Лажа и Паралажа/19
- 7.
БАТИЋ, ПРЕЂАШЊИ
МАРКО: Баш си у добро време дошо.
БАТИЋ: Господин Вујућ, не знам како ћу да вам у очи погледим. Моја безумна, тако да јој кажем, мати полакомила се на речи једног ниткова, и дала прстен Јеличин, мислећи да добија дукате у залогу за њега. Но како ми је било кад сам кући дошо и ове тантузе нашао. (Проспе ú по асталу.)
МАРКО: Шта?
МИТА (тајно Алекси): Ето ти твоја шпекулација!
БАТИЋ: Свуда сам лопова тражио, и јошт га једнако моје слуге траже, но бадава. А није ми толико ни за цену, као за то што је спомен Јеличин од покојне матере. Међутим, уверени будите да ћу ја такав исти начинити дати, ма пошто био, кад се таква несрећа догодила.
МАРКО: Ја не знам шта ти говориш, Батићу. Прстен је код мене.
БАТИЋ: Код вас?...
АЛЕКСА: Да, ту је прстен.
БАТИЋ: Но, фала богу, фала богу! Како ме је ожалостио!... Ништа, само кад је код вас. Али како га добисте, за име божије?
МАРКО: То ће ти најбоље казати господин барон. (Показује руком на Алексу.)
БАТИЋ: Господин барон? Зар барони варају старе жене тантузима?
АЛЕКСА: Опростите, ја сам јој дао дукате, који по Шпанији и Америки оде.
БАТИЋ: Само, код нас немају цене. Гледајте, господин Вујић, гледајте, је ли ово злато?
МАРКО (гледи, па врти главом): Шта ћеш кад смо и тако род.
БАТИЋ: Ја овог ниткова морам вући у полицију, који старе жене вара. (Ухвати Алексу за прси.)
МАРКО: Хо, хо, хо!
ЈЕЛИЦА: Хüлфе! Rettung!
МИТА: Барона за прси!
БАТИЋ: Овај је барон? Овај је барон?
МАРКО: Шта чиниш ти, Батићу? (Растави ú.)
АЛЕКСА: Господична, ово је созакљатије против мене; они су се договорили.
БАТИЋ: Шта договорили? Овамо у полицију! (Повуче га.)
ЈЕЛИЦА: Не дајте, татице, отеше ми барона!
АЛЕКСА: Сапрмент, у име моје привилегије протестирам!
МАРКО: Јес’ чуо, Батићу, ја теби лепо кажем да ми не дираш у зета, ил’ ћу ти одма показати врата.
БАТИЋ (пусти га, зачуђено): Ваш зет?
АЛЕКСА: На сваки начин, па макар ви јошт толико художества употребљавали.
МИТА: Господин Вујић и господична, ја ћу вама протолковати ову парницу. Господин Батић, чувши да господична добија такву партију, а њега оставља, наравно морао се огорчити, и с овом девицом договорити да га од ње отргне.
АЛЕКСА: Беспрекословно!
МАРИЈА: Ја кажем да он није барон.
ЈЕЛИЦА: Ви држите уста!... Кад сте ме већ рајцовали. Из очију му вири баронство. Моја драга, нећете постићи оно што сте наумили; на мене је једну пала та срећа да будем госпоја од Голић.
МАРИЈА: Ја вам честитам такву срећу; него се бојим да Голић не оголи и вас као мене.
ЈЕЛИЦА: Немојте се бесорговати!
МИТА: Моје би мњеније било да господин Батић узме ову девицу. Прилика може добра бити, а господин барон чиниће своје.
АЛЕКСА: Како ми вексла из Америке стигне, нећу пропустити младенцима сјајни презент учинити.
МАРИЈА: О, лазљивицо! Вратио си ми и оно што си ми изварао, тек ниси презенте давао!
МАРКО: Драги мој Батићу, не што сам бољу прилику нашо, или што сам какво неваљалство за тебе чуо, него случајно пронашло се да смо род, и зато ти Јелицу не могу дати.
БАТИЋ: Ми род?
МАРКО: Присни род; ево питај господин барона.
БАТИЋ: Барона; дакле и то је барон учинио? Ми нисмо знали да смо род, него он да нас научи!... Господар Марко, ја Јелици желим сваку срећу; нити ћу се срдити ако она за другога пође. Само ми допустите да нам овај господин своје баронство осведочи.
МАРКО: Нипошто! Ја теби лепо кажем да идеш из ове куће, ако мислиш да останемо добри пријатељи.
БАТИЋ: Нек нам барем пасош покаже; од тога се ниједан поштен не задржава.
АЛЕКСА: Шта, пасош? Како ви смете мене срамотити и пасош искати? Кад су барони носили пасош са собом? Нису ли они свуда фрај?
ЈЕЛИЦА: Тако је, тако је; то сви у Бечу знаду.
МИТА: Кромје тога, господин барон путује инкогнито.
ЈЕЛИЦА: Ах, и принцеви путују инкогнито!
АЛЕКСА: Зато да свршимо ове детинске ствари: Ова персона (за Марију) увредила ме је, истина, но ја јој опраштам и желим да унапредак више предосторожности има; ја пак с моје стране гледаћу, кад јој се срећа појави, да јој не одречем благодјејаније по достојинству мојему, то јест хиљаду форината које тражи, даћу јој великодушно. Што се пак господара Батића тиче, њему на сваки начин мора бити жао; али кад помисли да је господична у Бечу воспитана, то ће се лако моћи склонити да другу себи партију тражи. Све што буде у нашем могућству, нећемо му одрећи, као пријатељи његове куће.
МАРКО: А, Батић остаје моје дете.
БАТИЋ (Алекси): И тако смо готови?
АЛЕКСА: Совершено.
БАТИЋ: То ми је мило. Само ћу ја полицији јавити да претресе мало тога барона, и нас извести за кога Јелица полази.
АЛЕКСА: Драговољно, драговољно; ја се надам најбољој сатисфакцији. (Извади марамицу и почне се брисати, но у исти ма испадне му писмо.)
БАТИЋ: Ха, ево пасоша! (Зграби писмо.)
АЛЕКСА: Сапрмент, то су тајне корешпонденције из Америке; не усудите се читати!
БАТИЋ: Ништа, ништа, да видимо само титулу.
АЛЕКСА (Мити лагано): Сад смо обрали бостан!
МИТА: Кад си магарац био...
БАТИЋ (чита): „Љубезни Алекса“... Аха, ту смо!
МАРИЈА: То је његово право име.
АЛЕКСА (оће да му узме писмо): Ви знате каква је казна за онога који туђа писма отвара и чита.
БАТИЋ: Ништа, ништа, ми смо сад и тако род. Особито нећете пред невестом својом имати никакве тајне. (Чита даље.) „Знај да Марија као утучена иде. Не убијај срећу тој девојки, него сврши, кад си јој обећао. А што се твога имена тиче, морам се смејати; голић си и по себи, шта ће ти јошт титула на то? Твој искрени Пабић.“ Но, господин барон Голић?
МАРИЈА: Ви видите да је то писмо мене ради писано. Пабић је мој комшија, и човек поштен, коме је врло неправо што је овај са мном учинио.
ЈЕЛИЦА: Gott! Господин барон!
БАТИЋ: Леп барон!
МАРКО (пљесне се по челу): О, луде моје главе! У какве сам руке хотео себе и своје добро предати!
МАРИЈА: Господична, сад сте довољно извештени.
БАТИЋ: Сад ће господин барон моћи ваљда у полицију. (Шчепа га.)
МАРКО: Станте! Прстен најпре и новце, забога!
БАТИЋ: Тако?
АЛЕКСА: Ово је на мене потвореније, и ја нећу оставити, макар девет села потрошио! Но зато ништа; ево прстена. Господична, ја вам га с оним усердијем враћам, с којим сам га и примио, желећи да вам задовољство у објатију брака принесе.
ЈЕЛИЦА: Gott, како је мени!
МАРКО: То су твоји румани и барони! Нисам ли ти сто пута казивао да се оставиш ти будалаштина? Шта би било да се није случајно овако догодило? Фала ти, поштени Батићу, ти си заслужио да мој зет будеш. А ви, господо, барони, шта ли сте, уклоните се од нас сместа, јер смо ми људи прости, не умемо да вас чествујемо, па вас можемо по нашој простоти и у гвожђе оковати. Теби пак, ћерко (Марији), ево полутина од оне суме коју ми је тај твој барон однети хотео. И ти си ми доста помогла. Иди и тражи себи срећу.
МАРИЈА: Ах, ја немам другоме него који ме је изнео на глас... Алекса!
АЛЕКСА: Да те ђаво носи! (Напрасно изиђе.)
МАРИЈА: Ах, ја опет морам за њим! (Одлази.)
МИТА: А ја? Толика мука само за један ручак, и то је магарећи посао! (Отиде.)
ЈЕЛИЦА (покрије лице рукама): Ах, Gott, шта се од мога романа учини!
МАРКО: Јес’ чула, девојко, ја сам теби сто реди казао да ћеш ти мени главе доћи с тим твојим руманма. Више да те нисам видио с тим књигама, разумеш ли?
ЈЕЛИЦА: О, татице, а како ћу се унтерхалтовати?
МАРКО: Унтерандлуј се ти преслицом, шавом и другим, паметним књигама, а не беспослицама и дангубицом.
ЈЕЛИЦА: О, татице, ви не знате какву нам хасну романи дају.
МАРКО: Какву хасну! Да се чепиш као лутка; кад говориш, да се и сама не разумеш; да држиш којекакве протеранице за бароне, то учиш из твоји красни румана. Ја ти последњи пут кажем: да те нисам више видио с њима! Гребене, црн вам образ, и перајицу, а не којекакве мозга баукове!
ЈЕЛИЦА: О, татице, да вас чује Чоке и други романеншрајбери, дигли би процес на вас.
МАРКО: Шта, процес? И процес да терам кроз тебе? А, нећеш ти мени ту млого мудровати. (Увати је за руку и доведе до Башића.) Сад таки да ми обречеш да нећеш никада више те књиге читати.
ЈЕЛИЦА: О, татице?
МАРКО: Таки, велим; јер ти знаш тко сам ја кад се расрдим.
ЈЕЛИЦА: Али, забога, татице, ја не знам, какво је ваше срце!
МАРКО: Јошт говориш?
ЈЕЛИЦА: Ах, боже! — слатки татице, чекајте бар мало да се самлујем!
МАРКО: Не знам ја за сламовање, него ја заповедам.
ЈЕЛИЦА (жалостиво): Кад није другојачије, ја вам морам обрећи.
МАРКО: Тако! Сад јошт једно: да никада на бароне не мислиш.
ЈЕЛИЦА: Ах!
МАРКО: Е, сад можеш бити Батићева супруга и добра газдарица.
(Завјеса)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|