◄   2. Позорје 3. 4.   ►

Позорје треће


ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ


ГАВРИЛОВИЋ: Ево, господин је Лепршић бар ватрени родољубац; он ће дати што на сиротињу.

ЛЕПРШИЋ: Чекајте док буде славенско царство, пак ћете онда видити славе.

ШЕРБУЛИЋ: 'Оће ли бити?

ЛЕПРШИЋ: Ви јошт сумњате? Рус. ваљда, није дошао забадава.

СМРДИЋ: Но, фала богу, да и то доживимо.

ЛЕПРШИЋ: Једно ме само обеспокојава што се намештају страни људи за чиновнике у Војводини.

СМРДИЋ: Шта, шта? Гди је главни одбор? Што не протестирају?

ЛЕПРШИЋ: Требало би другојаче, ал' су Србљи кукавице.

ШЕРБУЛИЋ: Право кажете да су кукавице. Али тако је кад нема правог родољубија.

ГАВРИЛОВИЋ: А шта би ви радили?

ЛЕПРШИЋ: Поставили би мађароне за чиновнике.

СМРДИЋ: То може јошт и бити.

ШЕРБУЛИЋ: Врло лако.

ЛЕПРШИЋ: Како се почело радити, зацело.

СМРДИЋ: То је наопако!

ШЕРБУЛИЋ: Боље да смо и с Маџарима остали.

ГАВРИЛОВИЋ: Па зашто нисте?

СМРДИЋ: Знам да би вама по вољи било.

ГАВРИЛОВИЋ: Зашто мени? Мени је свеједно ма ко дошо у службу.

СМРДИЋ: И стран?

ГАВРИЛОВИЋ: Ако је поштен, боље и стран него свој, а неваљао.

СМРДИЋ: Јесте ли га чули?

ШЕРБУЛИЋ: Није ли то издајица?

ЛЕПРШИЋ: Треба подићи тужбу. Ви сте сведоци.

ГАВРИЛОВИЋ: А шта вам помаже кад нема одбора, а неће више ни бити.

ЛЕПРШИЋ: Шта, и ви кварите одборе, издајник један. (Удаљи се.)

СМРДИЋ: Мађарон!

ШЕРБУЛИЋ: Не заслужује да живи међу Србљима, него да се протера као сваки други Маџар.

ГАВРИЛОВИЋ: Кад би сви Србљи били као ви, и сам не би' желео бити Србљин.

СМРДИЋ: Јесте ли га чули?

ШЕРБУЛИЋ.: Лепо сам ја говорио да се сви маџарони побију као скотови.

ГАВРИЛОВИЋ: И да им се куће секвестрирају на ползу родољубаца.

ШЕРБУЛИЋ: Платићете ви нама сав овај трошак.

ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): 'Оћу, 'оћу. Идем одма' да преправљам (одлази).

ШЕРБУЛИЋ: Е, јесте ли га вид'ли?

СМРДИЋ: Тако нам треба кад нисмо имали памети. — Куд се деде Лепршић?

ШЕРБУЛИЋ: Ено га гди се разговара с неким страним.

СМРДИЋ: 'Ајдемо.

ШЕРБУЛИЋ: Већ ми се досадило без посла бити (одлазе).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.