Laža i Paralaža/19
- 7.
BATIĆ, PREĐAŠNjI
MARKO: Baš si u dobro vreme došo.
BATIĆ: Gospodin Vujuć, ne znam kako ću da vam u oči pogledim. Moja bezumna, tako da joj kažem, mati polakomila se na reči jednog nitkova, i dala prsten Jeličin, misleći da dobija dukate u zalogu za njega. No kako mi je bilo kad sam kući došo i ove tantuze našao. (Prospe ú po astalu.)
MARKO: Šta?
MITA (tajno Aleksi): Eto ti tvoja špekulacija!
BATIĆ: Svuda sam lopova tražio, i jošt ga jednako moje sluge traže, no badava. A nije mi toliko ni za cenu, kao za to što je spomen Jeličin od pokojne matere. Međutim, uvereni budite da ću ja takav isti načiniti dati, ma pošto bio, kad se takva nesreća dogodila.
MARKO: Ja ne znam šta ti govoriš, Batiću. Prsten je kod mene.
BATIĆ: Kod vas?...
ALEKSA: Da, tu je prsten.
BATIĆ: No, fala bogu, fala bogu! Kako me je ožalostio!... Ništa, samo kad je kod vas. Ali kako ga dobiste, za ime božije?
MARKO: To će ti najbolje kazati gospodin baron. (Pokazuje rukom na Aleksu.)
BATIĆ: Gospodin baron? Zar baroni varaju stare žene tantuzima?
ALEKSA: Oprostite, ja sam joj dao dukate, koji po Španiji i Ameriki ode.
BATIĆ: Samo, kod nas nemaju cene. Gledajte, gospodin Vujić, gledajte, je li ovo zlato?
MARKO (gledi, pa vrti glavom): Šta ćeš kad smo i tako rod.
BATIĆ: Ja ovog nitkova moram vući u policiju, koji stare žene vara. (Uhvati Aleksu za prsi.)
MARKO: Ho, ho, ho!
JELICA: Hülfe! Rettung!
MITA: Barona za prsi!
BATIĆ: Ovaj je baron? Ovaj je baron?
MARKO: Šta činiš ti, Batiću? (Rastavi ú.)
ALEKSA: Gospodična, ovo je sozakljatije protiv mene; oni su se dogovorili.
BATIĆ: Šta dogovorili? Ovamo u policiju! (Povuče ga.)
JELICA: Ne dajte, tatice, oteše mi barona!
ALEKSA: Saprment, u ime moje privilegije protestiram!
MARKO: Jes’ čuo, Batiću, ja tebi lepo kažem da mi ne diraš u zeta, il’ ću ti odma pokazati vrata.
BATIĆ (pusti ga, začuđeno): Vaš zet?
ALEKSA: Na svaki način, pa makar vi jošt toliko hudožestva upotrebljavali.
MITA: Gospodin Vujić i gospodična, ja ću vama protolkovati ovu parnicu. Gospodin Batić, čuvši da gospodična dobija takvu partiju, a njega ostavlja, naravno morao se ogorčiti, i s ovom devicom dogovoriti da ga od nje otrgne.
ALEKSA: Besprekoslovno!
MARIJA: Ja kažem da on nije baron.
JELICA: Vi držite usta!... Kad ste me već rajcovali. Iz očiju mu viri baronstvo. Moja draga, nećete postići ono što ste naumili; na mene je jednu pala ta sreća da budem gospoja od Golić.
MARIJA: Ja vam čestitam takvu sreću; nego se bojim da Golić ne ogoli i vas kao mene.
JELICA: Nemojte se besorgovati!
MITA: Moje bi mnjenije bilo da gospodin Batić uzme ovu devicu. Prilika može dobra biti, a gospodin baron činiće svoje.
ALEKSA: Kako mi veksla iz Amerike stigne, neću propustiti mladencima sjajni prezent učiniti.
MARIJA: O, lazljivico! Vratio si mi i ono što si mi izvarao, tek nisi prezente davao!
MARKO: Dragi moj Batiću, ne što sam bolju priliku našo, ili što sam kakvo nevaljalstvo za tebe čuo, nego slučajno pronašlo se da smo rod, i zato ti Jelicu ne mogu dati.
BATIĆ: Mi rod?
MARKO: Prisni rod; evo pitaj gospodin barona.
BATIĆ: Barona; dakle i to je baron učinio? Mi nismo znali da smo rod, nego on da nas nauči!... Gospodar Marko, ja Jelici želim svaku sreću; niti ću se srditi ako ona za drugoga pođe. Samo mi dopustite da nam ovaj gospodin svoje baronstvo osvedoči.
MARKO: Nipošto! Ja tebi lepo kažem da ideš iz ove kuće, ako misliš da ostanemo dobri prijatelji.
BATIĆ: Nek nam barem pasoš pokaže; od toga se nijedan pošten ne zadržava.
ALEKSA: Šta, pasoš? Kako vi smete mene sramotiti i pasoš iskati? Kad su baroni nosili pasoš sa sobom? Nisu li oni svuda fraj?
JELICA: Tako je, tako je; to svi u Beču znadu.
MITA: Kromje toga, gospodin baron putuje inkognito.
JELICA: Ah, i princevi putuju inkognito!
ALEKSA: Zato da svršimo ove detinske stvari: Ova persona (za Mariju) uvredila me je, istina, no ja joj opraštam i želim da unapredak više predostorožnosti ima; ja pak s moje strane gledaću, kad joj se sreća pojavi, da joj ne odrečem blagodjejanije po dostojinstvu mojemu, to jest hiljadu forinata koje traži, daću joj velikodušno. Što se pak gospodara Batića tiče, njemu na svaki način mora biti žao; ali kad pomisli da je gospodična u Beču vospitana, to će se lako moći skloniti da drugu sebi partiju traži. Sve što bude u našem mogućstvu, nećemo mu odreći, kao prijatelji njegove kuće.
MARKO: A, Batić ostaje moje dete.
BATIĆ (Aleksi): I tako smo gotovi?
ALEKSA: Soveršeno.
BATIĆ: To mi je milo. Samo ću ja policiji javiti da pretrese malo toga barona, i nas izvesti za koga Jelica polazi.
ALEKSA: Dragovoljno, dragovoljno; ja se nadam najboljoj satisfakciji. (Izvadi maramicu i počne se brisati, no u isti ma ispadne mu pismo.)
BATIĆ: Ha, evo pasoša! (Zgrabi pismo.)
ALEKSA: Saprment, to su tajne korešpondencije iz Amerike; ne usudite se čitati!
BATIĆ: Ništa, ništa, da vidimo samo titulu.
ALEKSA (Miti lagano): Sad smo obrali bostan!
MITA: Kad si magarac bio...
BATIĆ (čita): „Ljubezni Aleksa“... Aha, tu smo!
MARIJA: To je njegovo pravo ime.
ALEKSA (oće da mu uzme pismo): Vi znate kakva je kazna za onoga koji tuđa pisma otvara i čita.
BATIĆ: Ništa, ništa, mi smo sad i tako rod. Osobito nećete pred nevestom svojom imati nikakve tajne. (Čita dalje.) „Znaj da Marija kao utučena ide. Ne ubijaj sreću toj devojki, nego svrši, kad si joj obećao. A što se tvoga imena tiče, moram se smejati; golić si i po sebi, šta će ti jošt titula na to? Tvoj iskreni Pabić.“ No, gospodin baron Golić?
MARIJA: Vi vidite da je to pismo mene radi pisano. Pabić je moj komšija, i čovek pošten, kome je vrlo nepravo što je ovaj sa mnom učinio.
JELICA: Gott! Gospodin baron!
BATIĆ: Lep baron!
MARKO (pljesne se po čelu): O, lude moje glave! U kakve sam ruke hoteo sebe i svoje dobro predati!
MARIJA: Gospodična, sad ste dovoljno izvešteni.
BATIĆ: Sad će gospodin baron moći valjda u policiju. (Ščepa ga.)
MARKO: Stante! Prsten najpre i novce, zaboga!
BATIĆ: Tako?
ALEKSA: Ovo je na mene potvorenije, i ja neću ostaviti, makar devet sela potrošio! No zato ništa; evo prstena. Gospodična, ja vam ga s onim userdijem vraćam, s kojim sam ga i primio, želeći da vam zadovoljstvo u objatiju braka prinese.
JELICA: Gott, kako je meni!
MARKO: To su tvoji rumani i baroni! Nisam li ti sto puta kazivao da se ostaviš ti budalaština? Šta bi bilo da se nije slučajno ovako dogodilo? Fala ti, pošteni Batiću, ti si zaslužio da moj zet budeš. A vi, gospodo, baroni, šta li ste, uklonite se od nas smesta, jer smo mi ljudi prosti, ne umemo da vas čestvujemo, pa vas možemo po našoj prostoti i u gvožđe okovati. Tebi pak, ćerko (Mariji), evo polutina od one sume koju mi je taj tvoj baron odneti hoteo. I ti si mi dosta pomogla. Idi i traži sebi sreću.
MARIJA: Ah, ja nemam drugome nego koji me je izneo na glas... Aleksa!
ALEKSA: Da te đavo nosi! (Naprasno iziđe.)
MARIJA: Ah, ja opet moram za njim! (Odlazi.)
MITA: A ja? Tolika muka samo za jedan ručak, i to je magareći posao! (Otide.)
JELICA (pokrije lice rukama): Ah, Gott, šta se od moga romana učini!
MARKO: Jes’ čula, devojko, ja sam tebi sto redi kazao da ćeš ti meni glave doći s tim tvojim rumanma. Više da te nisam vidio s tim knjigama, razumeš li?
JELICA: O, tatice, a kako ću se unterhaltovati?
MARKO: Unterandluj se ti preslicom, šavom i drugim, pametnim knjigama, a ne besposlicama i dangubicom.
JELICA: O, tatice, vi ne znate kakvu nam hasnu romani daju.
MARKO: Kakvu hasnu! Da se čepiš kao lutka; kad govoriš, da se i sama ne razumeš; da držiš kojekakve proteranice za barone, to učiš iz tvoji krasni rumana. Ja ti poslednji put kažem: da te nisam više vidio s njima! Grebene, crn vam obraz, i perajicu, a ne kojekakve mozga baukove!
JELICA: O, tatice, da vas čuje Čoke i drugi romanenšrajberi, digli bi proces na vas.
MARKO: Šta, proces? I proces da teram kroz tebe? A, nećeš ti meni tu mlogo mudrovati. (Uvati je za ruku i dovede do Bašića.) Sad taki da mi obrečeš da nećeš nikada više te knjige čitati.
JELICA: O, tatice?
MARKO: Taki, velim; jer ti znaš tko sam ja kad se rasrdim.
JELICA: Ali, zaboga, tatice, ja ne znam, kakvo je vaše srce!
MARKO: Jošt govoriš?
JELICA: Ah, bože! — slatki tatice, čekajte bar malo da se samlujem!
MARKO: Ne znam ja za slamovanje, nego ja zapovedam.
JELICA (žalostivo): Kad nije drugojačije, ja vam moram obreći.
MARKO: Tako! Sad jošt jedno: da nikada na barone ne misliš.
JELICA: Ah!
MARKO: E, sad možeš biti Batićeva supruga i dobra gazdarica.
(Zavjesa)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|