Rodoljupci/33
Pozorje četvrto
ŽUTILOV I NANČIKA stupe
ŽUTILOV: No, šta si htela otoič kazati?
NANČIKA: Ovu našu prose.
ŽUTILOV: Milči?
NANČIKA: Ja sam odavno smotrila gde jedan često prolazi pored pendžera i uvek baca oči gore. Sve sam mislila da l' se nje tiče, i sad vidim da je istina.
ŽUTILOV: Je li to zacelo ili kao što vi žene imate običaj?
NANČIKA: Poslao je jednoga da je prosi.
ŽUTILOV: Šta je on?
NANČIKA: Doktor; čovek vrlo fini. Ja sam se s njim razgovarala, i svi kažu da će biti fizikus ovde.
ŽUTILOV: To je dobro. Novaca valjda ne traži.
NANČIKA: Mislim da ne traži.
ŽUTILOV: Šta kaže devojka?
NANČIKA: Nisam joj jošt spominjala, jer nešto važno stoji na putu. Kažu da je Madžar.
ŽUTILOV: Pak? Ona zna madžarski kao Madžarica.
NANČIKA: Ali šta će svet reći?
ŽUTILOV: Bolondšag! Svet ja neću pitati šta ću raditi u mojoj kući.
NANČIKA: Ali ovi ljudi, rodoljupci?
ŽUTILOV: Pak šta? Kad njega trpe u Srbiji, zašto ga ne bi trpili u Vojvodini? Mi, valjda, nismo bolji od Servijanaca?
NANČIKA: Pravo kažeš. Ta mi smo bolje živili s Madžarima nego i sa Srbljima.
ŽUTILOV: Gledaj ti samo da devojka pođe.
NANČIKA: Ne verujem da će se zatezati, zašto joj se momak dopao.
ŽUTILOV: 'Ajde, dakle, da ne bude dockan.
NANČIKA: Može biti da mu je zato po volji što znamo dobro madžarski (odlaze).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|