Лажа и Паралажа/15
- 3.
АЛЕКСА, ПРЕЂАШЊИ
ЈЕЛИЦА: А, господин барон, процес на вас.
АЛЕКСА: Зашто, господична?
ЈЕЛИЦА: Ви ми нисте ни полак приповедали што се ваше фамилије тиче, и да није било вашега момка, не би ни знали готово ништа.
АЛЕКСА: А у чему то?
МИТА: Опростите, господин барон, ја сам у разговору приповедио и оно што ви нерадо спомињете; на пример, како сте постали обрштером, како сте једног генерала у дуелу убили; како вам је Демидов
род и тако даље.
АЛЕКСА: Јесам ли ти казао да о таковима стварма никада не приповедаш.
МИТА: Господична су били љубопитни.
ЈЕЛИЦА: Опростите му, господин барон, ја сам крива.
АЛЕКСА: Вами за љубов нека му је опроштено; али више да не буде, разумеш ли?
МИТА: Неће, ваше сијателство.
АЛЕКСА: Но, ја губим време. (Марку.) Господине, ви сте желили ваш прстен натраг имати; ево ја вам га доносим, и желим да тако шчастљив успјех принесе као што се помислити може.
МАРКО: Забога, господине, како добисте овај прстен?
АЛЕКСА: Кад човек не жали мало трошка, може све постићи. Цјељ је мога путешествија по могућству сила мојих добра чинити; а ја у цјелом мом животу нисам срећнијега часа имао него сада,
причинивши вашој господични малоје задовољство, која је всјачески достојна усред Беча живити.
МАРКО: Господине, ја не знам шта ћу да мислим. Јелице, оди мало у другу собу.
ЈЕЛИЦА: Господин барон, entѕchuldіgen Ѕіe auf eіnen Augenblіck!
АЛЕКСА: О, изволте без женирања.
ЈЕЛИЦА (с оцем одлази).
МИТА: Ког си врага радио, те ниси задржао прстен; бар би поштено неколико дана поживили.
АЛЕКСА: Ћути, дедаче, овако ће боље бити. Не видиш ли да су ово мáме? Она се ћурка заљубила у књиге, а отац блеји у њу, и чуди се шта га је снашло.
МИТА: А како си га добио?
АЛЕКСА: Зар не знаш? Алат прави занат. Одем његовој кући, ту нађем једну бабу и заиштем прстен, да могу и ја такав начинити. Е, то она неће; али кад јој пружим пуну кесу тантуза у залогу, баба
се промени у лицу и одма ми да. Чисто би волила да га никада не вратим.
МИТА: Пак сад шта мислиш?
АЛЕКСА: да изварам прстен од ови, пак да га дам Батићу.
МИТА: То ће рећи: гди си био, нигди; шта си радио, ништа.
АЛЕКСА: О, глупоумне! То није тако. Сад долази ред да добијем од ови новаца да намирим Марију, пак онда да просим ову ћурку.
МИТА: Охо!
АЛЕКСА: Богатства има доста; кад се венчамо, онда нека дува у прсте за кога је пошла. А зар би ово прва свадба била гди се није или младожења или девојка преварила? Ја ћу старцу толико лагати,
докле најпосле не изгуби разум.
МИТА: А девојка?...
АЛЕКСА: Она га није ни имала.
МИТА: Ја најволим кратак рачун. Прстен у руци, сигурна ствар, а ово, оно...
АЛЕКСА: Тако мисле сви бединтери и служитељи; барони пак и отмјени људи морају имати и планове отмјене. Али, пст!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|