Kraljica Jakinta/17

←Treći prizor

Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić ČETVRTI PRIZOR

Peti prizor→

ČETVRTI PRIZOR


KNEZ VUKAN (umotan dolazi):
Božja t' pomoć, gospođo kraljice!
JAKINTA:
Ako joj se sme nadat’ grešnica,
Kakvu ono prije ti opisa.
VUKAN:
Kažu popi, da je bog čoveka
Po svojemu obrazu stvorio,
Mora dakle da i bog imade
Što od onog što s’ u ljudma kaže.
Je l’ pak tako, svijetla gospođo,
To će prije kraljici Jakinti
Prikloniti uho milostivo
Nego prvom na svetu vladici
Koji mu se i dan i noć klanja.
Kad omilje kralju Dobroslavu,
Koji nema ni srca ni duše,
Kako nećeš udvorit’ se bogu,
Za kog kažu da je milost sama.
JAKINTA:
Ti se šališ s jednom siroticom,
Koju sam učini pokojnicom.
Šta će s’ kralju kod mene dopasti?...
Još dan, dva li, sećaćete me se...
Ponda će me sav svet zaboravit’;
Ime moje neke drmnut’ zraka....
Ova soba tek je grob poveći,
A ja u njoj živi mrtvac samo.
VUKAN:
Nije ovo, gospođo, grobnica,
Već stan naše smrti i života.
Tu sudbina i budućnost naša
U tvom krilu svoj borave sanak
I na tvojim snagu kupe grudma.
Ne znam šta je, al’ od kad si pala,
Od onda si velikom postala.
Prije toga svim nam se činilo
Da s’ velika, što stoiš visoko,
Sad na jednom s nama stoiš podu,
Al' sve glavom daleko nadmašaš.
Ova soba, prosta i malena,
Više krije snage i pameti,
Neg' sva naša ostala država.
Jesam li se od tebe strašio
Dok si bila na zlatnom prezstolu,
Sad pred tobom smerno spuštam glavu
I k’o sili klanjam ti se višoj.
No neću ti smernost vrijeđati,
Delo će te više uzvisiti
Neg’ najlepše što bi mogle reči.
JAKINTA:
I bolje je da o tom ćutimo,
Jer sva moja snaga prisenka je.
Vas kralj goni, jerbo vas se boi;
Mene kad-kad pita i posluša,
Jer zna da mu škoditi ne mogu.
Kralj što čini, čini sam od sebe
I što mu se samom tako hoće:
A ja drugo ne želim ti ništa,
Već da meni ovde dade mira,
Da se kajem i dušu spasavam;
A moj Đorđe kraljevu će ljubov
Zaslužiti poslušnom vernošću,
Pa će mi se i ta izpunit’ želja
Da na presto svoga otca dođe...
A još mlad je, pa može čekati
Dok mu presto stric da s blagoslovom.
VUKAN (za sebe):
Al’ je guja, glatka i ledena!
(Glasno.)
Sve je lepo, što god reče, gospo;
Samo što bit’ može i drugčije.
Dok Jakinta ovim zrakom diše,
Pa ma bila u mračnoj tamnici
Na kojoj su vrata devetora,
Kruna s’ drma na kraljevoj glavi.
Kralj je slasti vlade okusio,
I vrlo mu s’, gospo, dopadaju...
Dopadaju... gospo... čuj me dobro
I već poče otkidati glave.
Od kojih se rad krune poboja.
A pametni svedoče nam ljudi,
Da krv prva nesvesticu rađa
U onome, koji je prolije;
Al’ čije joj priuči se oko,
Sve mu za njom više žedni srdce.
Kralj će tebi ovde mira dati
Da se kaješ i dušu spasavaš:
Al’ kad mu se jedared učini
Da si dušu za raj pripravila...
Ključ imade od onoga sveta...
A tebi se samo dobro čini...
No neću ti lik dalje crtati
Kad si i u tom od mene veštija;
Samo t’ kažem, da kralj zače seći,
Da krv prosu...
JAKINTA:
Aha! Tako dakle
Belo pero pođe crveniti?...
To na tvoju samo ide, kneže!
VUKAN:
Ni kraljevska nije krv sigurna!
Kralj zaključi ubit’ Vladimira!
JAKINTA:
Korist moja. grehota njegova.
Vladimir je takmac moga Đorđa!
VUKAN:
I za mene već je nož naoštren,
Neznam kad će, al’ će me poseći.
JAKINTA:
U Vukanu svaki nož ubiće
Najsilnijeg moga protivnika.
VUKAN:
Najsilnijeg tvoga pomoćnika,
Ako stoi što jednom rekosmo!
JAKINTA:
Al’ ti, kneže, dobro stoi šala!
S te te strane dosad nepoznavah!
VUKAN:
Ne pogledaj u prošastnost, gospo!
Drugo ruho sadašnjost obuče.
Ko ti prije protivnik bijaše,
Prijateljsku sad ti pruža ruku.
Jedkaka nas sad čeka nevolja;
Krajnja nužda k savezu nas tera.
Nego hajde da se pogodimo,
Pruži ruku da se zaverimo,
Jer je krajnje, veruj gospo, vreme
I za mene... ali i za tebe.
JAKINTA (misli se):
Počekajmo još koi dan, kneže;
Tu se mislit’, dobro mislit’ valja.
VUKAN:
A među tim iek Vladimir gine?
JAKINTA:
Kome od nas sad do njega stoi?
VUKAN:
Kad ne smeta ni meni ni tebi
Zašt’ da gine, zašt’ mlad da propadne?
Vladimir je tiha, blaga duša,
Njemu biće, što mu damo, dosta.
JAKINTA (misli se).
VUKAN:
Poslušaj me tek danas, kraljice!
Znaš da si mi dosta puta rekla,
Da se kaješ, što me ne posluša
Kad za kneza moljah Branislava!
KALUĐERICA (pređe ćutećki preko ćelije i ode na druga vrata napolje).
VUKAN (trgne se):
Je l' nas ova mogla čuti, gospo?
JAKINTA (užasne se).
VUKAN:
Ti pobledi! Bi l’ to slika živa?
JAKINTA (uplašeno):
Kralj dolazi. Propali smo, kneže;
U to vreme nikad mi ne dođe.
Mora da te ko spazi kad uđe...
VUKAN (trzajući mač ogrtalo mu spadne):
Ta kako sam mog’o i misliti
Da bit’ može vere u Jakinti?!
(Navaljujući na nju.)
Ti si kralju za mene javila:
Al’ ti neće po želj izpasti...
Umri... ja ću i zid znat’ probiti.
(Hoće da je probode).
JAKINTA (sasvim mirna):
Udri... ali najpre čuj i znadi
Da u meni sam sebe ubijaš.
VUKAN (stoi u nedoumlenju).
JAKINTA:
Sad bez mene tebi spasa nema.
Kralj kad dođe sva posedne vrata,
Nit’ ko može unutra ni napolje.
Mrtvo telo izdaće ubijcu...
A ni muha skrit’ se nebi mogla
Da je budan strah kraljev ne nađe:
Da pak tebe ja mišljah izdavat'
Druga bi te dočekala lica
A Jakinte nebi ni vidio.
VUKAN (spusti mač).
JAKINTA:
Umiri se... ja ću te uklonie'...
Moja korist ište da te spasem:
To tek možeš i sam uviditi.
Hajde za mnom... ja ću te sakriti...
Pa nek celu kuću izpremeću,
Gde te skrijem tu te nači neće.
(Povede Vukana k zidu).
VUKAN (zastane):
Poslušaj me...
JAKINTA (vuče ga):
Pohitaj, župane.
VUKAN (idući):
Mi možemo brže k celi doči
Neg’ što nas pre i mislit' smedosmo.
JAKINTA (vodeći ga zastane):
Kako?
VUKAN:
Ako kralj sam amo dođe,
Pusti mene da ga tu ubijem.
JAKINTA (zastane. Odvažno):
Neču, kneže, na to i ne misli.
(Otvori zid i turi ga unutra, pa zatvori.)
JAKINTA:
Uđe u grob ili u spasište,
Kako moja presudi mu volja.
Tri, četiri nek tu stoi dana,
Pa glad silnog umori junaka,
A ja moćnog izgubih dušmana.
Nestalo ga... neima mu traga...
Niko nezna, da ovamo dođe...
I da znadu, naći ga ne mogu.
KALUĐERICA (uđe):
Kralj sa tobom želi govoriti.
JAKINTA:
Je li kralj sam?
KALUĐERICA:
Sam, svetla goopođo!
JAKINTA:
Neka dođe, ja ga očekujem.
KALUĐERICA (ode).
JAKIITA (ukloni ogrtač Vukanov sa zemlje.):
Oam dolazi... Bog mi danas daje
Dvije glave, da izmeđ njih biram.
Jedna od njih krunu mi ugrabi,
A druga mi do nje doć’ ne dade.
Da dam knezu da ubije kralja?
Onda neće na me ni gledati!
Da ostavim župan da pogine...
Al’ ko onda da usteže kralja?
Ne, rano je: još su mi zelene.
Otkinuta pomoći mi neće
Jer ostaje druga neuzbrana.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.