Laža i Paralaža/16
- 4.
MARKO i JELICA (vraćaju se)
MARKO: Gospodin baron, ja vam imam jednu veliku tajnu saopštiti, samo ne znam oće li se primiti.
ALEKSA: Zapovedajte slobodno. Što je god u mojoj vlasti, uvjereni budite da vam neću odreći.
MARKO: Ne znam kako vam se dopada moj dom, no ja kažem da vas radije imam nego da ste mi rođeni sin; i moja se Jelica u tome slaže. Ja bi držao da sam najsrećniji čovek kad bi takvog zeta dobio. I ako je istina da vam se moja kći dopada, ja vam je dragovoljno dajem za suprugu.
MITA: (Ah!)
ALEKSA: Gospodine, ja vam na vašem userdiju i visprenoj o meni blagonaklonosti tepljejše blagodarim. Ne tajim da vašu kćer ljubim, a i tko ne bi takovago angela ljubio; no najprežde moram mojemu roditelju javiti i od njega dozvolenije prositi.
MARKO: To je u svom redu.
ALEKSA: I budući da se moj otac zasada nahodi u Ameriki, to vam pređe šest mjeseci ne mogu nikako odgovora dati.
MITA: Ja mislim, gospodin baron...
ALEKSA: Ne, ne; otac mora da presudi; i ako njegova ne bude volja, sve je vsuje.
JELICA: O, gospodin baron, zar se tako čuva ljubov koju ste mi otoič erklerovali? Ne znate li vi da je Karl Mor ljubio Amaliju i preko volje očine? Sad vidim da vaša zakletva nije tako tvrda kao drugi heldova.
ALEKSA: Slatka moja gospodična, nemojte vi o meni tako umstvovati. Ja vas ljubim iskrenjejše, ali šta pomaže ljubov, ako mi otac ne bi dozvolio? Onda bi me lišio sviju dobara i imjenija.
JELICA: Čista ljubov može i u pustinji i s kolibom zadovoljna biti.
MARKO: Ti si dete, ne umeš o tom da sudiš. No ja ću vam, gospodin baron, drugo što kazati. Nisam, istina, prebogat, ali opet toliko, fala bogu, imam da možete po vašem karakteru lepo živiti. Ja nikoga više nemam, osim nje jedne, i zato je sve što vidite božije pa njeno.
MITA: Gospodin baron, ja vam s moje strane čestitam i molim da s gospodičnom u brak stupite, ne toliko novaca radi, koliko naipače gledajući na otmenu lepotu, štelung i vospitanije; a vaš gospodin otac vami će dopustiti, jer on zna da vi pogrješiti ne možete.
ALEKSA: O, Dimitrije, ti znaš tko je on!
MITA: Ja znam, oprostite: vami je dosadno što veksla nije stigla. No gospodin će (na Marka) sve učiniti.
MARKO: Sve, iz drage volje.
JELICA: I jošt ste ungerührt? Ah, sam Sije nije mogao takav biti kad je pisao Rodina.
ALEKSA: Ne, ne mogu dalje protivostati. Slatka gospodična, vaša nježnost, vaša dražest pobjedila je svaku sumnju u meni. (Marku) Gospodine, vi ste moj vtori otac!
MITA: Pravo! No, žertva je velika, ali i zaslužuje.
ALEKSA: Je li da je velika žertva? No opet se nadam da ću zadovoljstva naći.
MARKO (poljubi ga u čelo): Sine moj, gospodine, bog neka vas blagoslovi, a ja ću vam sve činiti.
MITA (za sebe): To je lep roman, samo da ne iziđe kakva komedija... Vaše sijatelstvo, imate li što zapovediti?
ALEKSA: da, apropo! (Nešto mu šapne na uvo.) dobro pozorstvuj!
MITA: Nimalo se ne starajte. (Ode.)
MARKO: dakle, Jelice, ne oklevaj, već gledaj te spravljaj darove. Prsten mora jošt dovečer biti.
JELICA: Ja se vašoj volji rado pokopavam... Gospodin baron...
ALEKSA: Ne baron, sunce moje, nego „ti“, ja sam tvoj suprug.
JELICA: To je cela istina. No ja sam u Beču slušala gdi mloge dame zovu svoje muževe „vi“. Nisam raspitala da l’ je to baš u modi.
ALEKSA: To je ljubov licemjerna; nego u Madridu što sam vidio da žena svoga muža uvek poljubiti mora, kad sedaju ručati ili večerati, to je lep običaj. Tako ću i ja svobodu uzeti u prisustviju tatice. (Poljubi je.) Sad idi, i gledaj što imaš.
JELICA (odlazi).
MARKO: Gospodin baron, ja vidim da vi moju kćer rado imate, i to mi je osobito milo.
ALEKSA: Ne mislite, gospodine, da ja nju iz kakovoga interesa uzimam. Bože sohrani! Nego iz prave, čiste ljubovi.
MARKO: Pravo imate. Tako i sveto evangelije govori.
ALEKSA: Vsjačeski. Obače ja mislim da bi nužno bilo produžiti svadbu dokle mi novci ne prisnu; ja se bo u ovim haljinama i u ovakovoj opravi otnjud venčati ne mogu.
MARKO: Ako je to, to mi ne moramo nimalo oklevati, ja ću vam dati novaca koliko vam god treba; i tako je sve vaše. Pričekajte malo. (Iziđe.)
ALEKSA (sam): Pa da nije dobar zanat laganje! došao sam da zajazim trbu pak oću da se okućim. Na moju dušu, moram iskati dopuštenje da otvorim školu od lagala. Moj lepi trbuve, nećeš ti meni više muzike praviti!
MARKO (vrati se): Evo ovde imate dve hiljade forinti. Ako vam ustreba jošt, samo mi javite.
ALEKSA: Ja ću imati čest vami vratiti.
MARKO: Našto? Sve je vaše. Evo i Jeličinog prstena, možete ga nositi. Ovo je soba vaša, u njoj budite kao u svojoj.
ALEKSA: (No sad je vreme). Gospodin Vujić, ja vam tepljejše na vašoj ljubovi blagodarim. Sada prvo i prvo što mi raditi nadleži, jest čou po postojaniju tražiti.
MARKO: Ja ću dati da se donese.
ALEKSA: A našto? Ja ću sam ići; i tako mi je glava od ove naprasne promjene zabunjena.
MARKO: Kako god vi znate.
ALEKSA: Dakle, ja imam čest maj kompliment učiniti. (Pođe, no udari na Jelicu.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|