Краљ Вукашин/08
ПОЈАВА III
Царичин шатор. Ноћ је. Јелена сједи и савијајући писмо, вели са љутим осмијехом. —
ЈЕЛЕНА:
Кад у овој злосрећној се земљи
Свак отимље грозничавом чежњом
Да простора заграби што више,
И стан себи што сјајнији дигне,
Ја такође што с’ царица зовем
Морадох се за свој побринути.
Моје трудно дјело, то већ видим,
Примиче се извјесному концу;
Треба за тим да с’ одморим негдје;
Али тако од мрскога св’јета,
Так’ далеко, да шум његов никад
Не узмогне допр‘јети до мене.
Тај стан ево најпослије нађох:
Благе дјеве Богу посвећене
Чекају ме, и већ мајком зову.
Ах! одавно тог имена не чух,
Сад већ туђа туђој дјеци мајка! —
(Покрива лице и тихо плаче. За тим устаје).
Са престола, са врхунца тога
Величине и сјајности људске
У самостан! огроман је прелаз;
Једин’ ипак што приличи мени.
Ал’ на тому прелазу ја хоћу
Вукашину и браћи му худој
Да раздробим царском ногом главу.
Ма сатрла у том предузећу
Једно српско ц’јело покољење.
Тај задатак мени је одређен
Злом судбином; ваља да г’ извршим;
Па тек за тим сјенка ћ’ утишана
Са позорја свјетовнога заћи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|