◄   3. Pozorje 4. 5.   ►

Pozorje četvrto


ŽUTILOV I NANČIKA stupe


ŽUTILOV: No, šta si htela otoič kazati?

NANČIKA: Ovu našu prose.

ŽUTILOV: Milči?

NANČIKA: Ja sam odavno smotrila gde jedan često prolazi pored pendžera i uvek baca oči gore. Sve sam mislila da l' se nje tiče, i sad vidim da je istina.

ŽUTILOV: Je li to zacelo ili kao što vi žene imate običaj?

NANČIKA: Poslao je jednoga da je prosi.

ŽUTILOV: Šta je on?

NANČIKA: Doktor; čovek vrlo fini. Ja sam se s njim razgovarala, i svi kažu da će biti fizikus ovde.

ŽUTILOV: To je dobro. Novaca valjda ne traži.

NANČIKA: Mislim da ne traži.

ŽUTILOV: Šta kaže devojka?

NANČIKA: Nisam joj jošt spominjala, jer nešto važno stoji na putu. Kažu da je Madžar.

ŽUTILOV: Pak? Ona zna madžarski kao Madžarica.

NANČIKA: Ali šta će svet reći?

ŽUTILOV: Bolondšag! Svet ja neću pitati šta ću raditi u mojoj kući.

NANČIKA: Ali ovi ljudi, rodoljupci?

ŽUTILOV: Pak šta? Kad njega trpe u Srbiji, zašto ga ne bi trpili u Vojvodini? Mi, valjda, nismo bolji od Servijanaca?

NANČIKA: Pravo kažeš. Ta mi smo bolje živili s Madžarima nego i sa Srbljima.

ŽUTILOV: Gledaj ti samo da devojka pođe.

NANČIKA: Ne verujem da će se zatezati, zašto joj se momak dopao.

ŽUTILOV: 'Ajde, dakle, da ne bude dockan.

NANČIKA: Može biti da mu je zato po volji što znamo dobro madžarski (odlaze).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.