Laža i Paralaža/17
- 5.
JELICA, malo zatim MARIJA, PREĐAŠNjI
JELICA: Gospodin baron, jedna devojka pita za Aleksu Nikića.
ALEKSA: Pak šta se to mene tiče?
JELICA: Kaže da ste vi.
ALEKSA: To je lepo. Ako joj je što dužan, dobro se i dosetila.
JELICA (otvori vrata): Ja sam vam kazala da ovo nije taj gospodin. Ovo je baron Golić.
MARIJA (uđe u sobu): Pustite me samo da se s njime razgovorim... Aleksa!
ALEKSA (tronut, na strani): Baš te sad đavo nanese!
MARIJA: Tako treba? To je lepo? Izvarati od sirote devojke hiljadu forinti, prstenovati se, pak onda pobeći? Svirjepi, na kraj sveta idi, svuda ću te sljedovati!
ALEKSA: (ohrabrivši se, Marku): Tko je ova persona?
MARIJA: O, sad me ne poznaješ; a dok mi nisi izvarao novce, donde si me dobro poznavao; obećavao si mi zlatna brda, pa kad si me prstenovao i na glas izneo, sad me ne poznaješ.
ALEKSA: Ili sam ja pijan, ili je ovo njeko čarodjejstvo! Ja ne znam šta ova djevica hoće.
MARIJA: Prenevešćuj se, varalico svetska!
ALEKSA: Ja nisam ni najmenše raspoložen ludim personama otvjete davati. (Marku.) Preporučujem se.
JELICA (uvati ga za ruku): Um Gotteswillen, gospodin baron, nemojte ostaviti da vam se čest gazi!
ALEKSA: Tko će svetu usta zapušiti?
MARKO: Ovo je devojče jošt jedanput kod mene bilo. Draga moja, ovo nije onaj mladić koga vi tražite; onaj se zove Batić.
MARIJA: O, gospodaru, dobro ja poznajem njegovo lice.
JELICA: Ovo je baron Golić, moj budušti suprug.
MARIJA: Baron Golić, vaš suprug! Dakle i vaš suprug? Meni je odneo hiljadu forinti, a šta će vama odneti? Ah, jadne devojke, kako ne znamo kome se u ruke predajemo! Ko bi mogo pomisliti da ovakav čovek laže?
ALEKSA: Jeste li vi čuli, nemojte vi u prisustviju mome tako što govoriti; jer, razumete li, ja vas taki dam zatvoriti!
MARIJA: Zatvoriti? Jošt je to ostalo što mi učiniti možeš. Aleksa, Aleksa, svega si me rastavio; sad me možeš i česti lišiti.
|