Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР



ПЕТИ ПРИЗОР
Краљ Доброслав (уђе). Јакинта (му се дубоко поклони).


КРАЉ:
Извини ме, госпођо краљице.
Што ти тако касно досађујем,
Али дан ми псолови потроше
Које ноћи поверит’ не могу,
А теби ће мала бит’ разлика
Ил’ ти дош’о рано, ил’ касније.
ЈАКИНТА (нуди краља да седне):
Је л' мом краљу сести се повољно?
КРАЉ (седне).
ЈАКИНТА:
Ако очи несмем дићи к богу
Јер га црним гресима увредих,
Свога краља увек радо виђам
Јер знам да ми пријатељ долази
Кога добрим заслужих жељама.
КРАЉ (осврћући се по соби):
Ту сад већу још видим бедноћу
Него кад сам задњи крат ту био.
ЈАКИНТА:
Мои дни су дар не заслужени:
Сваки морам држат’ за последњи,
На што телу и крви откинем
То придајем у обрану души.
Но смијем ли свог запитат’ краља
Шта га у ову доводе изпостницу?
КРАЉ:
Две ме ствари амо доведоше.
У обе ћеш видит' пријатељство.
Но ми само онако говори,
Како мислиш да је по нас добро.
ЈАКИНТА:
Није лепо варат' пријатеља,
Трех је краљу не казат истину:
А ја живим да стари грех кајем,
А не новим да душу окаљам.
КРАЉ:
Три већ ноћи, све једно за другим,
У сну ми се краљ Радослав јавља
Иштућ’ главу жупана Вукана.
(Гледи је оштро.)
Светуј мени, госпођо краљице,
Шта да радим, како да наредим!
Жао ми је човека убити,
Али несмем ноћи дочекати!
ЈАКИНТА (сасвим мирна):
Вукан краљу у зао грех паде,
И право је да га спере крвљу.
КРАЉ:
Али што ће на то рећи људи?
Неће л' свијет на ме повикати?
ЈАКИНТА:
А ко вели, да га ти убијеш?
Суд сазови па нека му суди!
Осуде л’ га, правда га погуби;
Опросте л’ га, ти крив, краљу, ниси.
КРАЉ:
Ти си глава којој нема пара!
Имаш право, тако је најбоље.
Тако ћемо дакле и чинити.
А сад да те још нешто запитам
Што се управо саме тебе тиче.
ЈАКИНТА:
Има л’ чега на том белом свету
Што би могло мене тицати се?
Мишљах, да сам с њим рачун свршила
И да ништ’ ми дужан не остаде.
КРАЉ:
Слушај само. Да л’ ти је познато,
Да кћер младу рашки жупан има?
ЈАКИНТА (смерно):
Слушала сам.
КРАЉ (мотри је):
Кажу да је красна...
ЈАКИНТА:
То ти не знам...
КРАЉ:
Има удадбину,
Какве кћери немају краљевске.
Мужу носи рашку жупанију...
ЈАКИНТА:
Нек’ бог сваком добру срећу даде,
Па и њојзи; ја је не познајем.
КРАЉ:
Ја наумих. Ђорђу дат’ девојку,
Уз девојку Рашку жупанију.
ЈАКИНТА (сасвим мирно):
Ја свог сина теби сам предала:
Ти му буди и отац и мајка.
Само ћу те за једно молити,
Да га силом ниједном не жениш.
КРАЉ (устане):
Кад га мени као оцу дајеш,
И хоћу му прави отац бити.
(Огрће се.)
Сад лаку ноћ и хвала ти, снахо.
Помоли се богу и за мене.
(За себе.)
Код те немо’ш знати на чему си.
Премудра је... ал’ тим опаснија.
Морам што пре скидати је с врата.
ЈАКИНТА (поклони му се дубоко).
КРАЉ (оде).
ЈАКИНТА (изпрати га до врата, па се онда нагло врати):
Истину је Вукан говорио...
Нема сумње, Доброслав зазире...
Да га пустим? још ће га стиснути.
(Пође нагло зиду, но на скоро застане.)
Стан’, Јакинто, овде су му људи...
Краљ нагађа... (Врати се мало у натраг.)
суд ми је изречен?
Крајње време! Право жупан рече!
(Оде и пусти жупана).
ВУКАН (изиђе из зида):
Би л’ ту краљ?
ЈАКИНТА:
Би, и већ је отишо.
ВУКАН (окрене се к зиду из ког је дошао):
Каква ти је то шпиља, краљице?
То }е права правцата гробница.
ЈАКННТА (озбиљно, тамно):
У свом гробу био си, жупане!
ВУКАН (опази да је био у опасности, па се упрепасти.)
ЈАКИНТА (искрено):
Ал’ те верна свету врати рука!
ВУКАН (као у мисли изгубљен):
Е, хвала ти на животу, госпо!
ЈАКИНТА:
Ове ноћи још мораш бегати,
Краљ те мисли судом. погубити!
ВУКАН:
И тим гласом живот избављаш ми!
Но сад видиш да се радит’ мора.
Ја твог сина за краља признајем.
ЈАКИНТА:
А кћи твоја постаће краљицом!
ВУКАН:
Ево руке!
ЈАКИНТА:
А ево и моје!
Но запамти ову ноћ, жупане!
ВУКАН (увија се):
Краљевском ћу изкупит’ је круном! (Оде.)
ЈАКИНТА:
Паде коцка... мало изненада,
И раније, нег’ што сам мислила...
Ал’ даље се одлагат’ не даде...
Хоћу л’, боже, сад до цели доћ!...
У жупана није вера тврда...
Ал’ шта може друго добит’ боље?..
КАЛУЂЕРИЦА (уђе):
Дуловника звати заловеди.
ЈАКИНТА (неугодно):
Не дође ми у најбоље време...
Нека дође сутра... не... нек уђе.
КАЛУЂЕРИЦА (изиђе).
ЈАКИНТА (мало поћути):
Тако! кринка већ на образ седе,
Сад доћ’ може и оштрије око
Нег’ у старог што је духовника.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.