◄   2. Pozorje 3. 4.   ►

Pozorje treće


LEPRŠIĆ, PREĐAŠNjI


GAVRILOVIĆ: Evo, gospodin je Lepršić bar vatreni rodoljubac; on će dati što na sirotinju.

LEPRŠIĆ: Čekajte dok bude slavensko carstvo, pak ćete onda viditi slave.

ŠERBULIĆ: 'Oće li biti?

LEPRŠIĆ: Vi jošt sumnjate? Rus. valjda, nije došao zabadava.

SMRDIĆ: No, fala bogu, da i to doživimo.

LEPRŠIĆ: Jedno me samo obespokojava što se nameštaju strani ljudi za činovnike u Vojvodini.

SMRDIĆ: Šta, šta? Gdi je glavni odbor? Što ne protestiraju?

LEPRŠIĆ: Trebalo bi drugojače, al' su Srblji kukavice.

ŠERBULIĆ: Pravo kažete da su kukavice. Ali tako je kad nema pravog rodoljubija.

GAVRILOVIĆ: A šta bi vi radili?

LEPRŠIĆ: Postavili bi mađarone za činovnike.

SMRDIĆ: To može jošt i biti.

ŠERBULIĆ: Vrlo lako.

LEPRŠIĆ: Kako se počelo raditi, zacelo.

SMRDIĆ: To je naopako!

ŠERBULIĆ: Bolje da smo i s Madžarima ostali.

GAVRILOVIĆ: Pa zašto niste?

SMRDIĆ: Znam da bi vama po volji bilo.

GAVRILOVIĆ: Zašto meni? Meni je svejedno ma ko došo u službu.

SMRDIĆ: I stran?

GAVRILOVIĆ: Ako je pošten, bolje i stran nego svoj, a nevaljao.

SMRDIĆ: Jeste li ga čuli?

ŠERBULIĆ: Nije li to izdajica?

LEPRŠIĆ: Treba podići tužbu. Vi ste svedoci.

GAVRILOVIĆ: A šta vam pomaže kad nema odbora, a neće više ni biti.

LEPRŠIĆ: Šta, i vi kvarite odbore, izdajnik jedan. (Udalji se.)

SMRDIĆ: Mađaron!

ŠERBULIĆ: Ne zaslužuje da živi među Srbljima, nego da se protera kao svaki drugi Madžar.

GAVRILOVIĆ: Kad bi svi Srblji bili kao vi, i sam ne bi' želeo biti Srbljin.

SMRDIĆ: Jeste li ga čuli?

ŠERBULIĆ.: Lepo sam ja govorio da se svi madžaroni pobiju kao skotovi.

GAVRILOVIĆ: I da im se kuće sekvestriraju na polzu rodoljubaca.

ŠERBULIĆ: Platićete vi nama sav ovaj trošak.

GAVRILOVIĆ (smeši se): 'Oću, 'oću. Idem odma' da prepravljam (odlazi).

ŠERBULIĆ: E, jeste li ga vid'li?

SMRDIĆ: Tako nam treba kad nismo imali pameti. — Kud se dede Lepršić?

ŠERBULIĆ: Eno ga gdi se razgovara s nekim stranim.

SMRDIĆ: 'Ajdemo.

ŠERBULIĆ: Već mi se dosadilo bez posla biti (odlaze).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.