О Македонији и Македонцима/III. Етнографија и лингвистика.

О Македонији и Македонцима
Писац: Стојан Протић
III. Етнографија и лингвистика.


III
Етнографија и лингвистика.

Земља, која се данас зове Македонијом, имала је од најстаријих времена па до данас тако променљиву политичку судбину, а од доласка Турака на балканско полуострво била је опет тако далеко од цивилизованих центрова, да није нимало чудно ако данас нема јасно одређених и сигурно утврђених граница. У различно доба историско она је, као и многе друге земље и области на балканском полуострву, имала врло различне границе; а после доласка Турака, будући најмање приступна, она је, као најмање знана земља, у списима разних писаца добијала најнеодређеније, па често и фантастичке границе, узете онако на сумце и према потреби појединих писаца.

Та иста неодређеност у границама Македоније влада и данас. И данас једни именом Македоније бележе само приморје јегејскога мора док други под тим именом рачунају без мало не све земље од Месте до Јадранског мора с једне стране и од јегејског мора до – огранака Копаоникових с друге стране! Измеђ ових крајних линија има много средњих, којима поједини писци обележавају границе Македонији, сваки по свом разумевању а често, бог ме, и по напред смишљеном плану.

Према оваком стању ствари нећемо се и не можемо се ни ми упуштати овде утачно одређивање граница Македонији, али ћемо свакојако ради бољега разумевања изнети неколике податке историске, те да се види шта се у разним временима разумевало под Македонијом. У најстарије доба Македонијом се заиста звало само приморје јегејскога мора од ушћа Бистрице (Haliakmon, можда и њен доњи ток) до Месте. Доњи токови, дакле, Струме и Вардара – то је била стара Македонија. Филип Македонски и Александар Велики поглавито проширили су јој после политичке границе, разуме се, али језгро је увек било у проморју јегејскога мора, где су јој и најглавније вароши биле. У 7. веку Византинци су Македонијом управо звали данашњу Тракију (где је Филипопопољ), која је опет онда била ограничена на приморје мраморнога мора.[1] Стару, пак, Македонију, по главној вароши њеној Thessalonique, Византинци назову Тесалијом I, а стару Тесалију Тесалијом II.[2] За Римљана Македонија, такође, није ишла далеко на север, јер је сав предео од Шаре Планине до Дунава улазио у Горњу Мизију, од које се јадан део, изворни предео Биначе Мораве са Скопљем и околним планинама, звао Дарданија. У средњем веку Македонија се врло често звала просто Славинија; у нашим споменицима Македонијом се назива Тракија, а стара Македонија и Тесалија Влахиотска Земља, Велика Влашка, по неким страним писцима и Доња Србија. У средњем веку Македонија се звала у византиских, латинских и словенских писаца још и Драговитија, Берзитија, Велезитија.[3] Осим тога Македонија се звала у страних писаца и Бугаријом, од владања Бугара у њој, а, као што се ми усуђујемо мислити, и са још једнога разлога који ћемо доцније на свом месту споменути. У старијим и бољим споменицима нигде се име Македонија не протеже далеко на север. Тек у најновије време, нарочито од борбе Бугара за егзархат, поједини новији писци тим именом зову чак и земље северно од Шаре и Скопља. Тако Јиречек Македонијом зове и предео Биначке Мораве, и Косово, и Подримље. На чем он то оснива не каже, на жалост, нигде.

Према овоме једино што се сагласно истини и историји може твдити, то је: да се Македонија може тражити само јужно од Скопља и Шаре Планине. Толико се, по ономе што се као поуздано зна, може основано тврдити. Ближе одређивање, чини нам се, отимље се тачном обележавању граница, нарочито с источне стране. Ту као да је најприродније узети за границу реку Месту. Западну границу исто тако није лако обележити, али једно је као извесно: да се Македонија иза Црнога Дрима не може тражити. Она је негде источно од Црнога Дрима, али где баш то је мучно с поузданошћу казати.

Бугари, не знамо зашто, али извесно не с тога што тако диктује разлог и истина, веома далеко измиучу границе Македонији на свим странама. По свој прилици том ће узорок бити што су хтели најпре да прошире границе своме егзархату, а после да истисну историско име Старе Србије, те да тако лакше претендују на што већи простор, ослањајући се на неодређеност имена Македоније. Тако сигурно мислећи, они са свим лако и без премишљања одређују границе Македонији овако: са севера јој је граница, веле они, кнежевина Бугарска, са запада од Шаре па на југ, Црним Дримом и западном обалом Скадарскога језера, до Горице; са југа одатле па преко Србије до Солунскога Залива, јужно од ушћа Бистрице; са истока реком Местом.[4] Али, као што ћемо доцније видети, они се ни овом границом не задовољавају, већ задиру и у Мораву и Косово. Скоро исто тако чини и К. Јиречек, кога однекуда неки рачунају чак за врло критична историка, и ако он толико пристрасности показује према Бугарима у својој Историји Бугара, да му тешко може служити на част.

На послетку неће бити с горега да овде напоменемо како одређују границе Србији неколики наши писци крајем прошлог и почетком овога века, јер то стоји у тесној вези с границама Македоније. Јован Рајић, познати историк српски, у својој историји словенских народа, која је изашла у Бечу 1794-95. године вели: Горња Мизија, која је обухватала и Дарданију и Трибалију, добила је име Србија, а границе су јој: на северу Сава и Дунав, на југу Шар Планина и Македонија, на западу Дрина а на истоку река Цибрица. Павле Соларић, у свом земљопису који је штампан у Млецима 1804. године, даје исте границе Србији као и Рајић.[5] Вук Караџић у Даници за 1827. годину овако бележи границе Србији: „Србија граничи од севера Савом и Дунавом, од запада Дрином до Вишеграда а одатле Лимом, од југоистока Старом Планином (Hämus) која дијели Србију од Маћедоније, а од југа и југозапада тешко је за сад праву границу назначити, јер нпр. у најновијим мапама од Србије Метохија, ђе је Призрен, столица српских краљева и царева, Пећ, српска патријаршија и манастир Дечани, остаје у Арнаутској. Ако је Шара Планина с ону страну Метохије, онда је она права граница између Србије и Арнаутске.“[6]

На овом простору, који се Македонијом зове, живе данас различни народи. У њој има Грка, Цинцара, (македонских Румуна), Арбанаса и – Словена. Нас се, да богме, овде у првом реду поглавито тичу словенска племена у Македонији, те ћемо с тога о њима једино и говорити, дотичући се овда онда тек узгред других народности. Ваља нам само сад одмах напоменути, да у Македонији има највише Словена.

Какви су ти Словени што у Македонији живе, и којој грани данашњих словенских народа припадају или бар – најближе стоје? То је прво и главно питање које се, без сумње, најпре намеће сваком читаоцу, кад је реч о Македонији и њеном словенском становништву. На то питање покушаћемо ми да одговоримо у редовима што за овима долазе, напред признајући радо да на њ није баш тако лако одговорити, као што се можда на први поглед може учинити.

Тежина овога питања лежи поглавито у том, што још нису етнографија и језик ових македонских словена толико несумњиво и сигурно испитани, колико је за правилно и са свим поуздано решење потребно. Да бог ме ми овде имамо на уму све оне строге захтеве, које објективна наука, чиста од сваких спекулација и националних претенсија, ставља сваком испитивању; а кад бисмо хтели да дамо маха тежњама и аспирацијама ове врсте, којима се загрева и које у науку пушта г. М. Дринов, да о другима и не говоримо, ми бисмо с решењем овога питања били врло брзо готови.. ...

О Македонији су до сад писали многи: Ами Буе, Хан, Др. Јосип Милер, В. Григоровић, Дринов, Јастребов, Мајков, Милојевић, Срећковић, Карић, М. Веселиновић и у најновије време, П. Драганов, који је из Македоније и родом. Има, осим овога, и разних песама из Македоније које су купили Верковић, браћа Миладинови и неки Бугари. Али ако количином и није баш тако оскудна литература о Македонији и Словенима у њој, ипак на многе и многе списе не може човек да се поузда за то што су већ осумњичени, а неки опет и нису изворни радови него само исписана причања и казивања других, често непоузданих сведока.

Да бисмо избегли прекоре пристрасности ми ћемо нарочито избегавати употребу наших писаца, колико се може, а користићемо се што више другима, бирајући, разуме се, поузданије.

По П. Драганову у Македонији живе данас ова словенска племена: Брсјаци, Војиновићи или Бојковци, Бабуни, Дабрани: Арнауто-Арбанаси, Албано-Мијаци, Пољани и Кецкари; Пољанићи или Пуливаковци, Бандовци или Крановци, Језерци, Мраваци, Сираковци, Харизановци, Потурњаци, Помаци: Арјани, Рупалани, Чеши и Чепинци, Торлаци, Копановци, Пијанци и Шопи или Шопови. Нека је овде узгред споменуто, да г. Драганов у Македонију рачуна целу Метохију, Бинчу Мораву, западне граничне крајеве Бугарске и граничне крајеве Тесалије и Епира. На чем оснива такво ширање Македоније, нисмо могли увидети, јер он разлога за то не казује.

Г. П. Срећковић, у својој „Историји Срба“ (стр. 69.) бележи ова словенска племена: 1. Мрваци; 2, Пуливаци; 3, Бандовци; 4, Пијанци; 5, Брсјаци; 6, Копановци; 7, Пољани; 8, Мијаци.

Кад узмемо да и г. Драганов по језику не разликује онолико племена, колика им имена ређа, онда ће између онога што он о племенима казује и овога што је г. Срећковић забележио мало бити разлике, ако, свакојако, оставимо на страну Шопове, који живе чак до Дунава на северу и Искре на истоку и о којима ћемо ми такође на свом месту говорити.

Интересно је и важно што бележи В. Григоровић у свом „Очеркъ путешествія по европ. Турцій“, да у Дунавско-Трачкој Бугарској ових племенских имена нема.

Главна племена по особинама језика су: Брсјаци, Мијаци, Бандовци и Шопови.

Средиште Брсјака је Велески округ и Бабуна планина, где је једно колено овога племена под именом Бабуна живи. Не далеко од Велеса је село Богумили. У Брсјаке, по језику, долазе и Војиновићи, Разлажани, Прилепчани, Битољани, па и Ориђани и Стружани Брсјаци су.

Без сваке сумње ови данашњи Брсјаци су потомци византиских Берзита, с којима су и они сами и Бугари имали посла. На њих је при крају 8. века бугарски владалац Цериг слао војску, хотећи их покорити и преселити у Бугарску, али у том није успео.

Главније особине Брскачкога говора, по П. Драганову, ове су:

Старословенско јус земењују увек гласом а; гласове шт и жд изговарају као умешано к и г; дакле као кј и гј; даље употребљавају три постпозитивна члана, која ништа друго нису но скраћене показне заменице: въ, ва, во; нъ, на, но; тъ, та, то; презимена им се свршавају на икь или икј; деминутивни наставак за множину увек је иња; прво лице садашњега времена у свакога глагола свршава се на јам, ам и ујам, а треће лице множине увек на аат. Даље Брсјаци увек употребљавају ц место ч према српском; разликују меко љ и њ; употребљавају редовно ове заменице и прилоге: ја, ов, овак, вака, овде, свак, сав, све; имају прилог садашњег времена у глагола, са завршетком еки (меко к); акценат им је као и у српском, а много србизама има и у речнику им вели Драганов.

Облика именичких немају свију, али су по гдекоје ипак очували, као што се може видети из оних песама, које је још Вук у Додатку саопштио. У осталом то се види у неколико чак и из оних песама, које је Верковић издао.

Много више о говору Брсјака не можемо за сад, на жалост, казати. Поузданога а обилнога материјала за то не достаје још. Оно грађе што за сад има сва је у појезији, која је такође до сад била зле сређе да су се ретко са свим поуздане руке за њу прихватале. С њом се досад поступало не само маћијски но и спекулантски. Отуда осим Јастрбовљева зборника и Вукове мале збирчице у Додатку, слабо ћете где наћи верно забележених народних песама из Македоније. О Верковићу смо већ видели шта веле озбиљни научари, а зборник браће Миладинова ако и стоји релативно на бољу гласу, опет су га радили људи који су деловали у сред једне страсне борбе и очевидно стајали под утицајем Бугара, баш и да не примимо као истину поменуто казивање Јиречека о њима.

Грађе у прози: приповеткама, загонеткама, пословицама, која је тако исто, ако не и више, пресудна за језик, нема скоро никакве. За то се ми само можемо придружити молби г. Јагићевој, коју је у Архиву свом управио на г. Јастребова, да нам што пре пружи и један зборник приповедака, пословица и загонетака народних.

Ономе, што смо већ казали о говору Брсјака, можемо за сад још додати, опет по П. Драганову (Извѣстія, 1888, Бр. 2.): да се у околини Орида и Струге место ъ врло често чује о, а око Орида, Прилипа и Велеса ь замењује се са е. Осим тога у Прилипу и Велесу глас х замењује се са в. За начин неодређени г. Драганов изречно помиње само, да га има у Кратовском говору, т. ј. у околини Кратова, наводећи да је на то указивао још Макушев, на основу монографије Каранова у Периодическом Списанију. Али како он тврди да инфинитива има у целом Дабру, Куманову, Скопљу и Кратову, то је готово несумњиво да га има у опште у Брсјачком говору, изузимајући, може бити, са свим источни крај где Брсјаци живе. Још напомињемо, да у Штипљу, Велесу, Прилипу, Водени па и Разлогу, редовно долази меко љ и њ.

На послетку у песмама, које Вук у Додатку саопштава и које му је казивао неки из Разлога (Разлог је источно од Струме), има ових облика и речи: „Не задавај ми јадове“, „да ти испишем лицету“, „да носе мајци да види“, (1); „што ми шеташ по дворове“, „што ми шеташ по башчета“, „да видиш, моме, да видиш, бићарска манџе каква је“, „благи јабуки“, „љута ракија“, „слатке ми разговоре“ (2.); „заспала мома, љељом, заспала, на широко поле крај море, под зелено дрво дафино“, „зашто ме от соњ пробуди“, „трећи ми даде злат прстен“ (5); „не мој рано од зарано“, не буди ми господара, господара Михаила“, „сама го сам приспавала, сама ћу га ја разбуде“ (6); „Марфелинко, гиздава девојко, мор’ подај ми на коне водица из твојата пребела рачица. – Постој, постој, царев јаничарју, да попитам моја стара мајка“ (9), „соњ ме ломи, соњ ме троши, соњ ми не доходи“, „продал си бих врана коња“, „не продавај, луду, коња“ и ове речи: пајуница, грловица, јаребица“ (10); „што ми је мило, што ми је драго, дилбер Стојано, моме“ (13); у песми 16. има ових речи: слана, срце, изгорело, богаство, невести, отечество, дечица; у песми 18. црква, камен, браћа, збор, Ђурђовден, мене жали; „твоји црне очи два бистра кладенца“ (19.); „да оди от рода далеко“, „једнему је рака целивала“, фториму је ћитка подавала“, „послушала Јањка нојни браћа“ (20.); „Сестра брата пратила ф друго село за мома“, „проиграј си врана коња ранена“ (21); „Јоване галено дете, Јована мајка галила, пресно го млеко ранила, рујно го вино појила, расти ми расти Јоване, да си те мајка ожени“... (26)“

Неће бити с горега да наведемо овде и један два примера из Верковићеве збирке македонских песама. Она је већ оглашена као непоуздана, али не зато што је Верковић пристрасан био према Србима, већ за то што је пристрасан био према Бугарима, називајући све из реда песме, скупљење у Македонији, бугарскима и кварећи их. У толико су примери из његове збирке, који са свим противно тврде, драгоценији, а по уверавању г. Драганова песме њим скупљене представљају Брсјачки говор.

Немајући при руци Верковићеву збирку ми ћемо два три примера навести по г. Срећковићу, који у својој Историји Срба (стр 71.) наводи ова четири карактеристична стиха из песме, која је у Верковића под Бр. 122:

Запрегни Вељо запрегни
Запрегни скуте рукаве
Измеси Вељо измеси
Измеси чиста погача и т. д.

И под Бр. 280:

Заплакала стара планина
Дочула је Перин планина
Одговара Перин планина

За што ми плачеш стара планина?
Как да не плачем как да не жалим
Сека година буљук хајдуци
Таја година девет буљуци
Згазиха ми ситна та трева
Разматиха студена та вода
Истрошија зелена гора
Укрвавија велите камени
Један ми буљук Меленичине
Втори буљук Петричане
Трећи буљук Струмничане
Четврти буљук Тиквешане
Пети буљук Прилепчане и т. д.

И у Изѣстія слвян. благотвор. общества, 1887. Бр. 9. Ова три стиха из Верковића:

Доста сме јели печени јагањци
Доста сме пили то рујно вино
Развивај барјак ти Милош војвода

Да пођемо сад даље.

Друго македонско словенско племе, које је интересно и важно и с језика и с обичаја својих, то су – Дабрани. Дабром се зове долина којом тече Црни Дрим од Шаре до Оридског језера. Онамошњи становници, по тврђењу П. Драганова, зову га Дебор, а остали Македонци Дебри. Грчки се зове Дибри, те отуда обично: Дибра.

Племена словенска која у Дабру живе ова су: Мијаци, Пољани и Кецкари. Сви они говоре истим наречијем. Предео је врло неприступан, те је слабо који од учених људи и могао доспети у Дабар. Становници су планинци и врло сурови, па и то смета бављењу странаца онамо. Од испитивача и учених људи у Дабар је први доспео, онамо и се бавио и штудије чинио Јосип Милер, лекар, који је после резултат својих проматрања објавио 1844. г. у делцу Albanien, Rumelien, und oesterreichisch-montenegrinische Grenze. Други путник који је у Дабру био и једва живот спасао јесте Рокштро. Он је свој пут описао у Reiseskizzen aus Dardanien und Albanien (Dresden 1875). На жалост његово дело нисмо могли наћи, те се њим не можемо ни користити овом приликом.

Места или села у којима Мијаци живе ова су: Лазарово поље, Доњо-Мељничани, Горњо Мељничани, Могорче, Осој, Гари, Тресонче, Селце, Раосока, Галичник, Сушице, Јанче, Требиште, Битуши, Веле-Бордо, Раостуши, Скодриње, Присојница, Аџијовци, Болетин, Жерноница, Видуше, Брошица, Горенци, Баланци, Папрадница. Мијачка села ван Дабра: Екловец (у Кичевском округу), Папрадиште у околини Велеса, Крушево, између Прилипа, Велеса и Битоља, и Снилово у околини Битоља. Мијака има и православних и потурчењака, као год и Брсјака.

Пољани (Поленци) имају ова главнија села: Дренок или Дреница, Модрич (Модрић?), Врбица, Себиште. Главно место Кецкара је Клење или Клинци.

Познати лексикограф Пуљевски, Мијак је из села Галичника (написао је упоредне речнике: словенско-албански, арбанаско-арнаутски, турски и грчки упоредни речник, и македонско-арнаутско-турски, оба у Београду, 1873. и 1875. године.)

Главне особине дебарскога или мијачкога говора по П. Драганову, од кога смо и горње податке о именима села узели, ове су:

Старословенско лъ замењује се са ол: јаболка, волк, волна, молзем. Старословенско јус Мијаци изговарају као о: мож, пот, зоб, рока, рочица, али, као што ћемо ниже видети, чује се у њих по каткад и у као замена јуса. Као Мијаци замењују јус и западнородопски Рупалани, па у неколико и Чепинци, Неврокопски Арјани. Место ъ употребљавају увек о; добор, полно, огоњ, каков, таков, дорво, молчати. И ь исто тако замењују, али га замењују и са е. Даље е, у Мијака, јача у о: небо, плот, дробно, пој, појем; о у ој и ај: лојзе, гројзе, вајскрес. Имају меке гласове љ и њ: сабља, земља, њива, бољка, жељка, чешаљ. Глас х замењују са в: Стеван, каве, суво, мува, глуво, уво, вес, руво, дувам. У селима: Лазаровом Пољу, Дреници, Галичнику чује се са свим чисто ћ, али се старо шт замењује и са шч и са къ. „Чисти ћ и ђ, вели Драганов, постоје несумњиво у северомакедонским говорима.“[7] Глас жд замењује се са гъ или боље са дъ, као што Пејчиновић и пише. Место ч употребљава се ц: цорков, цорга, цорво. И Мијаци употребљавају скраћене показне именице: тъ, та, то; въ, ва, во; нъ, на но, као и Брсјаци. У западнородопских Рупалана и Чепинаца има и заменица: съ, са, со.

Падежа у Мијака такође има, и ако нису добро очувани: Велит мајке, мајце си, птици, у земљу латинску, поробили земљу Арбанију, дај ми студену воду, да укову сабљу, он имаја једнога сина, у Турака три паша.

Мијаци имају и заменице: ја, ми, ви, га, ега, он, свак. Глаголи у њих имају неодређени начин: послушати, поробити, молчати. Треће лице једнине сад времена свршава се на т: играит, ходит, требит. Прво лице множине у глагола има на крају и ме и мо: да идемо, не можемо. У Пејчиновића Огледалу исто така скоро редовно долази мо. Исто се то јавља и у језику свих Шопова. Активни глаголски придев гласи у Мијака: говорио, закупио, беседио. Треће лице множине пређашњега свршенога времена свршава се на хе: поднахе, запустихе, ручахе. Имају прилоге: овде, вамо, вака. На послетку акценат им је као и у српском, а тако је исто и у свих северних и средњних македонских говора.

Овде, на крају, додајемо још и неколике речи: вељам, греда, вес ден, дуња, долама, лубеница, мачка, котловарка, кошча а и кућа, невеста, олжица (ложица), огоњ, углен, шећер, ручам, секира, ужинам, свећа (свекьа), челник и т. д.

Григоровић, који је путовао по Македонији 1845-6 године, бележи скоро исто овако особине језика који се говори у Македонији. Он још додаје, да се свуда у Македонији старословенско ѣ замењује са е. Исто тако он извештава, да је јужно од Битоља, Оридскога језера, у Горици и Бобоштици, чуо назале: да бондеш или да бандеш (будеш), мондр (мудар) ронка и. т. д.

Пре но што пређемо да говоримо о Шоповима и њихову говору да кажемо овде коју реч о том како се говори око Скопља и Шаре и северно од њих.

Драганов казује да се у Скопљанских и Кумановских Копановаца редовно говори у место лъ: јабука, сунце, вуна, вук, бува, музем. Па не само у њих, него и јужно од Скопља, у Штипљанских Пијанаца исто се така говори у место лъ.

Као год у Мијака, тако исто и у Скопљу и Куманову о се шири у ој, те се говори лојзе, гројзе и. т. д.

Исто тако у Скопљу, Кривој-Паланци, Куманову, Кратову, Тетову, употребљавају се меки гласови: љ и њ. Даље и у њих се х замењује са в (Скопље, Куманово, Тетово, Гостивар).

Као што смо већ поменули чисти гласови ћ и ђ чују су редовно свуда северно од Скопља и Шаре, а видимо да их има такође и јужно од Скопља и Шаре. И ови гласови тако су обични уху многих и многих македонаца, да их ђаци солунске бугарске гимназије употребљавају при свем том, „што учитељ бугарског језика ни по што не би допустио употребу ових јеретичких и небугарских гласова“ – као што вели Драганов. Осим тога то се вииди и из имена претплатника из Македоније, у књигама штампаним у самим бугарским штампаријама.[8]

Облика именских боље очуваних, и ако не са свим добро, такође има и у Куманову, и у Скопљу.

Начин неодређени находи се такође и у Скопљу, и у Куманову, а рекли смо већ и у Кратову. Исто тако у Скопљу се готово са свим редовно прво лице множине у садашњега времена свршава на мо, премда се чује и ме.

Акценат је свуда овуда као и обично у српском.

Да рекнемо коју сад о Шоповима.

И ако права отаџбина Шопа или Шопова није у границама у којима се ми овде крећемо, ипак ће бити потребно да и о њима што проговоримо једно за то, што њих има нешто и у Дабру и једноме делу Полога или Тетовскога округа, а друго и за то што и њихово име и њихов језик имају веза и односа с темом о којој се овде говори. Наречје оних Шопова што у Дабру и Тетову живе, исто је онако; вели Драганов, као и мијачко. С те стране, дакле, немамо о њима шта више причати. Али је интересно и важно што Драганов саопштава, да име Шоп и у Мијака, и у Брсјака, и у Пољана, па и у свих македонских словена, има ружан значај и да је оно управо погрдно име. Још је интересније друго саопштење које даје Шапкарев, македонац (наведен у Драганова): да се у Македонији тим именом зову Бугари Тракије и данашње кнежевине Бугарске. Он тим правда, у предговору, што на македонским наречију издаје превод неких делова јеванђеља и апостолских посланица, јер, вели, македонци кажу да неће да читају Неофитов бугарски превод Новога Завета, па наводи овај израз македонаца: „Шопе ли кье се чиним?“ Овако исто Бугаре назива и онај Прилепчанин, чије интересно писмо саопштава Офејков у књизи „La Macédoine,“ стр. 128. У Бугарској, пак, Шоповима се зове становништво између српске границе и Искре и око извора Струме: око Видина, Враце, Рахова, Лом Паланке, Берковца, Родомира, Брезника, Трна, Дупнице, Ђустендила, Самокова, Софије и Сливнице.[9] Овим именом становништво овога краја називају прави Бугари између Искре и Црнога Мора с једне стране и Дунава и јужних огранака Балкана с друге стране.

Као што се види име Шоп има данас два са свим противна значења: прави Бугари зову Шоповима оне који нису то, а Македонци опет тим именом називају праве Бугаре из кнежевине и Тракије. Кад се узме на око положај и земљиште на ком данас станују Шопови, па где су и пре становали, даље кад се уочи како оно географски стоји према Македонији и кад се дода да су с те стране, са североистока, долазиле навале Бугара на Македонију – онда се може и лако и са свим природно протумачити откуда да Македонци тим именом називају Бугаре. О даљим разликама тада Македонци нису могли водити рачуна. Међу тим Бугари, који до самих Шопова живе и који су у непрестаном додиру с њима, видели су јаке разлике између себе и њих, па су их увек одвајали од себе, не називајући их никад Блгарима,[10] како они сами себе зову, већ – Шоповима. Да нам се не би пребацила пристрасност у одвајању Шопова од Бугара, и да не би ко помислио да ми разлике међу њима чинимо већим него што су – ми ево наводимо шта о Шоповима вели К. Иречек у својој Историји Бугара: „-... Шопови се разликују од осталих Бугара како карактером и наречијем, тако и оделом и обичајима“ (стр. 137, 138)

О језику Шопова ево шта вели Драганов: „Лексички састав шопскога наречија, као и мијачкога у Дабру, одликује се великом чистотом: у речнику им нема готова никако ни турских ни грчких речи. По граматичким функцијама мијачко је више сачувало своју црквено словенску основу, ако и замењује јус тројако. Шопско наречије у многим случајевима, по сведочанству К. Иречека а нарочито бугарскога филолога А. Тодорова, врло се приближава српско-хрватском. Фонетичке особине његове су: у место јуса, ц место ч, у на место лъ, ч место шт, и ђ место жд. Но за то од бугарскога има члан, описно будуће време и изгубљене неке падеже.“[11]

Мислимо да ће бити згодно и од интереса, ако овде дамо и један мали оглед шопскога говора, који саопштава г. Милићевић у Годишњици V. Кад су под јесен 1880. године Милићевић, Матковић и покојни Даничић обилазили неке крајеве, па се упутили Софији и дошли у село Сливницу, онда ту нађу неке мештане у механи. Пок. Даничић замоли г. Милићевића да заподене с њима разговор, те да чује како говоре. Г. Милићевиќ одазове се молби Даничићевој и отпочне разговор, који је овако текао:

- А ви од које село бесте?
- Туј смо од Сливницу, одговори старији.
- А ти мали, одакле си?
- Туј сам и ја роден.
- Па што се обедујете у механе, као јабанџије?
- Имаме си работу туј, одвајамо си милостивно жито?

Какво жито одвајате?

- Милостивно жито за цркву.... Градили сме цркву, и сме се задужили. Сељани рекли да пишу на цркву, колко кој милује, кад буде да се врше. Е сега ено се жито врше, и сваки дава колко милује на цркву: ми си седимо, примамо то жито и пишемо: ко даде, колко даде? Тој си викамо милостивно жито.

Даничић пошто је пажљиво сласлушао дете, рекне: „језик му је искварен: није ни српски ни бугарски; али му је лице са свим српско.“[12]

На страни 72. Исте књиге г. Милићевић прича ово: „у селу Маштици устависмо се.... Разбирајући за пут до Брезника и за имена места кроз која иђасмо, опазисмо да ти сељаци немају чланова у говору, или бар чланови им се ређе чују, и да они личну заменицу кажу ја а не аз. Ми упитасмо за што је то? – „Ми си тако зборимо од време. Тој ни је језик.“ – Ми чусмо да у Софији говоре аз а не ја. - „Може да је у Софију тако, за што тамо има људи од целу Булгарију. Ама ако да питате за шопско – овако се збори.““

  1. Die Heersttrasse, von Belgrad nach Constantinopel стр.94.
  2. ibid.
  3. П. Драганов у Извѣстія, 1887, Бр. 11-12.
  4. La Macédoine, par Ofeikoff, Philippopoli, 1888, стр. 6.
  5. Србија, В. Карића, 1888. г. стр. 480.
  6. Даница за 1827. стр. 26 и 27.
  7. Да их има и у јужних сведочи, као што смо видели, и Вук, а Пуљевски у свом речнику редовно и стално пише ћ и ђ. Пејчиновић из Тетова, на кога се Офејков позива, такође пише ћ и ђ (тј и дј).
  8. Драганов, Изѣстія, 1888, Бр. 2.
  9. У Враци, Берковцу, Лом Паланци и нешто и у пиротском округу, где има пресељеника отуда, у место имена Шоп употребљава се име Торлак.
  10. Бугарима је врло непријатно кад их ко зове Бугарима. Они у том виде неко подругивање, за то увек воле кад им се каже: Блгарин, како се сами и зову. Ово су ми причали људи, који су дуже времена живели у Бугарској.
  11. Извѣстія, 1888, Бр. 3.
  12. Годишњица, V, стр 66.