Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ТРЕЋИ ПРИЗОР



ТРЕЋИ ПРИЗОР
(Ћелија у манастиру св. Ане. Дубоко ввче. Напољу бесни бура. Кад и кад севне и загрми.)
Јакинта (уђе с лђве стране, за њом) Зољко (као убоги старац прерушен).


ЗОЉКО:
Бога ми је сто пута страшније
'Вако красти живот на комађе
Нег’ у боју са смрћу срести се
И голорук на мач ударити.
ЈАКИНТА:
Но и Рашка лепа је јабука...
Благо имаш, — па сад пођи с богом.
Докгод за се не добијем народ,
Играчка сам у свачијој руци.
Зато дели, ко тек усхте примит’,
А уза то свуда приповедај,
Да кад умрем све ћу оставити
Своје благо својој сиротињи.
ЗОЉКО:
Немај бриге, госпођо краљице!
Колико је у земљи гусала
Толико ће скоро бит’ телала
Твоје славе и твоје светиње. (Пође.)
ЈАКИНТА:
Но се само на ум узми, кнеже,
Да те како не познаду људи
И да од куд свет се не досети
Ко то чини и на што смијера!
ЗОЉКО:
Спавај мирно; то је брига моја.
Своју главу сваки добро чува.
(Оде на десно.)
ЈАКИНТА:
Ту је време, да и Вукан дође.
(Севне и јаки гром пукне.)
Чудно ли се на небу зарати!
Гром и муња... ха то је оружје!..
Да их само на један час имам...
Догори му дакле до ноката!
Ха! Ха! ту сам хтела га имати.
Већ ме тражи: сада ми не гине.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.