◄   4. Позорје 5. 6.   ►

Позорје пето


СМРДИЋ напред, потом ШЕРБУЛИЋ, ступе


СМРДИЋ: Шта сте се толико с тим разговарали?

ШЕРБУЛИЋ: Чисто ми је срамота казивати.

СМРДИЋ: Зар је тако зло?

ШЕРБУЛИЋ: Зло није, него ...

СМРДИЋ: Шта је, дакле?

ШЕРБУЛИЋ: Чудна ствар. Ради се да продамо Војводину.

СМРДИЋ: Какав би био тај неваљао човек који би своју Војводину издао.

ШЕРБУЛИЋ: И ја тако кажем.

СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали?

ШЕРБУЛИЋ: Тако је.

СМРДИЋ: И толико страдали.

ШЕРБУЛИЋ: Већ то бог један зна!

СМРДИЋ: Па како вам дође та подлост до руке?

ШЕРБУЛИЋ: Сам не знам шта ћу о томе да мислим. Тај што сам с њиме говорио из Сомбора је, и каже да од наше Војводине неће бити ништа.

СМРДИЋ: То смо одавно могли знати.

ШЕРБУЛИЋ: Каже да се једно прошеније на цара потписује, у коме Србљи сами признају да нас је мало и да за нас није Војводина.

СМРДИЋ: Е, гледај ти шта код нас неће бити! И Србљи то потписују!

ШЕРБУЛИЋ: Ко потпише, добије педесет дуката у злату.

СМРДИЋ: Шта, шта? Откуд толики новци?

ШЕРБУЛИЋ: Каже да се унапред плаћа.

СМРДИЋ: Али толики људи! То ће много изнети!

ШЕРБУЛИЋ: Е, свима се не даје потписивати, него само који су били у одбору.

СМРДИЋ: Но, тако је већ могућно.

ШЕРБУЛИЋ: Па шта мислите?

СМРДИЋ: Ја мислим, ако то цар 'оће, оно ће и тако бити; зато је боље потписати.

ШЕРБУЛИЋ: Тако и ја мислим. Нека донесе, дакле, да потпишемо.

СМРДИЋ: Ви не можете потписивати.

ШЕРБУЛИЋ: Зашто?

СМРДИЋ: Кад нисте били у одбору.

ШЕРБУЛИЋ: Вама је познато да сам био наименован.

СМРДИЋ: Али није дошло у протокол.

ШЕРБУЛИЋ: Реч председникова вреди као и протокол.

СМРДИЋ: Ја не знам да ли је то тако?

ШЕРБУЛИЋ: Баш и кад не би било, ко ће распитивати јесам ли ја био член, кад моје име

међу толикима стоји?

СМРДИЋ: То је истина, али знамо ми.

ШЕРБУЛИЋ: Пак зар би ви мене издали? Ми стари пријатељи!

СМРДИЋ: Добро, само да не окриве нас.

ШЕРБУЛИЋ: Ја ћу потписати насамо, пак после нека траже кад извучем новце.

СМРДИЋ: Закрпа је лепа.

ШЕРБУЛИЋ: Како да није, особито сад где смо толико страдали од проклети' Маџара.

СМРДИЋ: 'Ајде да саопштимо Жутилову, да видимо шта ће он рећи.

ШЕРБУЛИЋ: Е, он ће једва дочекати, како је лаком.

СМРДИЋ: Богме, он се добро покрпи.

ШЕРБУЛИЋ: Кад га пре три године истераше из службе, мал' не скапа од глади; жена и деца рђаво одевени. А сад, јесте ли видели како се носе?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.