◄   3. Позорје 4. 5.   ►

Позорје четврто


ЖУТИЛОВ И НАНЧИКА ступе


ЖУТИЛОВ: Но, шта си хтела отоич казати?

НАНЧИКА: Ову нашу просе.

ЖУТИЛОВ: Милчи?

НАНЧИКА: Ја сам одавно смотрила где један често пролази поред пенџера и увек баца очи горе. Све сам мислила да л' се ње тиче, и сад видим да је истина.

ЖУТИЛОВ: Је ли то зацело или као што ви жене имате обичај?

НАНЧИКА: Послао је једнога да је проси.

ЖУТИЛОВ: Шта је он?

НАНЧИКА: Доктор; човек врло фини. Ја сам се с њим разговарала, и сви кажу да ће бити физикус овде.

ЖУТИЛОВ: То је добро. Новаца ваљда не тражи.

НАНЧИКА: Мислим да не тражи.

ЖУТИЛОВ: Шта каже девојка?

НАНЧИКА: Нисам јој јошт спомињала, јер нешто важно стоји на путу. Кажу да је Маџар.

ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица.

НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи?

ЖУТИЛОВ: Болондшаг! Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући.

НАНЧИКА: Али ови људи, родољупци?

ЖУТИЛОВ: Пак шта? Кад њега трпе у Србији, зашто га не би трпили у Војводини? Ми, ваљда, нисмо бољи од Сервијанаца?

НАНЧИКА: Право кажеш. Та ми смо боље живили с Маџарима него и са Србљима.

ЖУТИЛОВ: Гледај ти само да девојка пође.

НАНЧИКА: Не верујем да ће се затезати, зашто јој се момак допао.

ЖУТИЛОВ: 'Ајде, дакле, да не буде доцкан.

НАНЧИКА: Може бити да му је зато по вољи што знамо добро маџарски (одлазе).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.