◄   4 Дејство второ 6   ►
5.

ЈЕЛИЦА, мало затим МАРИЈА, ПРЕЂАШЊИ


ЈЕЛИЦА: Господин барон, једна девојка пита за Алексу Никића.

АЛЕКСА: Пак шта се то мене тиче?

ЈЕЛИЦА: Каже да сте ви.

АЛЕКСА: То је лепо. Ако јој је што дужан, добро се и досетила.

ЈЕЛИЦА (отвори врата): Ја сам вам казала да ово није тај господин. Ово је барон Голић.

МАРИЈА (уђе у собу): Пустите ме само да се с њиме разговорим... Алекса!

АЛЕКСА (тронут, на страни): Баш те сад ђаво нанесе!

МАРИЈА: Тако треба? То је лепо? Изварати од сироте девојке хиљаду форинти, прстеновати се, пак онда побећи? Свирјепи, на крај света иди, свуда ћу те сљедовати!

АЛЕКСА: (охрабривши се, Марку): Тко је ова персона?

МАРИЈА: О, сад ме не познајеш; а док ми ниси изварао новце, донде си ме добро познавао; обећавао си ми златна брда, па кад си ме прстеновао и на глас изнео, сад ме не познајеш.

АЛЕКСА: Или сам ја пијан, или је ово њеко чародјејство! Ја не знам шта ова дјевица хоће.

МАРИЈА: Преневешћуј се, варалицо светска!

АЛЕКСА: Ја нисам ни најменше расположен лудим персонама отвјете давати. (Марку.) Препоручујем се.

ЈЕЛИЦА (увати га за руку): Um Gotteswillen, господин барон, немојте оставити да вам се чест гази!

АЛЕКСА: Тко ће свету уста запушити?

МАРКО: Ово је девојче јошт једанпут код мене било. Драга моја, ово није онај младић кога ви тражите; онај се зове Батић.

МАРИЈА: О, господару, добро ја познајем његово лице.

ЈЕЛИЦА: Ово је барон Голић, мој будушти супруг.

МАРИЈА: Барон Голић, ваш супруг! Дакле и ваш супруг? Мени је однео хиљаду форинти, а шта ће вама однети? Ах, јадне девојке, како не знамо коме се у руке предајемо! Ко би мого помислити да овакав човек лаже?

АЛЕКСА: Јесте ли ви чули, немојте ви у присуствију моме тако што говорити; јер, разумете ли, ја вас таки дам затворити!

МАРИЈА: Затворити? Јошт је то остало што ми учинити можеш. Алекса, Алекса, свега си ме раставио; сад ме можеш и чести лишити.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.