Лажа и Паралажа/17
- 5.
ЈЕЛИЦА, мало затим МАРИЈА, ПРЕЂАШЊИ
ЈЕЛИЦА: Господин барон, једна девојка пита за Алексу Никића.
АЛЕКСА: Пак шта се то мене тиче?
ЈЕЛИЦА: Каже да сте ви.
АЛЕКСА: То је лепо. Ако јој је што дужан, добро се и досетила.
ЈЕЛИЦА (отвори врата): Ја сам вам казала да ово није тај господин. Ово је барон Голић.
МАРИЈА (уђе у собу): Пустите ме само да се с њиме разговорим... Алекса!
АЛЕКСА (тронут, на страни): Баш те сад ђаво нанесе!
МАРИЈА: Тако треба? То је лепо? Изварати од сироте девојке хиљаду форинти, прстеновати се, пак онда побећи? Свирјепи, на крај света иди, свуда ћу те сљедовати!
АЛЕКСА: (охрабривши се, Марку): Тко је ова персона?
МАРИЈА: О, сад ме не познајеш; а док ми ниси изварао новце, донде си ме добро познавао; обећавао си ми златна брда, па кад си ме прстеновао и на глас изнео, сад ме не познајеш.
АЛЕКСА: Или сам ја пијан, или је ово њеко чародјејство! Ја не знам шта ова дјевица хоће.
МАРИЈА: Преневешћуј се, варалицо светска!
АЛЕКСА: Ја нисам ни најменше расположен лудим персонама отвјете давати. (Марку.) Препоручујем се.
ЈЕЛИЦА (увати га за руку): Um Gotteswillen, господин барон, немојте оставити да вам се чест гази!
АЛЕКСА: Тко ће свету уста запушити?
МАРКО: Ово је девојче јошт једанпут код мене било. Драга моја, ово није онај младић кога ви тражите; онај се зове Батић.
МАРИЈА: О, господару, добро ја познајем његово лице.
ЈЕЛИЦА: Ово је барон Голић, мој будушти супруг.
МАРИЈА: Барон Голић, ваш супруг! Дакле и ваш супруг? Мени је однео хиљаду форинти, а шта ће вама однети? Ах, јадне девојке, како не знамо коме се у руке предајемо! Ко би мого помислити да овакав човек лаже?
АЛЕКСА: Јесте ли ви чули, немојте ви у присуствију моме тако што говорити; јер, разумете ли, ја вас таки дам затворити!
МАРИЈА: Затворити? Јошт је то остало што ми учинити можеш. Алекса, Алекса, свега си ме раставио; сад ме можеш и чести лишити.
|