Историја средњег века I 18
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Почетак династије Капетâ. 987 г., на скупу духовних и световних сениора Француске, за краља је био изабран Иг Капе. Династију Каролинга сменила је династија Капетâ.
Лични поседи Ига Капеа, који су чинили његов »домен«, били су мали. Припадале су му земље око Сене и Лоаре с градовима Паризом и Орлеаном. Француски краљ уствари није био господар на свом сопственом домену, пошто је он ту имао низ вазала који су га признавали за свог сизерена само формално. Да би прошао с једног краја поседа на други, краљ је морао да поведе са собом наоружану пратњу. Пут из Париза у Орлеан пролазио је кроз области вазала, који су на друмовима градили разбојничке замкове, пљачкали трговце и угрожавали самог краља.
Политичка распарчаност Француске. Француска није тада претстављала нимало јединствену целину. Не може се говорити ни о националном јединству Француске у то време. На северу и на југу Француске говорило се разним дијалектима. Јужни део Француске говорио је једним језиком — langue d’oc, северни део говорио је језиком који се звао langue d’oil (речи »oc« и »oil« значе »да«). Поред тога у Француској је постојао низ локалних наречја.
Политички, културно и етнички Француска је претстављала крајње распарчану земљу, особито у епохи првих Капетâ у X и XI в. Она се делила на низ војводстава и грофовија који су само номинадно зависили од краља. Чак ако се узме и сваки од тих феудалних поседа, може се видети да је власт војводе или грофа у сваком од њих била безначајна. Сваки поједини сениор тежио је пуној политичкој самосталности, па су војводе и грофови исто тако мало могли рачунати на покорност својих вазала као и краљ. Изузетак је донекле чинило војводство Нормандија. Не може се рећи да ни овде није долазило до феудалних свађа, покушаја појединих сениора да постану независни од војводе, али је нормандиским војводама углавном пошло за руком да заведу јаку власт. У Нормандији је владао релативан унутрашњи ред и, захваљујући томе, ту се могла слободно развијати трговина. Али, с друге стране, и у Нормандији видимо да феудалци најсуровије експлоатишу радне масе. Социјална борба овде је текла у оштријој форми но у ма ком другом делу Француске. Овде су раније но другде почели велики сељачки устанци. Од 1066 г. Нормандија је била политички уједињена са Енглеском.
На северо-истоку Нормандије пружала се грофовија Фландрија, којој је претстојала сјајна привредна будућност. Већ крајем X и у XI в. Фландрија је била једна од најважнијих занатских и трговачких области Европе. Ту се почело развијати сукнарство, ту су се стицали најважнији трговачки путеви, преко Фландрије је ишла роба у разне области Европе. У Фландрији је раније него у другим деловима северне Европе почео да се рађа градски живот.
Даље, треба истаћи грофовију Бретању. У Француској је то био угао своје врсте, веома мало повезан с краљевском влашћу. Слично фландриском грофу и нормандиском војводи, бретањски је војвода само по имену био вазал француског краља. Бретању су крајем V и у VI в. колонизовали Брити који су, спасавајући се од најезде Англо-Саса, прешли на то полуострво, које се тада звало Арморика, а сада добило име Бретања. Његово становништво говорило је келтским језиком. По наравима и обичајима оно се оштро разликовало од становништва остале Француске. Нормани су се такође разликовали од домородаца Француза, али, пошто су се населили међу домаће становништво, они су се с њим асимиловали. У Бретањи се келтски језик одржао необично дуго. Тек у XVI в. Бретања је била дефинитивно припојена краљевини Француској (1532 г.).
Затим треба истаћи на Лоари грофовије Анжу и Турен, а нешто северније — Мен.
На југу од Лоаре лежала је грофовија Поату, а још јужније велико војводство Аквитанија, која је претстављала војводство више по имену. Фактички се делила на више посебних области. На југу од Аквитаније уз саме Пиренеје лежало је војводство Гаскоња (што значи »земља Баска«). У првој трећини XI в. Гаскоња је ушла у састав Аквитаније.
На истоку од Аквитаније лежала је Тулуска грофовија или друкчије Лангедок. Лангедок је пре претстављао више посебних области, од којих је највећа била Тулуска грофовија. То је био један од најнапреднијих делова Француске у економском и културном погледу.
На истоку Француске треба истаћи Бургундиско војводство.
Северно од њега лежала је грофовија Шампања, која је у XII и XIII в. била чувена по својим сајмовима, који имају свој корен још у каролиншким временима. Затим је постојао још читав низ поседа који су формално били уједињени у веће или мање заједнице, а фактички претстављали ситна разбијена феудална властелинства.
Јасно је да је у таквој феудалној распарчаности положај нове династије, која је имала релативно безначајне поседе, па према томе и оскудне приходе, био врло тежак. Средства којима су располагали Капети састојала су се углавном од прихода с њихових породичних баштина, тј. углавном од феудалне експлоатације кметова који су живели на тим земљама.
Политика првих Капетâ. Први Капети, природно, морали су водити политику у врло ситним размерама. Они су се бавили ситном акумулацијом и борбом с непокорним вазалима на свом домену. Понекад су краљеви трошили читав свој живот да потчине неког непокорног вазала, да сруше његов замак. Први краљеви из куће Капетâ потсећали су на крупне феудалне земљопоседнике. Проводили су скитачки живот селећи се са својом пратњом с једног поседа на други трошећи ту скупљене намирнице. Па и краљева забава, као што је лов, била је за Капете више средство за прибављање хране за себе и своју пратњу. Да би повећали своје приходе, неки се од њих нису устручавали ни од врло ниских средстава, као, на пример, Филип I (1060—1108 г.), који није презао од најобичнијих разбојништава, па је једном опљачкао и италијанске трговце који су прелазили преко краљевског домена. Први Капети ређају се пред нама са једним те истим цртама. Прилике у којима су живели и делали утисле су на њих печат свадљивости, ситног отимања и цицијашења. У суштини до краја XI, чак и до XII в. краљ није био најјачи међу феудалцима у Француској. Краљеви су имали опасне моћне суседе и само су маневрисањем умели да сачувају интегритет краљевског домена од њихових насртаја.
Већ поменути Филип I такође је још био краљ ситних размера, али је он умео да донекле прошири и заокружи краљевски домен. За његовог краљевања запажају се извесне промене које су одредиле даљи развитак краљевске власти у Француској. То је на првом месту пораст градова који је почео у XI в. и у вези с тим комунални покрет, почетак борбе између градова и њихових сениора. Филип I, у чије је време дошло до првих градских устанака, није схватао значај тог покрета и у младим градским комунама гледао је само средство за извлачење непосредне користи. И његови наследници у борби градова с њиховим сениорима нису одмах заузели одређен и чврст став. Они су час подржавали градове у њиховој борби за комуналне повеље, а час помагали сениорима да униште самосталност градова добијајући од једне и друге стране одговарајућу награду.
Али крајем XII в. почиње да се оцртава јасна политика краљева да искористе градове за борбу с феудалном распарчаношћу Француске. Како каже Енгелс: »Савез краљевске власти и буржоазије има свој почетак у X в.; сукоби су га често реметили; није ни издалека током читавог Средњег века ствар ишла тим путем уједињавања, али се тај савез обнављао све чвршће, све моћније, док најзад није помогао краљевској власти да однесе коначну победу.«[1]
Сада се показала сва предност географског положаја поседа француских краљева. У рукама краља, коме су припадали Париз на Сени и Орлеан на Лоари, налазила су се два кључа за најважније трговачке путеве Француске. Трговина Париза и Орлеана брзо расте, повећавајући самим тим и краљевске приходе.
Јачање краљевске власти. Луј VI. Почетак XII в. претставља прекретницу у процесу јачања краљевске власти. Она најпре јача на самом домену Капетâ. Нарочит је значај у том погледу имала влада сина Филила I, Луја VI Дебелог (1108—1137 г.).
Луј VI повео је успешну борбу с феудалцима на свом домену. Он је учинио крај самовољи тих ситних сениора, рушио је њихове замкове и поседао их својим гарнизонима. То га је увукло у борбу с неким крупним феудалцима код којих су нашли подршку његови вазали. У тој борби драгоцен савезник краљевске власти постала је црква. Црква је у Француској била један од најкрупнијих земљопоседника. Феудална анархија, која је владала у то време, стални ратови међу сениорима претстављали су сталну опасност по интересе цркве. Црква је била краљев савезник не само на његовим сопственим поседима већ и у другим деловима Француске, ван његовог домена. Преко читавог низа манастира, који су лежали по другим деловима Француске, и уопште преко црквене организације краљ је утицао на феудалне господаре, мешајући се све више у њихове послове. Црква је пружала краљевској власти њене најистакнутије саветнике. За Луја VI и његовог наследника најистакнутију политичку улогу играо је опат Сугерије, тај, по речима Маркса, »обнављач краљевске власти«.[2]
Луј VII и држава Плантагенета. Краљевска политика добила је шири замах у време Луја VII (1137—1180 г.), који је био ожењен Алиенором, кћерком и наследницом аквитанског војводе. Он је био учесник у Другом крсташком рату, који се, као што знамо, завршио неуспехом. У доба када је Луј боравио на Истоку, читаво вођење државних послова прешло је фактички у руке опата Сугерија, чију делатност Маркс овако оцењује: »Сугерије је натерао да се признају краљевска права и тамо где дотада нису признавана; у вези с крсташким ратом он је искористио задуженост сталежа да повећа краљевске поседе и права; био је (искусан) финансијер... покрио је расходе Луја у време крсташког рата, сабрао новац у државну касу убирањем глоба и износа за куповину лена.«[3] Када се Луј вратио са Истока, учинио је крупну политичку грешку — развео се са својом женом Алиенором, којом се ускоро после тога оженио моћни анжујски гроф Хенрих Плантагенет. Тако је Аквитанија из руку француског краља прешла у руке Хенриха. А када је анжујски гроф постао енглески краљ (1154 г.), Аквитанија је постала везана за Енглеску.
Енглески краљеви из анжујске династије имали су у Француској низ земаља: Анжу, Мен, Нормандију, Поату и Аквитанију. Њихови поседи у Француској чинили су блок који је неколико пута премашивао домен француског краља и, сем тога, пресецао Капетима излаз на море. То је морало да изазове жестоку борбу између њих и Плантагенета. Постављало се питање како ће даље тећи политички живот Француске: хоће ли тећи по линији уједињења у рукама француских или енглеских краљева. Последњи су били много јачи, али је на крају крајева низ околности донео превагу француским краљевима. Нарочито је било битно то што су сами размери поседа Плантагенета у Француској чинили веома слабу страну њихове власти. Они су били приморани да знатан део својих средстава троше на борбу са својим француским вазалима, а француски су се краљеви вешто користили том ситуацијом.
Филип II Август. Борба између енглеских и француских краљева ушла је у нову фазу за време Филипа II Августа (1180—1222 г.). Филип, који је ступио на престо у петнаестој години, врло је брзо показао сјајне особине искусног политичара и дипломате. Он је био изванредно вешт да поцепа своје непријатеље и да прикрије своју окрутност, лукавство и вероломство маском спољашње доброћудности; умео је да стрпљиво чека на свој тренутак и био је мајстор да зада прецизне ударце. Основну линију у његовој спољној политици чинила је његова борба с Плантагенетима, при чему је постигао највеће успехе у борби са енглеским краљем Јованом Без Земље (види гл. XXII).
Филип II се побринуо да искористи крајњу непопуларност Јована у Енглеској и на његовим француским поседима. 1202 г. он је објавио да су сви Јованови поседи у Француској конфисковани и напао на Нормандију, коју је релативно брзо освојио (1202—1204 г.), пошто нормандиски барони и градови, озлојеђени због Јованових изнуђивања, нису пружили јак отпор француском краљу.
Освајање Нормандије било је од огромног значаја за француску краљевину, јер се захваљујући том освајању постизала безбедност Париза, који је лежао готово на самој граници Нормандије, а сем тога француски су краљеви добили у своје руке доњи ток Сене и краљевски поседи — излаз на море.
Филип је заузео и друге поседе енглеских краљева у Француској — Анжу, Мен и Турен и део Поату с градом Поатјеом. Тако су све области које су припадале Енглеској на северу Лоаре, а делом на југу те реке, дошле у руке француског краља. Плантагенетима је остао само део Поату и војводство Аквитанија.
У жељи да врати изгубљене области, Јован је на своју страну привукао немачког цара Отона IV, затим фландриског грофа, који је страховао од јачања француског краља, и још неке крупне феудалце. Али, 1214 г. Французи су потукли Енглезе и њихове савезнике у биткама код Ларош-о-Муана и Бувина. Важно је истаћи да су се у битки код Бувина, заједно с ритерима, први пут бориле градске војске које су показале своја преимућства над тешко наоружаном коњицом. Тако је Филип II обезбедио себи освојене територије.
Филип је схватио боље од свих својих претходника како градови могу бити од огромне користи краљевској власти у борби с феудалном распарчаношћу. О томе сведоче многобројне комуналне повеље које је он поделио великом броју градова. Један од важних потстицаја да градовима дели комуналне повеље била је тежња да искористи војну снагу градова, градске војске. А градови су с готовошћу узимали обавезу да притекну краљу у помоћ када то буде потребно.
Краљ је заштићивао и градове који су лежали ван краљевског домена. Притом је Филипово омиљено средство било да градове, месташца па и села прима под своју краљевску заштиту, такозвани pariage. Ти уговори о заштити били су повољни за обе стране.
Из истих интереса краљевске власти Филип је оснивао »нове градове« (»villes neuves«) и подељивао им широке повластице.
После освајања ушћа Сене Париз се брзо богати и коначно постаје престоница Француске. Већ у XII в. Париз је постао један од најважнијих центара сколастичке учености у Европи. У њему настаје најчувенији универзитет у Средњем веку. У Паризу се развијају занати, брзо расте број еснафа. Еснафске статуте Париза сабрао је средином XIII в. Етијен Боало у такозвану »Књигу заната« (»Livre des métiers«). У тај зборник ушло је око 100 еснафских статута, али то ни издалека не претставља потпун број париских еснафа. Почетком XIV в. број еснафа у Паризу прелазио је 300. Расла је у Паризу и трговина, особито трговина на Сени, која се налазила у рукама гилде такозваних »речних трговаца«.
Захваљујући војним успесима Филипа II домен француског краља повећао се отприлике четири пута, а знатно су се повећали и краљеви приходи.
Управљање краљевским доменом. Сада се пред Филипа поставио нови важан задатак — унутрашње уређење краљевског домена. Требало је дати ново уређење тој пространој територији. Реформе које су проводили француски краљеви почев од Филипа II сводиле су се, прво, на стварање централне управе — централног краљевског савета. Затим, требало је установити и учврстити апарат локалне управе. Француски краљеви су притом успели да савладају отпор феудалаца, који су себе сматрали неограниченим господарима на својим поседима.
Бирократски апарат, који је делимично заменио савет феудалаца уз краља, израстао је из дворске краљеве администрације. Раније му је био на челу велики сенешал, кроз чије су руке пролазили сваковрсни приходи које је краљ примао. Он је у исто време био и војни командант. То је сенешалу давало изванредан значај на краљевском двору. Обично је сенешал биран из редова крупних феудалаца. Филип II Август је укинуо ту дужност. Место великог сенешала као војсковође од тог је времена почело заузимати друго лице — конетабл.
Важно службено лице код краља био је његов канцелар, који је водио краљевску канцеларију и вршио судске функције. Затим су долазили: камерариј, који је управљао краљевским дворцем и личном краљевом касом и бутикулариј, који је био нека врста министра финансија откако је била укинута дужност сенешала.
Сва су та лица улазила сада у краљевски савет у ужем смислу те речи. То није био ранији феудални савет на који су се нередовно скупљали краљеви вазали ради решавања ових или оних питања већ стална установа уз краља, састављена од лица која су му била у вољи. Он их је, додуше, често узимао из редова феудалаца, али из редова феудалаца који су му били покорни. Сем тога, у тај краљевски савет, или краљевску курију, били су уврштени правници који су узимани делом из редова ситних и средњих ритера, а делом из редова свештенства. То су махом били образовани људи који су провели практични стаж у судској или финансиској служби.
Такав је био систем управе у центру. Што се тиче локалне управе, она се развила из управних установа краљевих земљопоседа. На чело појединих округа, на које је сада био подељен краљевски домен, стали су такозвани превои. Прево је у почетку био управник краљевских поседа у одређеном округу. С јачањем краљевске власти стављен му је био у дужност низ других функција. Његова полициска и судска власт над поседом протезала се на цео округ. Сем тога, прево је био војсковођа народне војске у округу.
Када се у XII в. краљевски домен повећао, почели су се поједини окрузи уједињавати у веће јединице, такозване бајаже, које су се састојале од неколико превостава. На челу бајажа стајао је краљевски чиновник — баји. Баји је постављан и смењиван по краљевом нахођењу, он је био експонент јачања краљевске власти у унутрашњости. Њему су били потчињени превои читавог бајажа.
Када су за време Филипа II краљевском домену били припојени нови велики поседи, почели су се постављати нарочити краљевски чиновници који су се звали сенешали, да њима управљају. Те је сенешале краљ, по правилу, бирао из редова крупних локалних феудалаца с, циљем да их привуче на своју страну.
За време наследника Филипа II краљевски су поседи обухватали отприлике 20 бајажа и 5 сенешалата.
Краљ и крупни феудалци. Успон краљевске власти за владе Филипа II не своде се само на проширење краљевског домена и одговарајуће организационе реформе. Значај краљевске власти силно је порастао и у оним деловима Француске који још нису ушли у састав краљевског домена. Краљ није пропуштао ниједну прилику да се умеша у унутрашње ствари крупних феудалних поседа. Он је од њих тражио да испуњавају вазалске обавезе, нарочито војну службу. У свакој вазалној кнежевини која још није улазила у састав краљевског домена краљ је имао савезнике — градове, цркву, ситне ритере. Краљевска власт је искоришћавала за своје интересе сукобе између ситнијих сениора и владајућих кнежева — војвода и грофова. На тој бази развила се нарочита појава, која је названа имедијатизација (по латинској речи immedius = непосредан). Под том се речи разуме успостављање непосредних вазалских односа између вазала краљевих вазала и самог краља. Тако су вазали фландриског грофа, кад су се сукобили са својим сениором, почели да се обраћају краљу и њему су непосредно полагали вазалску заклетву. Према томе, почело се реметити старо правило да »вазал мог вазала није мој вазал«. Сада је утицај краља постао толико јак, да је релативно мало његових крупних вазала могло да мисли на политичку независност. При крају владе Филипа II мало је било таквих поседа који би били готово сасвим независни од краља. Самосталност су сачували фландриски гроф и бретањски војвода, али су се Бургундија и Шампања већ налазиле под јаким утицајем краљевске власти. Исто се може рећи и за средњу Француску. Независни су од краља били енглески поседи у Аквитанији, али је краљ на све начине настојао да нађе повода како би се умешао у њихове унутрашње ствари и потиснуо одатле власт енглеског краља.
Тулуска грофовија и њено припајање краљевском домену. Била је, најзад, још једна велика кнежевина која је дуго сачувала готово потпуну независност од краља. То је била Тулуска грофовија или Лангедок. Како се пружала непосредно уз Средоземно Море а Гароном била везана за Атлантски Океан, она се налазила на великом трговачком путу који је спајао два мора. Та је област још у римско доба била један од центара римске колонизације и културе у Галији. Ми и доцније тамо сусрећемо знатне остатке римског права и уређења. Та је област била богатија и културнија од осталих области у Француској. У Лангедоку није постојала тако оштра противречност између феудалаца и градова, и ритери су у знатној мери били увучени у градски живот. Ритери су имали своје резиденције у градовима који су претстављали непосредни наставак градова из римских времена. Грађани су могли добити ритерско звање.
Ту се изградила специфична ритерско-градска култура која се оштро разликовала од културе остале Француске. Ту је бујно процветала поезија на провансалском језику. То су, углавном, љубавне песме које су састављали и певали трубадури. Али, сем лирске поезије ту су великог маха узеле и политичке сатиричне песме, такозвани сирвенти. Оно што смо рекли о Тулуској грофовији важи и за јужни део некадашње краљевине Бургундије, или Арелата, која је сада улазила у склоп Светог Римског царства. Тај јужни део некадашњег Арелата — Прованса — претстављао је у економском и културном погледу продужење Тулуске грофовије. На бази својеврсне економике и културе у тим је областима никла и специфична религиска идеологија која је стала у опозицију према католичкој цркви. Како пише Маркс, »јерес је била везана с високо развијеном просветом која је ту владала«.[4] У XII в. ту јепочела пропаганда валденза. У исто време, на југу Француске, особито у Тулуској грофовији, јако се шири јерес катара. Валдензи и катари ту су се називали албижанима (види гл. XXXI).
Основни кадрови албижана регрутовани су међу градским плебејским масама, али је следбеника јереси било и међу богатим грађанима, ситним ритерима, па и међу локалном аристократијом која се полакомила за црквеним богатствима. Ти су мотиви, вероватно, условили и ону заштиту коју је пружао албижанима тулуски гроф Рајмунд VI. Почетком XIII в. успеси јереси у јужној Француској били су толико значајни, да су узнемирили папу Иноћентија III који је у Тулуску грофовију упутио свог легата, француског монаха Кастелноа, да организује борбу против албижана.
Али, мисија Кастелноа није дала никаквих резултата. Албижани су осећали за собом заштиту Рајмунда, кога је Кастелно искључио из цркве. Да би заоштриле сукоб, папске присталице су провоцирале убиство Кастелноа (1208 г.). То је дало папи повода да организује крсташки рат против албижана. Северофранцуски ритери спремно су се одазвали на позив папе да пођу да угушују јеретике, рачунајући да ће извући неку корист из богатих јужнофранцуских градова.
Велика ритерска војска (»разбојничка банда ниткова«,[5] — по речима Маркса) кренула је да осваја југ Француске (1209 г.). Вођ ритерске војске био је сурови фанатик Симон де Монфор.
Југ је пружао мушки отпор тој крсташкој војсци, али је после дуге и упорне борбе, немајући јединствене политичке организације, био побеђен. Крсташи су однели одлучну победу код Миреа (1213 г.). Дошло је до страшног покоља албижана. Заједно с крсташима кретале су велике гомиле монаха, који су после сваке победе спаљивали »јеретике« на ломачама.
Тако је југ Француске био потучен. Ма да се Рајмунд VI покајао и покорио, био је прогнат и лишен својих поседа, од којих је само један део остављен његовом сину Рајмунду VII. Земље које су му биле одузете добио је Симон де Монфор, који је тако стекао велику кнежевину. Али власт новог управљача у покореној земљи није била дуготрајна.
1218 г. избио је у Лангедоку устанак, и за време тог устанка био је убијен Симон де Монфор. Тада је са севера Француске био предузет нови поход. Упркос томе што је југ поново био потучен, борба је тамо трајала још неколико година и углавном је завршена тек за време Луја VIII (1223—1226 г.), који је ударио »тим разбојништвом темељ величине-француске државе«.[6] Тулуска грофовија била је припојена краљевском домену, који се отада простирао од севера Француске до самог њеног југа, од Ламанша до Средоземног Мора.
Луј IX Свети. После краткотрајне владавине Луја VIII престо је при-пао његовом малолетном сину, Лују IX (1226—1270 г.), кога је папство из политичких разлога доцније канонизирало, тј, прогласило за светитеља. Регенство је било поверено његовој мајци Бланки Кастиљској. Шпекулишући с малолетством краља и са страним пореклом регенткиње, крупни феудалции су створили коалицију да би ослабили краљевску власт. Обратили су се за помоћ и енглеском краљу Хенриху III. Али се регенткиња, ослањајући се на цркву, грађане и део феудалаца који су јој остали верни, релативно лако обрачунала с коалицијом. За време Бланкиног регенства било је учвршћено и још проширено све што је Филип II освојио од Енглеза.
Моћан положај краљевске власти, постигнут за време претходних владара, био је за време Луја Светог учвршћен низом важних реформи. Централно место међу њима заузима судска реформа. За време Луја IX забрањени су судски двобоји у областима краљевског домена. Странкама које се парниче створена је могућност да изнесу спор пред краљевски суд. На решење сваког феудалног суда могла се поднети апелација краљевском суду, Захваљујући томе краљевски суд је постао врховна инстанција за судске предмете читаве краљевине. Краљ је добио могућност да се меша у послове сваког феудалног суда. Овоме треба додати да се проширио круг такозваних »краљевских дела«. Читав низ најважнијих кривичних дела изузет је уопште из надлежности феудалних судова и за њих је постао надлежан искључиво краљевски суд.
За време Луја IX централна се управа и даље развила. У његово време издвојила се из краљевске курије посебна апелација, или парламент. Још у XII в., за време Филипа II, увођени су у краљевску курију не крупни феудалци већ ситнији људи — ритери, а најчешће духовна лица, као најобразованији људи тадашњег француског друштва. У доба Луја IX издваја се посебни слој легистâ — познавалаца закона. Легисти су били специјалисти у области римског права, чије су идеје, особито учење о неограниченој краљевској власти, упорно проводили у живот.
Најзад, ради везе централне управе с локалним властима створена је дужност краљевских ревизора, који су морали контролисати рад локалне администрације и обавештавати краља о свим злоупотребама.
Луј Свети је забранио на краљевском домену приватне ратове међу феудалцима, а на поседима које још није био присајединио домену увео је такозваних »четрдесет краљевих дана«, тј. рок у коме би изазвана страна могла да апелује на краља. То је ослабило феудалне међусобице.
Међу реформама које су учврстиле положај краљевске власти треба поменути и новчану реформу. Разноврсност монетарних система у Француској крајње је отежавала трговачки промет. За време Луја IX на читавом краљевском домену био је уведен јединствен монетарни систем. Не ограничавајући се на то, краљ је наредио да и у другим областима краљевска монета мора да буде у оптицају заједно с локалним монетама. Та околност је допринела економском уједињавању Француске, пошто је сада свака област имала могућност да врши обрачуне у краљевској монети. А ова монета, пошто је имала пуну вредност, почела је потискивати из оптицаја други новац, јер су трговци првенствено примали краљевску монету или је искључиво и тражили.
Многе мере Луја IX изазивале су протесте феудалаца, који су се жалили на краља да тобоже заштићује просте људе и тежи да уништи привилегован положај више класе у Француској. Уствари, пак, политика »светог« краља имала је одређен класни карактер. Борба против политичке самосталности појединих крупних феудалаца не сме нам прикрити класни смисао напора краљевске власти да створи централизовану државу која би у условима све јаче класне борбе могла да буде поуздан ослонац феудалној класи у целини.
Положај сељака. Што се тиче сељаштва, треба, као општу тенденцију у XIII в., истаћи извесно побољшање његовог положаја. Међутим, то се не односи на читаву сељачку масу, већ углавном на горњи слој сељака. У то време почео је у Француској процес замене натуралних дажбина новчаним. Веза феудалног земљопоседа с тржиштем, особито са унутрашњим градским тржиштем, које овде преовладава, остваривала се у Француској првенствено преко сељачког газдинства. Феудалци су имали релативно мало везе с трговином, и они су били врло мало заинтересовани за развитак робно-новчаних односа. За то је било много више заинтересовано сељаштво које је снабдевало град занатским сировинама и намирницама. Због тога имућно сељачко газдинство добија све више робни карактер, због тога се и развија новчана рента, која продубљује диференцијацију сељака на имућни горњи слој и масу с мало земље. Управо се прва група највише користи акумулацијом новчаних средстава за откуп слободе. Ослобођени сељаци за разлику од зависних — серва — звали су се виланима.
Број вилана знатно је порастао у XIII в. захваљујући томе што су феудалци, којима је стално био потребан новац, радо пристајали на откуп, а понекад и сами натеривали сељаке да се откупљују. Али, положај сељака с његовим личним ослобађањем мало се мењао. Вилан је могао ићи куд је хтео, али ако је остајао на својој деоници, морао је да сноси готово све раније обавезе, које сада нису падале на његову личност већ на његову земљу.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 56—57, 149—154, 170, 178—184, 232—241, 308—310). — Маркс и Енгелс, Дискусија о пољском питању у Франкфурту, Дела, т. VI.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. II, део I, 1938, стр. 20—28. — Француско село од XII до XIV века и Жакерија, зборник материјала у ред. Грацијанског, 1935. — Оловјањишњнкова, Западна Европа у Средњем веку (XII—XIV в.), Москва—Лењинград 1926. — Хрестоматија за западноевропску књижевност, Средњи век (IX—XV в.), у ред. Шорове, 1938, стр. 145—310.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV в., т. II, 1898, стр. 327—378. — Пти-Дитаји, Феудална монархија у Енглеској и Француској од X до XIII в., 1938. — Грановски, Опат Сугерије, Дела, Москва 1900, или посебно издање, Москва 1849. — Тијери О., Градске комуне у Француској, 1901. — Љаскоронски, Филип Август у својим односима према градовима, Кијев 1902. — Смирнов, Комуна средњовековне Француске, Казан 1873. — Грацијански, Бургундско село од X до XII века, Москва—Лењинград 1935. — Осокин, Историја албижана, 2 т., Казан 1869—1872. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. II, § 24; т. III, § 53.