Краљица Јакинта/17

←Трећи призор

Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ЧЕТВРТИ ПРИЗОР

Пети призор→

ЧЕТВРТИ ПРИЗОР


КНЕЗ ВУКАН (умотан долази):
Божја т' помоћ, госпођо краљице!
ЈАКИНТА:
Ако јој се сме надат’ грешница,
Какву оно прије ти описа.
ВУКАН:
Кажу попи, да је бог човека
По својему образу створио,
Мора дакле да и бог имаде
Што од оног што с’ у људма каже.
Је л’ пак тако, свијетла госпођо,
То ће прије краљици Јакинти
Приклонити ухо милостиво
Него првом на свету владици
Који му се и дан и ноћ клања.
Кад омиље краљу Доброславу,
Који нема ни срца ни душе,
Како нећеш удворит’ се богу,
За ког кажу да је милост сама.
ЈАКИНТА:
Ти се шалиш с једном сиротицом,
Коју сам учини покојницом.
Шта ће с’ краљу код мене допасти?...
Још дан, два ли, сећаћете ме се...
Понда ће ме сав свет заборавит’;
Име моје неке дрмнут’ зрака....
Ова соба тек је гроб повећи,
А ја у њој живи мртвац само.
ВУКАН:
Није ово, госпођо, гробница,
Већ стан наше смрти и живота.
Ту судбина и будућност наша
У твом крилу свој бораве санак
И на твојим снагу купе грудма.
Не знам шта је, ал’ од кад си пала,
Од онда си великом постала.
Прије тога свим нам се чинило
Да с’ велика, што стоиш високо,
Сад на једном с нама стоиш поду,
Ал' све главом далеко надмашаш.
Ова соба, проста и малена,
Више крије снаге и памети,
Нег' сва наша остала држава.
Јесам ли се од тебе страшио
Док си била на златном презстолу,
Сад пред тобом смерно спуштам главу
И к’о сили клањам ти се вишој.
Но нећу ти смерност вријеђати,
Дело ће те више узвисити
Нег’ најлепше што би могле речи.
ЈАКИНТА:
И боље је да о том ћутимо,
Јер сва моја снага присенка је.
Вас краљ гони, јербо вас се бои;
Мене кад-кад пита и послуша,
Јер зна да му шкодити не могу.
Краљ што чини, чини сам од себе
И што му се самом тако хоће:
А ја друго не желим ти ништа,
Већ да мени овде даде мира,
Да се кајем и душу спасавам;
А мој Ђорђе краљеву ће љубов
Заслужити послушном верношћу,
Па ће ми се и та изпунит’ жеља
Да на престо свога отца дође...
А још млад је, па може чекати
Док му престо стриц да с благословом.
ВУКАН (за себе):
Ал’ је гуја, глатка и ледена!
(Гласно.)
Све је лепо, што год рече, госпо;
Само што бит’ може и другчије.
Док Јакинта овим зраком дише,
Па ма била у мрачној тамници
На којој су врата деветора,
Круна с’ дрма на краљевој глави.
Краљ је сласти владе окусио,
И врло му с’, госпо, допадају...
Допадају... госпо... чуј ме добро
И већ поче откидати главе.
Од којих се рад круне побоја.
А паметни сведоче нам људи,
Да крв прва несвестицу рађа
У ономе, који је пролије;
Ал’ чије јој приучи се око,
Све му за њом више жедни срдце.
Краљ ће теби овде мира дати
Да се кајеш и душу спасаваш:
Ал’ кад му се једаред учини
Да си душу за рај приправила...
Кључ имаде од онога света...
А теби се само добро чини...
Но нећу ти лик даље цртати
Кад си и у том од мене вештија;
Само т’ кажем, да краљ заче сећи,
Да крв просу...
ЈАКИНТА:
Аха! Тако дакле
Бело перо пође црвенити?...
То на твоју само иде, кнеже!
ВУКАН:
Ни краљевска није крв сигурна!
Краљ закључи убит’ Владимира!
ЈАКИНТА:
Корист моја. грехота његова.
Владимир је такмац мога Ђорђа!
ВУКАН:
И за мене већ је нож наоштрен,
Незнам кад ће, ал’ ће ме посећи.
ЈАКИНТА:
У Вукану сваки нож убиће
Најсилнијег мога противника.
ВУКАН:
Најсилнијег твога помоћника,
Ако стои што једном рекосмо!
ЈАКИНТА:
Ал’ ти, кнеже, добро стои шала!
С те те стране досад непознавах!
ВУКАН:
Не погледај у прошастност, госпо!
Друго рухо садашњост обуче.
Ко ти прије противник бијаше,
Пријатељску сад ти пружа руку.
Једкака нас сад чека невоља;
Крајња нужда к савезу нас тера.
Него хајде да се погодимо,
Пружи руку да се заверимо,
Јер је крајње, веруј госпо, време
И за мене... али и за тебе.
ЈАКИНТА (мисли се):
Почекајмо још кои дан, кнеже;
Ту се мислит’, добро мислит’ ваља.
ВУКАН:
А међу тим иек Владимир гине?
ЈАКИНТА:
Коме од нас сад до њега стои?
ВУКАН:
Кад не смета ни мени ни теби
Зашт’ да гине, зашт’ млад да пропадне?
Владимир је тиха, блага душа,
Њему биће, што му дамо, доста.
ЈАКИНТА (мисли се).
ВУКАН:
Послушај ме тек данас, краљице!
Знаш да си ми доста пута рекла,
Да се кајеш, што ме не послуша
Кад за кнеза мољах Бранислава!
КАЛУЂЕРИЦА (пређе ћутећки преко ћелије и оде на друга врата напоље).
ВУКАН (тргне се):
Је л' нас ова могла чути, госпо?
ЈАКИНТА (ужасне се).
ВУКАН:
Ти побледи! Би л’ то слика жива?
ЈАКИНТА (уплашено):
Краљ долази. Пропали смо, кнеже;
У то време никад ми не дође.
Мора да те ко спази кад уђе...
ВУКАН (трзајући мач огртало му спадне):
Та како сам мог’о и мислити
Да бит’ може вере у Јакинти?!
(Наваљујући на њу.)
Ти си краљу за мене јавила:
Ал’ ти неће по жељ изпасти...
Умри... ја ћу и зид знат’ пробити.
(Хоће да је прободе).
ЈАКИНТА (сасвим мирна):
Удри... али најпре чуј и знади
Да у мени сам себе убијаш.
ВУКАН (стои у недоумлењу).
ЈАКИНТА:
Сад без мене теби спаса нема.
Краљ кад дође сва поседне врата,
Нит’ ко може унутра ни напоље.
Мртво тело издаће убијцу...
А ни муха скрит’ се неби могла
Да је будан страх краљев не нађе:
Да пак тебе ја мишљах издават'
Друга би те дочекала лица
А Јакинте неби ни видио.
ВУКАН (спусти мач).
ЈАКИНТА:
Умири се... ја ћу те уклоние'...
Моја корист иште да те спасем:
То тек можеш и сам увидити.
Хајде за мном... ја ћу те сакрити...
Па нек целу кућу изпремећу,
Где те скријем ту те начи неће.
(Поведе Вукана к зиду).
ВУКАН (застане):
Послушај ме...
ЈАКИНТА (вуче га):
Похитај, жупане.
ВУКАН (идући):
Ми можемо брже к цели дочи
Нег’ што нас пре и мислит' смедосмо.
ЈАКИНТА (водећи га застане):
Како?
ВУКАН:
Ако краљ сам амо дође,
Пусти мене да га ту убијем.
ЈАКИНТА (застане. Одважно):
Нечу, кнеже, на то и не мисли.
(Отвори зид и тури га унутра, па затвори.)
ЈАКИНТА:
Уђе у гроб или у спасиште,
Како моја пресуди му воља.
Три, четири нек ту стои дана,
Па глад силног умори јунака,
А ја моћног изгубих душмана.
Нестало га... неима му трага...
Нико незна, да овамо дође...
И да знаду, наћи га не могу.
КАЛУЂЕРИЦА (уђе):
Краљ са тобом жели говорити.
ЈАКИНТА:
Је ли краљ сам?
КАЛУЂЕРИЦА:
Сам, светла гоопођо!
ЈАКИНТА:
Нека дође, ја га очекујем.
КАЛУЂЕРИЦА (оде).
ЈАКИИТА (уклони огртач Вуканов са земље.):
Оам долази... Бог ми данас даје
Двије главе, да измеђ њих бирам.
Једна од њих круну ми уграби,
А друга ми до ње доћ’ не даде.
Да дам кнезу да убије краља?
Онда неће на ме ни гледати!
Да оставим жупан да погине...
Ал’ ко онда да устеже краља?
Не, рано је: још су ми зелене.
Откинута помоћи ми неће
Јер остаје друга неузбрана.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.