Kraljica Jakinta/18

Kraljica Jakinta
Pisac: Jovan Subotić
PETI PRIZOR

PETI PRIZOR
Kralj Dobroslav (uđe). Jakinta (mu se duboko pokloni).

KRALj:
Izvini me, gospođo kraljice.
Što ti tako kasno dosađujem,
Ali dan mi psolovi potroše
Koje noći poverit’ ne mogu,
A tebi će mala bit’ razlika
Il’ ti doš’o rano, il’ kasnije.
JAKINTA (nudi kralja da sedne):
Je l' mom kralju sesti se povoljno?
KRALj (sedne).
JAKINTA:
Ako oči nesmem dići k bogu
Jer ga crnim gresima uvredih,
Svoga kralja uvek rado viđam
Jer znam da mi prijatelj dolazi
Koga dobrim zaslužih željama.
KRALj (osvrćući se po sobi):
Tu sad veću još vidim bednoću
Nego kad sam zadnji krat tu bio.
JAKINTA:
Moi dni su dar ne zasluženi:
Svaki moram držat’ za poslednji,
Na što telu i krvi otkinem
To pridajem u obranu duši.
No smijem li svog zapitat’ kralja
Šta ga u ovu dovode izpostnicu?
KRALj:
Dve me stvari amo dovedoše.
U obe ćeš vidit' prijateljstvo.
No mi samo onako govori,
Kako misliš da je po nas dobro.
JAKINTA:
Nije lepo varat' prijatelja,
Treh je kralju ne kazat istinu:
A ja živim da stari greh kajem,
A ne novim da dušu okaljam.
KRALj:
Tri već noći, sve jedno za drugim,
U snu mi se kralj Radoslav javlja
Ištuć’ glavu župana Vukana.
(Gledi je oštro.)
Svetuj meni, gospođo kraljice,
Šta da radim, kako da naredim!
Žao mi je čoveka ubiti,
Ali nesmem noći dočekati!
JAKINTA (sasvim mirna):
Vukan kralju u zao greh pade,
I pravo je da ga spere krvlju.
KRALj:
Ali što će na to reći ljudi?
Neće l' svijet na me povikati?
JAKINTA:
A ko veli, da ga ti ubiješ?
Sud sazovi pa neka mu sudi!
Osude l’ ga, pravda ga pogubi;
Oproste l’ ga, ti kriv, kralju, nisi.
KRALj:
Ti si glava kojoj nema para!
Imaš pravo, tako je najbolje.
Tako ćemo dakle i činiti.
A sad da te još nešto zapitam
Što se upravo same tebe tiče.
JAKINTA:
Ima l’ čega na tom belom svetu
Što bi moglo mene ticati se?
Mišljah, da sam s njim račun svršila
I da ništ’ mi dužan ne ostade.
KRALj:
Slušaj samo. Da l’ ti je poznato,
Da kćer mladu raški župan ima?
JAKINTA (smerno):
Slušala sam.
KRALj (motri je):
Kažu da je krasna...
JAKINTA:
To ti ne znam...
KRALj:
Ima udadbinu,
Kakve kćeri nemaju kraljevske.
Mužu nosi rašku županiju...
JAKINTA:
Nek’ bog svakom dobru sreću dade,
Pa i njojzi; ja je ne poznajem.
KRALj:
Ja naumih. Đorđu dat’ devojku,
Uz devojku Rašku županiju.
JAKINTA (sasvim mirno):
Ja svog sina tebi sam predala:
Ti mu budi i otac i majka.
Samo ću te za jedno moliti,
Da ga silom nijednom ne ženiš.
KRALj (ustane):
Kad ga meni kao ocu daješ,
I hoću mu pravi otac biti.
(Ogrće se.)
Sad laku noć i hvala ti, snaho.
Pomoli se bogu i za mene.
(Za sebe.)
Kod te nemo’š znati na čemu si.
Premudra je... al’ tim opasnija.
Moram što pre skidati je s vrata.
JAKINTA (pokloni mu se duboko).
KRALj (ode).
JAKINTA (izprati ga do vrata, pa se onda naglo vrati):
Istinu je Vukan govorio...
Nema sumnje, Dobroslav zazire...
Da ga pustim? još će ga stisnuti.
(Pođe naglo zidu, no na skoro zastane.)
Stan’, Jakinto, ovde su mu ljudi...
Kralj nagađa... (Vrati se malo u natrag.)
sud mi je izrečen?
Krajnje vreme! Pravo župan reče!
(Ode i pusti župana).
VUKAN (iziđe iz zida):
Bi l’ tu kralj?
JAKINTA:
Bi, i već je otišo.
VUKAN (okrene se k zidu iz kog je došao):
Kakva ti je to špilja, kraljice?
To }e prava pravcata grobnica.
JAKNNTA (ozbiljno, tamno):
U svom grobu bio si, župane!
VUKAN (opazi da je bio u opasnosti, pa se uprepasti.)
JAKINTA (iskreno):
Al’ te verna svetu vrati ruka!
VUKAN (kao u misli izgubljen):
E, hvala ti na životu, gospo!
JAKINTA:
Ove noći još moraš begati,
Kralj te misli sudom. pogubiti!
VUKAN:
I tim glasom život izbavljaš mi!
No sad vidiš da se radit’ mora.
Ja tvog sina za kralja priznajem.
JAKINTA:
A kći tvoja postaće kraljicom!
VUKAN:
Evo ruke!
JAKINTA:
A evo i moje!
No zapamti ovu noć, župane!
VUKAN (uvija se):
Kraljevskom ću izkupit’ je krunom! (Ode.)
JAKINTA:
Pade kocka... malo iznenada,
I ranije, neg’ što sam mislila...
Al’ dalje se odlagat’ ne dade...
Hoću l’, bože, sad do celi doć!...
U župana nije vera tvrda...
Al’ šta može drugo dobit’ bolje?..
KALUĐERICA (uđe):
Dulovnika zvati zalovedi.
JAKINTA (neugodno):
Ne dođe mi u najbolje vreme...
Neka dođe sutra... ne... nek uđe.
KALUĐERICA (iziđe).
JAKINTA (malo poćuti):
Tako! krinka već na obraz sede,
Sad doć’ može i oštrije oko
Neg’ u starog što je duhovnika.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.