◄   2 Dejstvo vtoro 4   ►
3.

ALEKSA, PREĐAŠNjI


JELICA: A, gospodin baron, proces na vas.

ALEKSA: Zašto, gospodična?

JELICA: Vi mi niste ni polak pripovedali što se vaše familije tiče, i da nije bilo vašega momka, ne bi ni znali gotovo ništa.

ALEKSA: A u čemu to?

MITA: Oprostite, gospodin baron, ja sam u razgovoru pripovedio i ono što vi nerado spominjete; na primer, kako ste postali obršterom, kako ste jednog generala u duelu ubili; kako vam je Demidov

rod i tako dalje.

ALEKSA: Jesam li ti kazao da o takovima stvarma nikada ne pripovedaš.

MITA: Gospodična su bili ljubopitni.

JELICA: Oprostite mu, gospodin baron, ja sam kriva.

ALEKSA: Vami za ljubov neka mu je oprošteno; ali više da ne bude, razumeš li?

MITA: Neće, vaše sijatelstvo.

ALEKSA: No, ja gubim vreme. (Marku.) Gospodine, vi ste želili vaš prsten natrag imati; evo ja vam ga donosim, i želim da tako ščastljiv uspjeh prinese kao što se pomisliti može.

MARKO: Zaboga, gospodine, kako dobiste ovaj prsten?

ALEKSA: Kad čovek ne žali malo troška, može sve postići. Cjelj je moga putešestvija po mogućstvu sila mojih dobra činiti; a ja u cjelom mom životu nisam srećnijega časa imao nego sada,

pričinivši vašoj gospodični maloje zadovoljstvo, koja je vsjačeski dostojna usred Beča živiti.

MARKO: Gospodine, ja ne znam šta ću da mislim. Jelice, odi malo u drugu sobu.

JELICA: Gospodin baron, entѕchuldіgen Ѕіe auf eіnen Augenblіck!

ALEKSA: O, izvolte bez ženiranja.

JELICA (s ocem odlazi).

MITA: Kog si vraga radio, te nisi zadržao prsten; bar bi pošteno nekoliko dana poživili.

ALEKSA: Ćuti, dedače, ovako će bolje biti. Ne vidiš li da su ovo máme? Ona se ćurka zaljubila u knjige, a otac bleji u nju, i čudi se šta ga je snašlo.

MITA: A kako si ga dobio?

ALEKSA: Zar ne znaš? Alat pravi zanat. Odem njegovoj kući, tu nađem jednu babu i zaištem prsten, da mogu i ja takav načiniti. E, to ona neće; ali kad joj pružim punu kesu tantuza u zalogu, baba

se promeni u licu i odma mi da. Čisto bi volila da ga nikada ne vratim.

MITA: Pak sad šta misliš?

ALEKSA: da izvaram prsten od ovi, pak da ga dam Batiću.

MITA: To će reći: gdi si bio, nigdi; šta si radio, ništa.

ALEKSA: O, glupoumne! To nije tako. Sad dolazi red da dobijem od ovi novaca da namirim Mariju, pak onda da prosim ovu ćurku.

MITA: Oho!

ALEKSA: Bogatstva ima dosta; kad se venčamo, onda neka duva u prste za koga je pošla. A zar bi ovo prva svadba bila gdi se nije ili mladoženja ili devojka prevarila? Ja ću starcu toliko lagati,

dokle najposle ne izgubi razum.

MITA: A devojka?...

ALEKSA: Ona ga nije ni imala.

MITA: Ja najvolim kratak račun. Prsten u ruci, sigurna stvar, a ovo, ono...

ALEKSA: Tako misle svi bedinteri i služitelji; baroni pak i otmjeni ljudi moraju imati i planove otmjene. Ali, pst!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.