Лажа и Паралажа/16
- 4.
МАРКО и ЈЕЛИЦА (враћају се)
МАРКО: Господин барон, ја вам имам једну велику тајну саопштити, само не знам оће ли се примити.
АЛЕКСА: Заповедајте слободно. Што је год у мојој власти, увјерени будите да вам нећу одрећи.
МАРКО: Не знам како вам се допада мој дом, но ја кажем да вас радије имам него да сте ми рођени син; и моја се Јелица у томе слаже. Ја би држао да сам најсрећнији човек кад би таквог зета добио. И ако је истина да вам се моја кћи допада, ја вам је драговољно дајем за супругу.
МИТА: (Ах!)
АЛЕКСА: Господине, ја вам на вашем усердију и виспреној о мени благонаклоности тепљејше благодарим. Не тајим да вашу кћер љубим, а и тко не би таковаго ангела љубио; но најпрежде морам мојему родитељу јавити и од њега дозволеније просити.
МАРКО: То је у свом реду.
АЛЕКСА: И будући да се мој отац засада находи у Америки, то вам пређе шест мјесеци не могу никако одговора дати.
МИТА: Ја мислим, господин барон...
АЛЕКСА: Не, не; отац мора да пресуди; и ако његова не буде воља, све је всује.
ЈЕЛИЦА: О, господин барон, зар се тако чува љубов коју сте ми отоич ерклеровали? Не знате ли ви да је Карл Мор љубио Амалију и преко воље очине? Сад видим да ваша заклетва није тако тврда као други хелдова.
АЛЕКСА: Слатка моја господична, немојте ви о мени тако умствовати. Ја вас љубим искрењејше, али шта помаже љубов, ако ми отац не би дозволио? Онда би ме лишио свију добара и имјенија.
ЈЕЛИЦА: Чиста љубов може и у пустињи и с колибом задовољна бити.
МАРКО: Ти си дете, не умеш о том да судиш. Но ја ћу вам, господин барон, друго што казати. Нисам, истина, пребогат, али опет толико, фала богу, имам да можете по вашем карактеру лепо живити. Ја никога више немам, осим ње једне, и зато је све што видите божије па њено.
МИТА: Господин барон, ја вам с моје стране честитам и молим да с господичном у брак ступите, не толико новаца ради, колико наипаче гледајући на отмену лепоту, штелунг и воспитаније; а ваш господин отац вами ће допустити, јер он зна да ви погрјешити не можете.
АЛЕКСА: О, Димитрије, ти знаш тко је он!
МИТА: Ја знам, опростите: вами је досадно што вексла није стигла. Но господин ће (на Марка) све учинити.
МАРКО: Све, из драге воље.
ЈЕЛИЦА: И јошт сте ungerührt? Ах, сам Сије није могао такав бити кад је писао Родина.
АЛЕКСА: Не, не могу даље противостати. Слатка господична, ваша њежност, ваша дражест побједила је сваку сумњу у мени. (Марку) Господине, ви сте мој втори отац!
МИТА: Право! Но, жертва је велика, али и заслужује.
АЛЕКСА: Је ли да је велика жертва? Но опет се надам да ћу задовољства наћи.
МАРКО (пољуби га у чело): Сине мој, господине, бог нека вас благослови, а ја ћу вам све чинити.
МИТА (за себе): То је леп роман, само да не изиђе каква комедија... Ваше сијателство, имате ли што заповедити?
АЛЕКСА: да, апропо! (Нешто му шапне на уво.) добро позорствуј!
МИТА: Нимало се не старајте. (Оде.)
МАРКО: дакле, Јелице, не оклевај, већ гледај те справљај дарове. Прстен мора јошт довечер бити.
ЈЕЛИЦА: Ја се вашој вољи радо покопавам... Господин барон...
АЛЕКСА: Не барон, сунце моје, него „ти“, ја сам твој супруг.
ЈЕЛИЦА: То је цела истина. Но ја сам у Бечу слушала гди млоге даме зову своје мужеве „ви“. Нисам распитала да л’ је то баш у моди.
АЛЕКСА: То је љубов лицемјерна; него у Мадриду што сам видио да жена свога мужа увек пољубити мора, кад седају ручати или вечерати, то је леп обичај. Тако ћу и ја свободу узети у присуствију татице. (Пољуби је.) Сад иди, и гледај што имаш.
ЈЕЛИЦА (одлази).
МАРКО: Господин барон, ја видим да ви моју кћер радо имате, и то ми је особито мило.
АЛЕКСА: Не мислите, господине, да ја њу из каковога интереса узимам. Боже сохрани! Него из праве, чисте љубови.
МАРКО: Право имате. Тако и свето евангелије говори.
АЛЕКСА: Всјачески. Обаче ја мислим да би нужно било продужити свадбу докле ми новци не присну; ја се бо у овим хаљинама и у оваковој оправи отњуд венчати не могу.
МАРКО: Ако је то, то ми не морамо нимало оклевати, ја ћу вам дати новаца колико вам год треба; и тако је све ваше. Причекајте мало. (Изиђе.)
АЛЕКСА (сам): Па да није добар занат лагање! дошао сам да зајазим трбу пак оћу да се окућим. На моју душу, морам искати допуштење да отворим школу од лагала. Мој лепи трбуве, нећеш ти мени више музике правити!
МАРКО (врати се): Ево овде имате две хиљаде форинти. Ако вам устреба јошт, само ми јавите.
АЛЕКСА: Ја ћу имати чест вами вратити.
МАРКО: Нашто? Све је ваше. Ево и Јеличиног прстена, можете га носити. Ово је соба ваша, у њој будите као у својој.
АЛЕКСА: (Но сад је време). Господин Вујић, ја вам тепљејше на вашој љубови благодарим. Сада прво и прво што ми радити надлежи, јест чоу по постојанију тражити.
МАРКО: Ја ћу дати да се донесе.
АЛЕКСА: А нашто? Ја ћу сам ићи; и тако ми је глава од ове напрасне промјене забуњена.
МАРКО: Како год ви знате.
АЛЕКСА: Дакле, ја имам чест мај комплимент учинити. (Пође, но удари на Јелицу.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|