! Al' on se kao stidi, pa neće da govori.
HAJDUCI: He, he, he!
IVAN: Odvedu nas pred pašu, pa ni pet ni devet, osude mene da obese, a Srećka, ne znam, kud odvuku. Turci se raduju, a ja se smejem.
LUKA: Ti kao znaš, šta si s pobratimom ugovorio.
IVAN: Ta to je. Turci hoće da učine sevap, pa navale vinom na mene. Hajde, reknem, da se jedanput i ja opijem. Gde ćeš ti da se opiješ, kad se uhvatio streš s dva prsta i po? — Kad me povedu na polje, vrane, braćo, da mi izvade oči, nakupile se valjda iz polak sveta, pa oko mene: ga! ga! Zar omirisale pečenicu.
PETAR: Ao, da lepa društva!
IVAN: Kad mi skidoše okove i metnuše uzicu na vrat, a mene uhvati neki strah. Kao uzdam se u moga pobratima, ali opet zebem, da me nije slagao pas; pa kad povuku, kud ćeš onda jađan?
PETAR: Probečićeš malo oči, pa mir.
IVAN: Ja se tako žurim, al' ti se žubor po narodu prostre: „gore pašine staje"! Pa svi onamo, a mene niko i ne gleda. Kad ti ja to vido', pomislim: biće moga staroga pobratima maslo, pa ti latim okove i njima moga dobrog dželata posred zvezde. Ama da je rečce progovorio, nego stropošta se kao mače, pa tu mu bi i vagrob. Kad li drugi videše, da ja slabo razumem za šalu, načiniše mi sami puta, te ti ja upravo stajama, kanda ću gasiti. Al' kad tamo, a ja opazim ove alamane, gde se oznojili radeći. A, taj li je posao? Pa ti i ja zasučem rukave. Znam, da će mnogi pamtiti Ivanovo vešanje.
PETAR: Alal ti vera!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.