О Македонији и Македонцима/VI. Блъарин, бугарин, бугарштица.
| ←V. Дринов и Јастребов. | О Македонији и Македонцима Писац: Стојан Протић VI. Блъарин, бугарин, бугарштица. |
VII. Мало историје.→ |
Ми смо на једном месту, у низу ових наших разлагања, имали прилике споменути, да се Бугари називљу Блъгарима, што је, у осталом, и са свим по закону њихова језика, који лъ увек оставља без икаква замењивања и претварања. Српскога језика, пак, правило је, да се лъ замењује гласом у, те за то у нас реч блъгарин гласи бугарин. Том приликом ми смо споменули и то, како се Бугари љуте кад их ко зове тако а не Блъгарима, као што се само зову. Откуда ово нерасположење Блъгара према Бугарима тешко је поуздано казати, премда је слободно домишљати се, да оно долази отуда што речи: бугар и бугарити имају доста ружно значење у српском језику. Ми, разуме се, мислимо да је ово нерасположење Бугара према речи бугарин неупутно и основано на лажном осећању националне сујете, нити бисмо ми то овде и помињали да ова реч не стоји у вези са темом којом се бавимо, и да не стоји прилично велика вероватност да је реч бугар, бугарин и бугарити могла постати и са свим од друге речи која никакве везе нема са именом народа бугарскога, дакле са речи блъарин.
Ма колико се чинило да је ово ситница једна, ми ипак мислимо да је ствар доста важна и да се тиче не само постанка једне просте речи но и – порекла српских народних песама. Осим тога стицај разних прилика око ове се речи тако сложио да је и за историју важно претрести свестрано постанак и значење ове речи, тим пре што се она ево плеће чак и у – политику и шовинистичке тежње Бугара. С тога ћемо ми изнети овде наше мишљење о овој ствари, остављајући да суд о том после изреку људи који су се и дуже и више бавили питањима ове врсте... Да реч Бугарин, а нарочито реч Бугар, од које је прва и постала наставком ин, има у српском језику и значење којим се не бележи име народа, то је ствар несумњива. За реч Бугар имамо о том сведочанства и у Вука и Даничића Речнику. У академском речнику код речи Бугар вели се, да она значи што и Бугарин, име народа, а по том и: свињче. Ово друго значење је у Боци. За прву реч Бугарин, у истом речнику, вели се да значи: 1. име народа, 2. презиме или управо надимак место презимена и 3. мушко име. У народним песмама има Бугар-Кабаница, испод које често сине скерлет и кадива, за тим има у једној песми из Приморја (Slovinac за 1882 бр. 14.) да се Милош назива бугарином једним, који се научио јести из таса дрвенога и пити влашке бундурије, па онда у зборнику Вукових песама (2. књига): „ид’ одатле црни бугарине! да с’ донио бугарску копању ако бих ти и усуо вина; за те нису чаше позлаћене. У Србији има: Бугарине, место под виноградима у округу шабачком: виноград у Бугаринама; Бугариште, место под ливадама у крушевачком округу; Бугариновац, село у срезу добричком, округу топличком. Најпосле у Приморју и Хрватској од 16. века долази: 1, глагол бугарити у смислу запевања, јадања: „од свуда се вика чује, од свуда се помоћ пита, свак бугари, свак болује, свак у страху свом махнита“ (Палмотић); 2. именица бугарштица у значењу тужбалице, жалованке и просте народне песме: у Хекторовића бугаре рибари песме.
Из овога свега јасно је да у српском језику речи: Бугарин, бугар, бугарски, бугарити и бугарштица долазе у значењу, које је врло тешко без велика натезања довести у свезу са значењем имена народнога. Рекао бих да ови примери показују да у Даничићеву речнику нису ни сва значења речи Бугарин јасно обележена, и ако значење под 2 у неколико наговештава оно значење што је у оној песми из Приморја и у оној код Вука. Значења сва ова, мислимо, могу се поделити у ове три групе: у значења која су у вези с именом народа; у значења која бележе простоту, нискост рода и положаја друштвенога, и значења које бележе тужење, жаљење, запевање. Имена места која су постала очевидно од основе бугар реако бих да упућују на везу са другом групом значења (нискост рода и положаја), јер не бих знао како би се она могла довести у везу с именом народа кад се узме на око њихов географски положај.
Природно је са свим да се после овога запитамо: како су и откуда сва друга значења могла постати?
На ово питање није лако одговорити. Да је оно тешко доказује и та околност, што су се око одговора на њ мучила већ четири великана науке: Миклошић, Даничић, Богишић и Јагић. Колико ми, као лајици, можемо судити у овој ствари чини нам се, да ниједан од њих није био срећан дати објашњење или разрешење питања такво, да би оно могло природно и лако објаснити сва горња значења. Тако је питање ово и сад отворено. Али на њега се мора ипак одговарати. Ми признајемо да приступамо к њему с неком зебњом, јер какво јемство и каква вероватност да ћемо ми ту што помоћи, кад се и такви великани науке као што су Миклошић, Даничић, Богишић и Јагић не сложише и у мишљењу разиђоше? Заиста врло мала! Али дешава се да и мали где што могу помоћи, ако не баш самом расправом питања, а оно бар – подстицајем и свраћањем пажње на понеке ствари, на које велики кад кад забораве или из вида испусте. Није немогућно да то буде и овде. Хоће ли га бити не знамо, али, мислимо, покушати неће бити грешно.....
Г. Срећковић је у своме Чеславу изнео мишљење да речи бугарштици и бугарину ваља тражити постанак и значење у латинској речи vulgarus, прост, простачки, сељачки. По његову тврђењу у речима бугарштици и бугарину исто је то значење, и за то он несумњиво држи: 1, да реч бугарин као име народа нема никакве везе са горњим речима; 2, да је оно објашњење најприродније и да се њим тумаче сва остала значења у основи бугар у српском језику. Морамо исповедити, да основну мисао овога објашњења сматрамо као срећну, и да нам се чини да она и више и боље објашњава много од онога што у овом питању ваља разјаснити. Ми бисмо само рекли да она опет не може све објаснити – бар не онако лако и природно, као што неке појаве, по нашем схватању, заиста и објашњава. Ми ћемо с тога покушати да овде изложимо основну мисао г. Срећковићеву с неким нашим допунама и да, у потврду њену, обратамо пажњу на неке чињенице на које г. Срећковић или није никако обратио пажњу или их је тек лако само додирнуо. Његове од наших мисли нећемо овде одвајати, јер свак после упоређењем може видети има ли и какве су разлике између г. Срећковићевих мисли и разлога и наших.
Пре свега морамо свратити пажњу на ту важну околност да се речи бугарити, бугарштица и бугар јављају у Приморју и Хрватској – у крајевима, дакле, у којима је основа бугар могла постати од vulgarus, од честога и живога додира с латинским елементом, под чијим је утицајем наш народ у оним крајевима очевидно био и који је чинио свакако културно виши елеменат. Даље нам се чини важна и та околност, што се прве две речи јављају тек од 16. века у оним крајевима, дакле баш од времена у коме пада развој далматинске књижевности и угледање њено на просте, народне песме. Осим тога ове речи у другим крајевима не долазе, а у народним песмама Вуковим и онима у Приморју имају значење простога, нискога – бугар-кабаница и бугарин, који једе из таса дрвенога и пије влашке бундурије. Даље оба ова примера као и поменута имена места, у којима је основа бугар, указују на прост, пастирски и сељачкки живот – бугарине, бугариновац, бугариште. На послетку и географски положај ових места пре говори за близину и везу с дубровачким и другим латинским колонијама но за близину и везу с именом народа бугарскога.
У овом тумачењу, као што се види, има нешто и од онога што је Миклошић овим поводом рекао: да су Бугари у Срба и Хрвата, који су више били ратници, били пастири, и да је с њих пренето име на простору у опште. Разлика је само у томе што ми мислимо, да је боље и ближе узети да је то изведено из речи vulgarus. Свакојако није без значаја што је и Миклошић опазио, да бугарити, бугарштица, бугар, стоји у вези са простим, пастирским и сељачким животом. Примедба Јагићева да би у том случају ваљало пре очекивати реч влашити од Влах не може, по нашем мишљењу, опстати већ по томе, што су обе речи могле једна другу замењавати и што горњи пример из оне приморске песме очевидно показује да има везе између оба израза: влах и бугарин; а не треба, сем тога, заборавити и то да су се словенски прости становници могли називати овим другим именом, док је оно прво, влах, везивано било више за романизоване староседиоце: могла су, дакле, бити два различна извора за две врсте проста становништва.
Према томе ће Даничић имати потпуно право, кад вели: да је сасма тешко веровати, да су речи бугарити и бугарштица могле постати од имена народа бугарскога; јер ако је истина, да се српска народна поезија кретала од југоистока на северозапад и да постањем својим стоји у вези с временом и местом првих великих сукоба с Турцима – Марицом и Косовом, истина је и то, да нимало није сумњиво за народ и народну песму ко је ту борбу највише водио, који су и чиј су јунаци ту мегдан с Турцима делили, ко је на Марици погинуо и пропао а ко на Косову царство изгубио. Мучно је и са свим неприродно мислити, да ће цео низ добро обележених, оцртаних и онако дивно опеваних јунака српске народне песме, са живом и богатом историском везом, каква су у нашим песмама огледа и по самом истраживању г. Јагића (Архив, В. V. књ. III. Стр 454-5) уступити и заборавити се пред – даљином и правцем места где су се оне битке и борбе водиле. Исто је тако мучно и неприродно мислити да би се тај један, много ситнији и неважнији моменат, памтио и знао само у Приморју и Хрватској, а да нпр- о њеу нема никаква трага у Босни и Србији, тим пре што се зна са свим насигурно да су наше песме епске и песме о Краљевићу Марку изворно српске и да су од њих и Бугарима и Румунима прешле (види о том и поменуто место у Јагића Архиву), о чем, као што смо у Вукову Додатку видели, и у самих Бугара још живи традиција и успомена. Сумње, дакле, у том погледу није било и није могло бити ни за народ српски ни за суседе његове којима је он песме своје позајмио. Што се тиче оне песме из зборника Богишићева под бр. 40, коју г. Јагић наводи као доказ да бугарити и бугарштица стоје у свези с именом народна бугарскога и у којој имају ови стихови:
И бјеше ти се повратио ка лијепом Бугарији,
Ка лијепом Бугарији, к шурам својим Уговићем.
не треба изгубити из вида да је та песма баш из Дубровника, као ни то да није потврђено је ли то била збиља народна песма, или је вештачка.[1] На послетку кад би, рецимо, у народу ти крајеви сматрани као бугарски и као Бугарија, како да се онда не очува спомен о том у песми или језику оних крајева наших, који су ближи поменутим разбојиштима, и који су према томе боље могли знати и спомен сачувати о томе?
Позивање, на послетку, г. Јагића[2] на Мусакија чини нам се опет неосновано прво с тога, што сам Мусаки каже како је онамо била Доња Србија, па онда тек додаје „звана Бугарска.“ (Тако каже на четири места, по наводу г. Јагића, а на три вели просто: Bulgaria); друго с тога што сам Мусаки није баш најпоузданији сведок, треће што је на западу та реч врло неодређено употребљавана, и четврто што се један стран писац и у страним, западним изворима, употребљена реч, никад не може наводити као доказ да је што и у самом народу српском тако било, т.ј. да је она земља звана Бугарском. Ми смо већ указали на то, како баш у сред Македоније ни данас нимало и никакве сумње у народу нема где је Бугарска, као и на то да онамоњи народ Бугаре зове са свим друкчијим именом – Шоповима.
Сва ова факта и чињенице казују, чини нам се, јасно, да се значења простоте која несумњиво постоје у речима бугар, бугарин, бугарити, бугарштица, најбоље и најприродније објашњавају везом с латинском речи vulgarus. На основу тога и ми, с г. Срећковићем, држимо, да им у њој ваља постанак у српском језику и тражити.[3]
Али ми смо видели да у речи бугарити осим значења певати просте, народне песме, има још и значења запевати, јадати се. Тако исто видели смо да реч бугарштица не значи само просту, народну песму, но и тужбалицу, жалованку. Како сад ово да се објасни? Где овоме постанак ваља тражити?
Г. Срећковић ово значење објашњава на исти начин: т. ј. да су бугарили бугарштице простаци, робови, који веселе песме нису могли ни певати. Овде бих се ја разишао с г. Срећковићем и рекао да ми се не чини ово објашњење добро, нарочито кад се узму на ум неке чињенице које несумњиво стоје. Зна се нпр. да све наше епске песме имају неки тужан, жалостан тон који се сваки пут опажа при слушању гуслара. Све то објашњавати тим, да су те песме певали робови, не би било природно.
Мени се чини да би ову страну значења у поменутим речима природније било ојашњавати довођењем у свезу песама народних са – Богомилима, премда не поричем да су на то утицаја имале и прилике српскога народа у времену, у ком се обично замишља постанак наших народних песама (Маричика и Косовска пропаст, превлађивање Турака и потчињавање њима). У осталом могла су оба ова момента деловати, па, вероватно, тако је и било. Ја се овде, разуме се, не могу дуже упуштати у расправљање о утицају који су Богомили могли вршити на наш народ и његову појезију, али ћу истаћи то да је тај утицај свакојако морао бити велики и да су они захватили били нарочито корена у нижим слојевима друштва. Трагове које од њих налазимо и данас у Босни (на њих је, колико знамо, указивао пок. Хиљфердинг и г. Ст. Новаковић), а у Македонији још више (Бабуна планина, Бабуни, род један, Богумили село под Бабуном планином), показују да је тај утицај морао бити велики и јак. Зна се каква је њихова етика и догматика била и како су они гледали на весеља, песме и задовољства на земљи.
Ако би овај одговор могао у опште задовољити, као што се мени чини да може, онда би нам остало још само да објаснимо: откуда баш у Приморју да се сачува значај тих простих песама као тужбалица?
По моме мишљењу узрок или разлог овоме ваља тражити у ондашњем развоју и правцу Дубровачко-Далматинске уметничке појезије; Нигде народна песма није била тако близу поред вештачке песме као у Приморју; нигде на другом месту поређења и узајамнога утицаја између њих није могло бити сем у Приморју; нигде разлике међу њима нису могле бити тако опажене и забележене као онамо.
Ради бољега објашњења нек ми је слободно навести о Дубровачко-Далматинској књижевности ово што иде: „Књижевност коју назвасмо именом Дубровачко-Далматинскога хуманизма, почела се у другој половини XV, доспела је до цвета на крају XVI, а опала је XVII века. Она се развија у далматинским приморским градовима а поглавито у Дбровнику, у ком је најбоље негована и у ком је имала највише заступника. Она се радила на три језика: на латинском, талијанском и народном. Латинским се осим осим песама писало оно што је било намењено свету и науци, народним се писала појезија на весеље и радост песницима и дружини пријатеља њихових, а талијански се мало ређе употребљавао као и латински. Ова књижевност има особит карактер, који нам ваља посебице објаснити. Она ако и јест, нарочито позније, црпла и с извора народне песме наше, опет се није из ње развила“...
„.... У најновије време је В. Јагић довољно осветлио, да су италијански следбеници Петрарке и онога правца песничкога коме је он био представник, били узор нашим песницима“... (далматинским)
„....Као да се велико чување странскога правца, размера и духа свуда било поколебало, те видимо у том поступном примицању к својему корену и П. Хекторовића (1487-1572) из Старога Града на Хвару. Он је знатан по томе, што је најстарији од кога имамо забележене три народне песме. Противно обичају поносите властеле онога доба, која је обично много држала на своје рођење, он је, како се приповеда, врло радо заметао разговор с простим народом, и особито с рибарима. И доиста понајзнатије му је дело Рибање.“[4]
Хекторовић, као што се зна, први је који говори о бугарштицама. И према свему овоме мислимо да је са свим јасно оно што он вели: „рецимо по једну..... бугарштицу средну..... да србским начином“.... Прост српски начин је, дакле, био да се песме народне тужним гласом певају.....
У Македонији, такође, реч Бугарин чује се најобичније у овом чистом српском облику. Ређе се чује Болгарин, а бугарски облик Блъгарин не чује се у народу никако. За то имамо три важна сведока: Григоровића, Драганова и онога Прилепчанина, кога Офејков наводи у свом полемичком зборниуку La Macedoine. Драганов изреком назива облик Бугарин општим македонским обликом. Питање је сад откуда ове речи у Македонији и да ли јој постанак ваља тражити у облику Блъгарин или у – vulgarus?
Да она није постанком својим домаћа већ да је са стране доцније унета, мислимо да је несумњиво, јер ако би она била домаћа, т. ј. од имена народа онога који је покорио Словене у Мизији Доњој и ако би се њом још од почетка на дому обележавала бугарска народност, онда би она морала гласити у бугарском облику, дакле Блъгарин. Тако општи и тако обични српски облик Бугарин не би се никако могао очекивати, кад би словенски становништво у Македонији било бугарско и кад би постанком својим ова реч стајала у свези с речју Блъгарин, пошто је неприродно и немогућно да се један део народа зове једним именом, а други другим; и то баш у облику са свим противном законима језика бугарскога, а са свим истоветном с обликом какав за то постоји у српском језику.
Према овоме и према том што у Македонији народ Бугаре зове Шоповима, јасно је, да се и македонској речи Бугарин мора тражити постанак у некој другој речи. Што се нас тиче ми мислимо да ће и њој бити постанак из речи vulgarus на исти начин као и српској, и да је дошла са запада, јер да узмемо да је просто прешла из српскога језика не би нам допустио ни г. Офејков, пошто се зна да облик Бугарин у српском језику датира, према споменицима, од 14. века, а то би већ по г. Офејкову био доказ да од тога доба не би он могао никако ухватити тако јака корена у „бугарском народу“ Македоније – пошто би то, ако ништа друго, значило, да је ауторитет Срба био врло јак.
Споменућемо, на послетку, овде још једну околност, која је у свези с речју Бугарин у Македонији. На Западу, у средњем веку, Богомили су се звали и Bugri, па исту реч налазимо и у једнога нашега писца из прошлога века (Ј. Кавањин[5]). Да су они били у Македонији врло јаки и у живом додиру са Западом, као и да су највише корена имали у простом народу који је онамо у планинама живео пастирским животом, то је познато, а на то указују и поменута имена: Бабуна, Бабуни и село Богомили.[6]
- ↑ В. Богишић, Народне Пјесме, из старијих, највише приморских записа, Београд, 1878. стр. 2. и 109.
- ↑ Archiv, B. IV. књ. II. стр. 242.
- ↑ Упореди с овим: Будинъ, Бъдинъ, Видин.
- ↑ Ст. Новаковиђ, Историја српске књижевности, друго издање, стр. 124., 131., 133 и 134.
- ↑ Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, svezak 3., стр 718.
- ↑ Види и примедбу на крају књиге.