Историја средњег века I 19
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Филип IV. Веома важну етапу у развитку краљевске власти у Француској претставља владавина унука Луја Светог — Филипа IV Лепог (1285—1314 г.).
Још 1284 г., када је Филип IV био престолонаследник, захваљујући његовом браку с наследницом краљевине Наваре и грофовије Шампање, оба су та поседа била присаједињена краљевском домену. Краљевски домен је даље проширен на рачун грофовије Фландрије, која је у то доба била поприште оштре класне борбе, коју је Филип IV хтео да искористи за своје циљеве.
Брзи развитак заната у Фландрији у XII и XIII в. довео је до све већег успона градова, којима је пошло за руком да постигну знатну самосталност. Али, као и свуда у Европи, победа градова над сениорима донела је корист незнатној групи патрицијата која је приграбила у своје руке читаву управу.
Међутим, развитак заната довео је до диференцијације у самим занатима, до издвајања горњег еснафског слоја, који је почео да експлоатише широке масе ситних мајстора. У занате је почео да продире и трговачки капитал.
Крајем XIII в. распламсала се огорчена борба између еснафа и патрицијата, који је приграбио власт у своје руке и који се претворио у наследну касту.
У борби с патрицијатом еснафски горњи слој се ослањао на незадовољство широких народних маса, које су се састојале од ситних занатлија, калфи а делом и од еснафских радника којих је у градовима било доста. На улицама фландриских градова долазило је до правих битки између еснафа и патрицијата. Притискивани еснафима а и даље у борби са својим сениором, фландриским грофом, патрициски врхови су се обратили за помоћ француском краљу. Еснафи су са своје стране ступили у савез с фландриским грофом. Филип IV је настојао да искористи тај сложени сплет узајамних односа ради освајања Фландрије.
Он је у почетку успео, искоришћавајући унутрашње противречности у Фландрији, да фактички успостави своју власт над том земљом, али је одмах за тим почео покрет фландриских еснафа против француске власти. Борба против Француза била је за еснафе борба против патрицијата.
У мају 1302 г. у Брижу је извршен страшан покољ француског гарнизона, такозвано »бришко јутрење«. Побијено је око 3.000 Француза. На тај сигнал устала је сва земља и збацила власт француског краља.
Филип IV дигао је против Фландрије своју војску, састављену од ритера. Њима су усусрет ишли еснафски одреди фландриских градова. Код Куртреа дошло је 1302 г. до чувене битке, такозване »битке мамуза«, у којој су ткачи, који су чинили главнину фландриске војске, нанели страшан пораз Французима. Побијено је неколико хиљада ритера, и с њих су скинуте златне мамузе, које су претстављале обележје ритерског звања. Те су мамузе биле обешене у цркви као успомена на ту битку.
Битка код Куртреа имала је велики значај у историји војне вештине, јер је показала надмоћност организоване пешадије над ритерском коњицом. Читава Фландрија била је очишћена од Француза.
Али, услед даљих војних операција и дипломатских преговора Филип IV је успео да задржи неколико фландриских градова и да Фландрији наметне велику контрибуцију.
Сем борбе с Фландријом, Филип IV је долазио у сукоб и са Енглеском због Аквитаније (или, француски, Гијене). Тај се рат завршио миром по коме је Гијена остала Енглеској, а син енглеског краља Едварда I, будући Едвард II, оженио се Изабелом, кћерком Филипа Лепог.
Пореска политика. Ратни подухвати Филипа IV захтевали су новац и приморавали га да тражи нове изворе прихода. У вези с тим Филип IV је кренуо путем зајмова, који су код њега имали доста чудан карактер. Краљ је позајмљивао новац од градова, и обично га није враћао. Напротив, он је почео да тражи нови новац на основу тога што га је већ једанпут добио. Тако су се те новчане позајмице претварале у сталне порезе.
Један од сталних извора прихода били су за Филипа, као и за његове претходнике, намети на Јевреје који су се бавили зеленашким пословима. Али, 1306 г., кад му је био потребан новац, Филип IV је прибегао ванредној мери. По његовом наређењу извршена је општа конфискација јеврејске имовине, а Јевреји су били прогнани из француских области. Међутим, пошто су краљевски чиновници имовину одузету Јеврејима већим делом потрошили, а краљевски се приходи због њиховог изгнанства смањили, било им је дозвољено да се врате. Протеривање и враћање Јевреја неколико се пута понављало за време Филина IV и његових наследника.
Постојао је и други начин да се напуни краљевска каса — кварење новца. »У томе је — како запажа Маркс — Филип Лепи био мајстор«.[1] Искварени новац брзо би изгубио вредност, али је краљ ипак успевао да од његовог издавања извуче знатну корист за себе. Тај је систем изазвао крајње незадовољство на првом месту у трговачким круговима. Издавање новца с непуном вредношћу изазивало је узнемиреност међу трговцима у Паризу. Али то није зауставило Филипа IV. Како Маркс иронично примећује, »Филип је постигао и помоћу сталних промена вредности новца директно тежио да нико — ни епископи, ни вазали, ни градови који су имали право да кују новац — не могу да га кују а да притом не пропадну. Тако је он привремено постигао јединство монете.«[2]
Финансиска политика Филипа IV према градовима, од којих је стално узимао зајмове претварајући их затим у сталне порезе ишла је за одређеним политичким циљем. То је била борба с политичком самосталношћу градских комуна, које су се сада, када је краљевски домен захватио готово целу Француску, нашле на краљевској земљи. Политика финансиског мешања у послове градских комуна пружала је краљу могућност да стави своју руку на градску самоуправу. Филипова стална новчана изнуђивања тешко су притискивала комуне и доводила њихове финансије до расула. Комуне нису могле да испуњавају обавезе којима их је краљ оптерећивао, па их је он тада, под изговором да доводи у ред градске финансије, лишавао самосталности. Тако се славна борба француских градова за своју самосталност завршила у XIV в. постепеним потчињавањем комуна краљевској власти.
Према феудалним сениорима Филип IV је и даље водио политику Луја IX, који је тежио да прекине феудалне међусобице и потчини крупне феудалце својој јурисдикцији. Сем тога, Филип IV је одлучније и доследније провео реформу коју је почео још Луј IX, а према којој се дозвољавало ритерима да се откупљују од војне службе за известан новчани износ, који је краљу служио да унајмљује војску. По пракси коју је увео Филип IV ритер се могао откупити од војне службе за одређену суму новца, али су ту суму одређивали краљевски чиновници према процени ритерових прихода. На тај начин, почело је мешање краљевских чиновника у финансиске послове феудалаца.
Уосталом, то мешање није се ограничавало на феудалце. За време Филипа IV почео се ударати порез и на сваку покретнину и на све приходе. За то је била потребна процена имања, а њу су вршили краљевски чиновници уз помоћ исказа суседа.
Тако је финансиски систем Филипа IV почео да обухвата читаво француско становништво. Није било готово ни једног кута у који на овај или онај начин није имао приступа финансиски чиновник. Били су уведени нови порези у вези с развитком трговине. Порез на трговачке послове, такозвани малтот, претстављао је узимање одређеног процента на сваки трговачки посао. Затим су се у великом обиму примењивали државни зајмови од иностраних (ломбардиских) банкара.
Сукоб Филипа IV с Бонифацијем VIII. Ма да се сматрало да су црквени приходи у начелу ослобођени свих намета, већ је Луј IX прибегавао опорезивању црквених имања. Филип IV се још више користио тим извором прихода. Због тога је дошло до оштрог сукоба између Филипа IV и папе, који је опорезивање црквених имања сматрао својом сопственом привилегијом.
У то време налазио се на папској столици енергични и моћни Бонифације VIII (1294—1303 г.). По својој жудњи за влашћу, свадљивој борбености и страсти за интригу он је пре био световни владар него духовни поглавар. Његова је енергија била неисцрпна, његова охолост и тврдоглавост прекомерне. Дубока старост није укротила његову бујну природу. По својим претензијама Бонифације VIII потсећао је на Иноћентија III.
Конфликт између Филипа IV и Бонифација VIII избио је 1296 г. у вези с новим наметима које је Филип IV ударио на свештенство. Папа је издао булу »Clericis laicos«, у којој је под претњом екскомуникације забрањивао владарима да по својој вољи ударају порезе на цркву, а свештенству забранио да световним владарима плаћају порезе на црквене приходе без дозволе Рима. Филип IV је исте године одговорио на ту булу забраном извоза злата и сребра из Француске што је погодило папске финансије, јер сада папа није могао добијати приходе који су раније притицали из Француске. Бонифације је тада учинио уступке, па је између француске владе и папске курије била постигнута сагласност. Али, 1301 г. спор се распламсао с још већом снагом. Бонифације је издао неколико була у којима је оптуживао Филипа IV због угњетавања поданика, кварења новца, отимања црквених имања и сл. У чувеној були »Unam sanctam« он износи тезу о врховној власти папе над владарима. »Господ нас је — изјавио је папа — намећући нам обавезе апостолске службе поставио изнад краљева и царева«. Као одговор на то пуштени су у јавност фалсификати које су саставили краљевски саветници — измишљене папске буле и измишљени краљеви одговори на њих. Филип се вешто користио расположењем створеним у земљи и, да би придобио јавно мнење Француске за себе, сазвао је 1302 г., први пут у историји Француске, државне сталеже. У тим државним сталежима била су претстављена три сталежа — свештенство, племство и такозвани трећи сталеж, тј. градови.
По питању о претензијама папе свештенство је заузело неодређен став. Што се тиче племства и трећег сталежа, они су потпуно подржавали краља. Папа је упутио у Француску свог легата да прогласи искључење Филипа из цркве ако се не потчини захтевима папе, али је легат био ухапшен и бачен у тамницу. Са своје стране, Филип је сазвао скуп прелата и барона, на коме је истакнути легист Гијом Ногаре иступио са оштрим оптужбама против Бонифација, окривљујући га за јерес и друге злочине. Да би се постигло збацивање папе, он је ускоро кренуо у Италију.
У Италији су француски агенти на челу с Ногареом нештедимице просипали новац и организовали против папе праву заверу, увукавши у њу његове најистакнутије непријатеље. Папа се тада налазио у малом граду Анањију у Апенинима. Ногаре и завереници продрли су у папски дворац и засули папу тешким увредама. Скрхан овим потресом папа је ускоро умро.
После тога за папу је изабран архиепископ из Бордоа под именом Климента V (1306 г.). Нови папа пренео је свој двор у град Авињон на Рони. То такозвано »авињонско ропство« папâ трајало је 70 година (1308—1378 г.). Ма да Авињон није улазио у састав краљевских поседа, папска је курија сада фактички постала потпуно зависна од француских краљева. Тако је почетком XIV в. краљевска власт у Француској однела одлучну победу над папством.
Процес против темплара. Друга карактеристична епизода финансиске политике Филипа IV била је ликвидација реда Темплара. Међу повериоцима Филипа IV био је и тај највећи европски банкар тога времена, код кога се краљ задужио на огромне суме. Да се избави тог дуга, Филип је решио да уништи свог кредитора. 1307 г. сви су темплари похапшени, а њихово имање конфисковано. Темплари су окривљени за све могуће злочине — за јерес, тајне магичке обреде, за службу ђаволу, коју су они тобоже обављали на својим скуповима. Све су те оптужбе биле, очигледно, бесмислица, ма да је могућно да су темплари донели са Истока понеку особеност у обреду. Није било никаквих доказа сем тога што су и правила и сва заседања темплара били обавијени најстрожом тајном. То је око њих стварало све могуће легенде.
У оптужбе подигнуте против темплара поверовало се утолико лакше што је ред био врло непопуларан и због својих зеленашких послова и због распојасаног начина живота његових чланова. Против реда примењен је инквизициони судски поступак. Чланови реда, подвргнути мукама, признали су све могуће злочине. Део темплара био је спаљен, део бачен у тамницу, а део прогнан из Француске. Краљ је постигао да папа 1312 г. објави распуштање реда. Последица је била не само да се краљ ослободио својих дугова темпларима, већ да му је сем тога пала у руке њихова покретнина, све њихове залихе злата и сребра. Што се тиче земљишних поседа тог реда, краљ их није узео за себе, већ их је на наваљивање папе уступио реду Хоспиталаца. Међутим, Филип им је задао такве муке тим поклоном, да хоспиталци нису знали како да га се отресу. Под разним изговорима морали су да на те земље плаћају огромне суме новаца. Краљеви и феудалци дочепали су се богатстава темплара и у другим земљама.
Легисти. У свим државним пословима Филипа IV видну су улогу играли образовани чиновници који су обично били незнатног порекла. Они су били познаваоци закона — легисти, који се јављају већ за време Филипа II Августа и Луја IX, но који су тек за време Филипа IV потпуно развили своју делатност, проширивши је на све области управе — административну, судску и финансиску. Они су упорно свуда проводили принцип неограничене краљевске власти. Међу њих су се убрајали и најближи краљеви саветници, као што је био вешти и красноречиви правник Пјер Флот или већ поменути Гијом Ногаре.
Феудална опозиција. Политика јачања краљевске власти коју је водио Филип IV изазивала је опозицију феудалаца. Под крај владе Филипа IV запажа се знатан пораст незадовољства феудалне аристократије, озлојеђене сталним мешањем краљевске власти у ствари сениора, смањивањем политичке самосталности феудалаца, особито у области судства и тиме што је краљ од њих непрекидно тражио војну службу.
Незадовољство феудалаца налазило је подршку и у опозицији градова у којима су неподношљива пореска оптерећења и политика директног гушења њихове самосталности изазивала широк покрет. У Француској почињу да се јављају лиге или савези феудалаца, којима се придружују и грађани. Такве су лиге никле у Нормандији, Шампањи и Бургундији. Ступале су једна с другом у везу и биле спремне да своје захтеве потпомогну оружаном силом.
У јеку тог покрета умро је Филип IV. За његову политику имао је да плати његов син Луј X, који је морао да учини низ уступака лигама. Биле су им дате повеље у којима су предвиђене привилегије феудалаца, поред осталих и њихова судска права и права сваког феудалца да ратује с ким год хоће. Краљ се обавезао да на земље феудалаца неће ударати нове порезе нити тражити од њих војне помоћи без њихове претходне сагласности.
Победа лига значила је да је дошла до изражаја феудална реакција. Међутим, та победа није била дуготрајна; краљевска је власт ускоро успела да знатно ограничи учињене уступке.
Сељачки покрети. Незадовољство политиком Филипа IV, коју су наставили његови синови, изазвало је покрет и међу сељацима. У вези с тим заслужује пажњу »ордонанса« Луја X из 1315 г.
Та чувена ордонанса дуго је тумачена као акт ослобађања сељака у Француској или бар на краљевском домену. То уствари и није ордонанса већ писмо краљевским агентима у два бајажа. Оно почиње веома помпезним изјавама како се сваки човек рађа слободним. То звучи готово као декларација права човека. Затим се у њој говори како у краљевини Франака (»франк« дословно значи слободан) не сме да буде робова па се стога предлаже да се ослободе сељаци у низу краљевских поседа.
Међутим, тај се документ односио само на неке краљевске поседе а не на цео краљевски домен. Притом се сељаци никако нису хтели да ослобађају, па их је требало ослобађати насилно. Наиме, то развикано ослобођење сељака било је чисто финансиска мера: сељаци су се морали откупљивати великом сумом коју често нису били у стању да плате. Тим се објашњава и противљење сељака ослобађању и краљева наредба да се ослобађају и против своје жеље.
Краљ је изражавао наду да ће и други сениори поћи његовим примером. Његов је позив био прихваћен, али је пет година после ордонансе (1320 г.) избио сељачки устанак уперен не само против феудалаца већ и против градова и градских зеленаша. У вези са откупљивањем сељаци су се задуживали код зеленаша да би исплатили краља и друге сениоре, који су тражили високе откупне суме.
Још јаче су се сељаци усталасали у западној Фландрији 1323 г. Тај устанак, који се дуго отегао, почео је због претераног пореског оптерећења и ускоро израстао у општи покрет против феудалаца и цркве. Сељаци су почели да одбијају плаћање десетка и да захтевају да се жито које припада манастирима подели сиротињи. Пљачкали су и палили племићке замкове, убијали феудалце који би им допали шака, пустошили опатије и цркве. Карактеристична црта овог покрета била је и та што су му пришли и велики градови као Бриж и Ипр — у почетку само градска сиротиња, а затим и владајуће групе у градовима. Фландриски гроф био је приморан да позове у помоћ француског краља и овај је уништио одреде устаника у битки код Касела (1328 г.). Угушивање устанка било је праћено конфискацијама и масовним погубљењима. Бунтовни градови били су лишени својих привилегија.
Државни сталежи. За време Филипа IV и његових синова у Француској се формира орган сталешког претставништва — државни сталежи. Тај се орган формирао постепено: претходио му је краљев феудални савет, који се сазивао у оним случајевима када се краљ није одлучивао да донесе неку важну одлуку без сагласности утицајних личности у краљевини — крупних световних и духовних феудалаца. Краљев савет није имао ни одређене компетенције ни одређеног састава. Већ у XIII па и у XII в. краљеви су понекад позивали у свој савет поред најкрупнијих духовних и световних феудалаца и претставнике ових или оних градова. Али, тек од 1302 г. можемо говорити о дефинитивном формирању државних сталежа, ма да ни тада састав сталежа и време њиховог сазива нису били утврђени никаквим уставним актима. Краљ им се обраћао када би му новац био преко потребан. Краљ се обраћао државним сталежима за подршку и када би имао да проведе неке ванредне мере, када би хтео да се ослони на ауторитет претставника сталежа. Државни сталежи били су претставништво вишег свештенства, племства и градских врхова. Огромна већина становништва у њима уопште није била заступљена.
Државни сталежи били су, као што знамо, сазвани 1302 г. поводом краљевог сукоба е папом Бонифацијем VIII. 1308 г. састали су се због питања темплара. Затим су били сазвани 1314 г. због питања нових средстава која је требало тражити за војне сврхе.
За време Филипових наследника државни сталежи су се такође више пута састајали углавном да би се добила сагласност сталежа за купљење пореза. На тај начин, државни сталежи почињу да улазе у праксу државног живота Француске.
Сваки од та три сталежа претстављао је неку врсту засебног дома који је решавао своје послове одвојено. Они су се заједно састајали само да израде одговор краљу, али ни ту нису били обавезни да донесу заједничко решење.
Међутим, од XIV в. сталежи се све више издвајају. Племство образује затворени наследни сталеж, који ужива низ привилегија, на првом месту ослобођење од већине пореза, и сваковрсна почасна права. Приступ у редове племства постаје врло тежак. На »трећи сталеж«, тј. на грађане, племићи гледају као на нижи сталеж, сталеж који плаћа порезе. Интереси племства, које је живело од феудалне ренте и коме су трговина и занати били страни, оштро су се косили са интересима градске буржоазије. Више свештенство такође је попуњавано племићима. Други моменат који је слабио државне сталеже била је слаба повезаност између појединих области Француске, између појединих провинција краљевског домена. Поред државних сталежа краљ је сазивао провинциске сталеже по појединим областима да се с њима договори о питању опорезивања. Обично су сазивани засебни сталежи за север и југ Француске, сталежи за langue d’oc и langue d’oil. Најзад, краљ је имао могућност да не сазове све сталеже уједно, већ да позове одвојено племство, свештенство и грађане. Подвојеност сталежа и територијална разбијеност Француске објашњавају зашто државни сталежи нису постали политички моћан законодавни орган који контролише краљевску власт. Али, државни сталежи су чинили покушаје да прошире своје компетенције. Они су обично спајали давање своје сагласности на порезе са жалбама на сваковрсна угњетавања краљевских чиновника, на порески притисак и сл. Још под Филипом IV чују се такве жалбе.
После краткотрајне владавине Луја X (1314—1316 г.) ступио је на престо Филип V (1316—1322 г.), затим други брат Карло IV (1322—1328 г.), са чијом је смрћу изумрла директна линија Капета. Престо је припао породици Валоа, наследницима Капета по споредној линији.
Династија Валоа. Први краљ нове династије био је Филип VI (1328—1350 г.). За његове се владе нешто проширио краљевски домен преко граница француске краљевине. 1343 г. добијена је за новац област Дофинеја, која је некада улазила у састав Бургундиске краљевине, а затим била део Светог Римског царства. Од тог времена титула престолонаследника постаје дофен, пошто је Дофинеја сматрана његовим поседом, апанажом. Али, то проширење краљевског домена није могло да надокнади губитке које је одмах затим претрпела Француска у дуготрајном рату са Енглеском, рату који је у историји добио назив Стогодишњег рата (1337—1453 г.).
Почетак Стогодишњег рата. Непријатељски односи између Енглеске и Француске почели су већ одавно. Један од узрока непријатељства била је тежња француских краљева да истисну опасне суседе из Француске и да завладају оним делом Гијене (Аквитаније) који је још остао у рукама Енглеза. Други узрок био је тај што је Едвард III, унук Филипа IV по мајци Изабели, полагао династичка права на француску круну. Али се главни чвор непријатељских односа сплео у Фландрији, која је била главни купац енглеске вуне. Извоз вуне играо је врло велику улогу у економици и финансијама Енглеске. А Фландрији је претила опасност да је освоји француски краљ. Жестока унутрашња борба која је непрекидно вођена у Фландрији стварала је сталне поводе за мешање француског краља у фландриске ствари. Као што знамо, 1328 г. фландриски се гроф обратио новом француском краљу за помоћ против побуњених сељака и градова. Филип VI Валоа указао му је ту помоћ, и француски су ритери разбили у битки код Касела фландриску војску.
Француско мешање у фландриске ствари довело је до смањивања градских слобода, што је изазвало страшну огорченост фландриских комуна и против грофа и против Француза. Претставници градских заната почели су сада да траже савезнике у Енглеској, с којом су имали многобројне економске везе.
1336 г. наредио је фландриски гроф под притиском Француске да се похапсе енглески трговци који се налазе у Фландрији. То је одмах изазвало енглеског краља Едварда III да одговори репресалијама, да нареди хапшење фландриских трговаца у Енглеској и да забрани извоз вуне из Енглеске у Фландрију. Та је мера имала за последицу затварање читавог низа радионица, пропадање мноштва сукнара и незапосленост широке масе калфи, које су сада морале да лутају земљом и да просјаче. Тада су фландриске занатлије, на челу с крупним ганским сукнаром Јаковом Артевелдом, похитали да се споразумеју са Енглезима (1338 г.).
У то је време рат између Француске и Енглеске већ био објављен (новембар 1337 г.) Рату је претходила сложена дипломатска припрема. Едвард III је развио читав систем савеза. Помоћу злата привукао је на своју страну немачког цара и неколико немачких кнежева. Филип VI је тада објавио конфискацију Гијене. Као одговор на то енглески краљ је истакао своја права на француску круну и бацио рукавицу Филипу. Ратне операције које су одмах за тим почеле показале су да је Едвард успео да се припреми за рат боље него Филип VI. Савез с богатим фландриским градовима обезбедио је Едварду III велика новчана средства. Он је провео реорганизацију енглеске војске. Језгро енглеске војске постала је најамничка пешадија којој је дисциплинованост обезбедила премоћ над неуређеним одредима француских ритера, који нису умели да се боре у заједничком строју. Едвард III је организовао корпус стрелаца, тада најбољих у читавој Европи, чије су стреле погађале на растојању од 350 метара.
1340 г. Енглези су однели велику поморску победу код Слеиса (Еклиза), града који лежи на ушћу Шелде. Том су победом Енглези постали господари на мору. Што се тиче ратних операција на суву, које су сада биле пренете на француску територију, оне су вођене споро и нису доводиле до одлучних резултата. Али се затим показало да је премоћ потпуно на страни Енглеза.
Од великих битки на суву поменућемо победе Енглеза код Кресија (1346 г.) и десет година доцније — 1356 г. — код Поатјеа. Треба истаћи да су Енглези између те две битке заузели после јаког отпора и Кале (у августу 1347 г.). Заузимање те луке донело је Енглезима важно упориште у Француској. Кале је остао у власти Енглеза до 1558.
У биткама код Кресија и Поатјеа испољила су се раније поменута преимућства енглеске војске.
Пораз код Поатјеа довео је Француску у критичан положај. У то је време владао син Филипа VI, Јован са надимком Добри (1350—1364 г.). Он је заједно с многим ритерима пао у ропство Енглеза, који су за краља и друге феудалце тражили претерано велику откупнину. Међутим, земља је већ у то време била страшно опустошена и од Енглеза и од француских најамничких војски. Ратне операције су подриле занате и трговину. У редовима градских занатлија и калфи почела је незапосленост. Све је то у градовима изазивало крајњу огорченост.
Све већи порески притисак допринео је да се економски положај маса јако погорша. Краљевска власт, да би добила средства потребна за вођење рата, измишљала је све нове и нове начине опорезивања: порезе на трговачке послове, једнократне уплате, намете на свако огњиште и сл.
Париски устанак 1356—1358 г. Битка код Поатјеа претстављала је последњу кап која је препунила чашу народног стрпљења. Нечувени порези поткопали су углед феудалаца у очима широких маса. Међу сељаштвом и градским становништвом, особито у северној Француској, крајње је појачано огорчење против владе. Када је краљ пао у ропство и власт узео његов син дофен Карло (будући Карло V), овај је морао да на брзину позове у Париз државне сталеже да би затражио средства за откуп краља из ропства као и за даље вођење рата (октобар 1356 г.).
Државни сталежи састали су се у нешто необичном саставу — јако су преовлађивали претставници трећег сталежа, који су чинили половину сакупљених (400 посланика од 800). То се објашњава тиме што су феудалци били поражени и деморализовани, а делом побијени и заробљени.
Уместо да одобре влади нова средства државни сталежи су почели да оштро критикују њену политику. Извршивши ревизију управе и обелоданивши ситне лоповлуке краљевских присних сарадника, сталежи су захтевали да се ови казне и да се поставе нови саветници између лица која предложе сталежи. Тада је дофен распустио сталеже и покушао да другим путем дође до неопходних средстава, али, пошто је претрпео неуспех, био је приморан да поново сазове сталеже (фебруар 1357 г.). Нови сталежи у које су дошли углавном претставници трећег сталежа, израдили су опширан програм реформи који је објављен у марту исте године под називом »Велике мартовске ордонансе«. Одобривши краљу помоћ они су поставили захтев да државни сталежи врше њено скупљање, трошење и контролу, ради чега се имају да састају три пута годишње чак и да их краљ не сазове. Имало се извршити чишћење читавог вишег државног апарата. Имао се изменити лични састав краљевог савета и свих виших органа управе према упутствима државних сталежа. Најзад, државни сталежи су тражили одлучну борбу против приватних ратова феудалаца и наоружање градова за борбу против насиља енглеских и француских војних најамника.
У тим својим захтевима државни су се сталежи ослањали на крајње незадовољство градова у северној Француској и на устанак који је тамо почео, особито устанак у Паризу. Париски грађани су почели да се наоружавају да би пружили подршку захтевима државних сталежа. Руководећу улогу у читавом том сукобу играо је богати сукнарски трговац Етјен Марсел, који је имао положај трговачког старешине. Тако је извршен државни удар којим је власт предата у руке горњег градског слоја северо-француских градова, особито Париза.
Али уско класна политика тих група изазвала је ускоро незадовољство маса у Паризу и другим градовима. То се најпре показало на тако акутном питању као што је пореско. Порези су били тако распоређени да су свом тежином притисли доње народне слојеве, особито занатлиску масу. Поврх тога, руководећа улога Париза изазвала је огорченост других градова. Дофен је покушавао да то искористи отпустивши саветнике које су му наметнули државни сталежи. Као одговор на то дошло је у фебруару 1358 г. до нових немира којима је непосредно руководио Етјен Марсел. Устаници су провалили у краљевски двор. Двојица дофенових дворана била су убијена на његове очи, а дофена је лично спасио Етјен Марсел метнувши му на главу капу с бојама револуционарног Париза — плавом и црвеном.
Међутим, дофен је успео да побегне из Париза и почео да се спрема за оружану борбу са устаницима. У мају је сазвао у Компијењ државне сталеже од којих је добио знатна средства. Етјен Марсел је почео са своје стране да утврђује Париз, да скупља најамничку војску и да тражи савезнике. Он је покушао да се ослони на једног од најкрупнијих француских феудалаца, на наварског краља Карла Рђавог. Карло Рђави, унук Луја X по женској линији, претендовао је на француску круну. Био је врло вешт и лукав интригант, искусан и красноречив демагог који је, сем мале краљевине Наваре, имао велике поседе у Нормандији, где је умео да стекне доста присталица међу незадовољним домаћим племством. Али, у то се време умешао у борбу нови фактор.
Жакерија. Крајем маја 1358 г. плануо је највеличанственији сељачки устанак у Француској — чувена Жакерија. Непосредан повод за устанак биле су невоље француског сељаштва у вези са Стогодишњим ратом. Од свих класа становништва које су страдале у рату сељаштву је било горе него икоме. По речима хронике, »поља се нису засејавала ни орала; говеда и овце нису ишли на пашњаке; цркве и куће ... претстављале су гомиле тужних развалина које су се још димиле«. У доба најезде непријатељских војски села су, за разлику од утврђених градова и замкова, била потпуно незаштићена и препуштена пљачкању најамника. А када би се ратне акције стишале и најамници отпуштали, пропадање сељака не само да није престајало, већ је постајало још јаче. Кад би престали да примају плату, најамници су се накнађивали вршећи насиља над сељацима. Племство и грађани могли су се сакрити од тих пљачкашких банди у своје замкове и градове, а сељаштво није имало куд да се склони. Као једино прибежиште служиле су му цркве. Како описује иста хроника, »... много неутврђених села претворило је своје цркве, у праве замкове, ушанчивши их рововима, поставивши на куле и звонике ратне машине, камење и балисте.«.
Сељаке је пљачкала не само туђа војска него и своја. Свему томе се још придружило све веће угњетавање од стране феудалаца којима су због рата средства била нарочито потребна. Они су морали да плаћају откупнину за себе или своје рођаке, да утврђују своје замкове и да их снабдевају намирницама. Стога су сениори настојали да узму и последње од сељака. Дажбине су убиране с много више безобзирности но раније, и често су враћане давно укинуте обавезе.
Свим тим околностима треба још додати кугу која је прешла преко Француске као и преко других земаља у Европи 1349 г. и уништила мноштво сељачких газдинстава.
Устанак је избио у Бовезу, северно од Париза, затим је брзо захватио знатан део северне Француске — Ил-де-Франс, Пикардију и Шампању. Појединачни сељачки одреди који су настали у време устанка почели су брзо да се уједињују.
Устанку су пришле и сеоске занатлије, ситни трговци, па и сиромашни свештеници. У њему су узели учешћа и бегунци из градова: ситни мајстори и градска сиротиња. Неки градови отворили су врата устаницима.
На челу устанка стајао је Гијом Кал или Карл. Он је служио у војсци и био је, очигледно, искусан човек у војним стварима и добар организатор. Али, задаци који су стајали пред устаницима били су одвећ тешки. Било је немогуће збити неорганизоване сељачке масе у јединствену борбену снагу. Притом сељаци нису истакли утврђени програм, уколико се за програм не сматрају захтеви да се поубијају сви аристократи од првог до последњег.
За Гијома Кала било је очигледно да је неопходно успоставити везе с градовима, особито с Паризом. Етјен Марсел је са своје стране тежио да искористи побуњено сељаштво против дофена који је купио војску да крене на Париз и настојао да престоницу блокира глађу. Етјен Марсел је пред сељаке поставио задатак да поруше неколико утврђења која су ометала довоз намирница у Париз, што су они и учинили. Но у то време су феудалци, у почетку неспремни, већстигли да се приберу.
Угушивање Жакерије и париског устанка. Када је прошао први ужас изазван акцијама сељака који су рушили и палили замкове, уништавали документе у којима су биле записане њихове обавезе и убијали феудалце, ови су пожурили да се уједине ради угушивања устанка. Притом се могла видети занимљива појава класне солидарности, наиме — енглески феудалци који су се у то време налазили на територији Француске помагали су својој француској сабраћи у борби са сељацима. На чело феудалаца стао је Карло Рђави.
Десетог јуна дошло је до одлучне битке између сељачких одреда којима је руководио Гијом Кал и феудалне војске Карла Рђавог. Сељаци су били потучени, Гијом Кал на превару ухваћен и погубљен. Када је Етјен Марсел сазнао да је Карло Ррђави иступио против сељака, не само да им није пружио никакве помоћи већ је опозвао своје одреде. Одмах после угушивања устанка почеле су свирепе репресалије. За прве две недеље било је уништено више од 20 хиљада људи. Обрачунавање са сељаштвом трајало је два месеца док у августу није издат указ о општој амнестији, изазван страхом да земља не буде потпуно економски упропашћена.
Ударање великих глоба и контрибуција које је затим уследило коначно је испило и без тога упропашћено село. Али, ма да је сељачки устанак био угушен, он је ипак оставио трага, јер се сениори дуго после тога нису одлучивали да појачају притисак на сељаштво. Процес ослобађања сељака који је почео још пре Жакерије кренуо је убрзаним темпом. Жакерија је претрпела пораз као и низ других сељачких устанака у Средњем веку. »Сви велики устанци у Средњем веку потицали су из села — пишу Маркс и Енгелс у »Немачкој идеологији« — али су и они због поцепаности и за њу везане крајње заосталости сељака остајали без икаквих резултата«.[3] На исту ту поцепаност као на најважнији разлог пораза сељачких устанака указује и Енгелс у свом »Сељачком рату у Немачкој«.
У разговору с немачким писцем Емилом Лудвигом друг Стаљин је рекао: »Појединачни сељачки устанци чак и у случају да нису тако разбојнички и неорганизовани као онај Стењке Разина не могу да доведу ни до чега озбиљног. Сељачки устанци могу да доведу до успеха само у случају ако су повезани с радничким устанцима, и ако радници руководе сељачким устанцима«.[4] У Жакерији, као и другим устанцима Средњег века, радничка класа није могла иступити као руководилац покрета, јер се најамни рад тек рађао а радници још нису стигли да образују посебну класу. Што се тиче градске буржоазије, она није могла стати на чело антифеудалног покрета сељака, јер на тој етапи свога развитка још није иступала против феудалног поретка као целине. Она је само хтела да искористи сељачки покрет за своје непосредне циљеве и одмах је издала сељаштво када јој споразум са њим више није био од користи.
Али, сељачки устанци, уперени против основа феудалног начина производње, претстављали су прогресивну појаву. Ослобођење сељака од феудалног угњетавања крчило је пут за развитак нових, буржоаских односа на селу.
У доба када је Жакерија била уништена, већ је била решена и судбина париског устанка. Власт буржоазије у Паризу ништа није донела сиротињи сем повећавања пореза, и доњи слојеви париског становништва према њему су се јако охладили. Блокада Париза глађу и унутрашња подвојеност међу париском буржоазијом приморали су је да отвори дофену врата престонице. Још пре предаје Париза Етјен Марсел је био убијен. Одмах по уласку дофена у престоницу дошло је до обрачуна с присталицама Етјена Марсела.
I. Класици марксизма-лењинизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 310—312, 314—324) и т. II (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VI, стр. 43—49, 51—58). — Маркс и Енгелс, Дискусија о пољском питању у Франкфурту, Дела, т. VI. — Енгелс, О распадању феудализма и развитку буржоазије, Дела, т. XVI, део 1. — Ј. В. Стаљин, Разговор са немачким писцем Емилом Лудвигом, Чланци и говори, 1934.
II. Извори. Социјална историја Средњег века, у ред. Косминског и Удаљцова, т. II, 1927 ,стр. 11—53, 227—346. — Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. II, део 1, 1938, стр. 20—50. — Француско село од XII до XIV века и Жакерија, зборник грађе у ред. Грацијанског, 1935. — Оловјанишњикова, Западна Европа у Средњем веку (XII—XIV в.), Москва—Лењинград 1926.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. III, 1897, стр. 1—103. — Тијери О., Оглед о историји порекла и успеха трећег сталежа, гл. II, Изабрана дела, у ред. Вајнштајна, 1937. — Пирен, Средњовековни градови Белгије, 1938. — Грацијански, Сељачки и раднички покрети у Средњем веку, Москва 1924.