◄   5 Дејство второ 7   ►
6.

МИТА, ПРЕЂАШЊИ


МИТА (за себе): Ког врага, нашла га је.

МАРИЈА: Ево, и овај је с њим заједно око мене облетао; сад ме неће ни он познати.

МИТА: Ја? Господин барон, тко је ова персона?

АЛЕКСА: Остави је, молим те, девојка сишла с ума, пак говори и сама не зна шта.

МАРИЈА: Није ли ово Мита, који ми је сваки дан говорио како је Алекса добар младић, и како ћу с њиме срећна бити?

МИТА: А, сад знам. Ова дјевица умствује да би добро било постати супругом барона Голића. Хм! Густ није рђав, и господин барон научени су на овакова појавленија. Знате ли, господин барон, ону девојку у Америки? На силу оће да је с бароном Голићем венчана, и плаче што неће да је призна за супругу. План је заиста леп, и не замерите ми, ваше сијателство, сад ћу и ја почети тражити баронесе; може бити да ће се наћи каква која ће ми веровати, као ви овој персони.

АЛЕКСА: Ха, ха, ха! Ти добро говориш, Димитрије.

МАРИЈА: О, зољо, кад се јошт смејати можеш! Тешко, тешко мени, али тешко и овој доброј девојки, у какве је руке пала!

МИТА: А, ово је много! Господин барон, можете ли то отрпити?

АЛЕКСА: От безумних мора се свашта терпити.

МАРКО: Ћерко, ти срамотиш мога зета.

МАРИЈА: Лажу који се издаје за барона.

ЈЕЛИЦА: Daѕ іѕt zu vіel!

МАРКО: Узми се ти на ум!

МИТА: Знаш ли ти, безобразницо, ком тако говориш?

МАРИЈА: Лажи и паралажи.

АЛЕКСА: Шта је толико трпите? Напоље с њом!

МИТА (шчепа је за руку): Напоље!

МАРКО: Станте малко, станте; ето и Батића.

АЛЕКСА (на страни): Тај ми јошт треба!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.