О Македонији и Македонцима
| О Македонији и Македонцима Писац: Стојан Протић |
I.→ |
О МАКЕДОНИЈИ
И
МАКЕДОНЦИМА
од
Стојана М. Протића
(прештампано из „Одјека“)
Ова је књига награђена
из књижевног фонда Илије М. Коларца
БЕОГРАД
Штампарија К. С. Таушановића (Стара тел. ул. бр. 4)
1888.
страна
Прилично времена има већ како воде Срби и Бугари међу собом спор о Македонији. Историја тога спора сведочи да су га најпре изазвали Бугари својим претераним тежњама и зактевима. И редови ови, надамо се, посведочиће то. Управо може се рећи да су Срби обратили пажњу на то питање тек онда, кад су Бугари, у сувишној ревности својој почели дирати чак и у оно што очевидно није њихово, и кад су почели спорити чак да Срби живе и у Старој Србији. Нова литература бугарска, која се из пепела дигла тек од трећега деценијума овога века, сва је из реда заузета тим питањем и заражена том шовинистичком мишљу. Неке прилике, које имају свога основа у погодбама њихова препорађања и стихијама које су сложиле њихову народност и њихов језик, ишле су на руку развитку тога шовинизма.
У том је узорок што Бугари свој прави језик, и своју праву отаџбину и не испитују, но се само баве Македонијом и Шоповима. Тако је поникао факат, да док су они за педесет година наслагали читаву гомилу повремених издања и других списа о македонском говору, песмама и народу, ми имамо једва два три писца и једва 3—4 књиге о том. Чак и оно што имамо сведочи, како не само нисмо много и правилно мислили о том, но још и како смо толико индеферентни били у томе да су наша учена друштва и службени списи крстили именом бугарским оно, што рођени Македонци и нама самим изнета факта тврде да није бугарско. Отуда је дошло да нам сад поједини Бугари причају и то, како у Македонији нема ни помена о Србима, као што чини г. Бопчев у Варшавском Дневнику.
Кад је на тај начин ово питање већ изнето на дневни ред; кад га Бугари већ једнако потржу, па чак и пред Јевропу с њим једнако истрчавају, као што сведочи и позната књига секретара бугарскога Егзархата „La Macédoine“ и нови митинзи и петиције; кад и по признању самих Бугара овај наш спор неће тако лако и тако брзо да се сврши (види писма о Македонији Бопчева у Варшав. Дневнику); кад и познати слависта Ламански увиђа да се преко тога спора и питања не може лако претрчати - онда је право и дужност нам је да и ми живље уђемо у борбу. И ако нећемо, као што и не треба, да се залећемо онако као Бугари, а оно бар да сузбијамо и одбијамо њихове претераности и неосноване поставке, које, као што ћемо видети, иду чак тако далеко да и саму науку кваре, коче и злоупотребљавају...
Такве мисли су и нас нагнале да узмемо перо, и да о овом заиста тугаљивом питању и ми кажемо коју реч. Још напред изјављујемо да ни из далека не претендујемо да свестрано и потпуно претресемо ово питање, које има да решава и етнографија, и историја, и лингвистика, па, на послетку, и политика. Ми ћемо се ограничити више мање само на неке критичке примедбе онога што је до сад о том рађено, а нашим научницима и Академији оставићемо (ако они немају преча посла?!), да скупљањем нове грађе са свом озбиљношћу и научношћу уђу у прави посао и израде га онако као што су Вук и Даничић свој посао урадили.
страна
страна
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Протић, умро 1923, пре 101 година.
|