Историја средњег века I 20
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Снажење Француске за време Карла V. 1360 г. Француска је морала да закључи са Енглеском мир у Бретињију под врло тешким условима. Енглеска је знатно проширила своје поседе на југозападу Француске, она је сем Гијене добила Поату и неколико других области. Сем тога, Енглезима је на северу остао Кале. Тај град са околином претстављао је за Енглезе огромну вредност. Он је по положају Енглеској био најближи и налазио се насупрот једне од главних енглеских лука — Довера. Кале је за Енглеску постао најважнији трговачки центар, стоваришно место за енглеску робу која је слата у Европу. Сем тога, Кале је био важна тврђава и најподесније место за искрцавање енглеских трупа.
Мир у Бретињију омогућио је Француској да предахне. Дофен Карло, који је после смрти свог оца Јована, када је овај умро у заробљеништву 1364 г., постао француски краљ и владао до 1380 г. под именом Карла V, провео је низ битних реформи које су измениле даљи ток рата. Феудалци, који су претрпели нечувене губитке у рату са Енглеском а затим били у страху од Жакерије, окупили су се сада око краља. И градски горњи слој, који је 1356 и следећих година био настројен против краљевске власти, сада се, после разбијања покрета, бојао иступања доњих градских слојева и свим је снагама подржавао краља у његовим мерама.
Тако је Карлу V била створена чврста база за васпостављање ауторитета краљевске власти и сакупљање снага против Енглеза.
Најпре је био реформисан порески систем, који је изазивао нарочито велико огорчење међу грађанима и сељацима. Сада је скупљање пореза било поверено чиновницима над којима је била заведена специјална контрола. Уређујући порески систем краљ је настојао да што је могуће мање прибегава сазивању државних сталежа. У случајевима када би му била потребна сагласност племства, свештенства и буржоазије ради увођења овог или оног пореза, он није сазивао државне сталеже, већ нарочита саветовања која су затим ушла у праксу — скупштине нотаблâ, тј. лицâ која би позвао сам краљ између најугледнијих људи краљевине. Ту су позивани чланови краљевског дома, крупни феудалци, виша духовна лица, претставници Париског универзитета, као и најкрупнији претставници градског сталежа.
Уведен је систем наимања војске. Феудалне трупе све више и више одлазе у други план. Усавршена је артилерија која је играла видну улогу када су обновљене ратне операције. Најзад, Карло V је створио јаку ратну флоту која му је доцније донела премоћ на мору над Енглезима.
Све су те мере 1369 г. омогућиле Француској да пређе у офанзиву. Французи су, избегавајући велике битке и .служећи, се тактиком задавања ситних удараца, постепено исцрпљивали енглеске снаге. Њихова оснажена флота однела је неколико победа над енглеском и више пута је опустошила енглеске обале. Резултат ратних операција је био да су Французи успели да Енглезима одузму већи део њихових поседа у Француској. Војсковођа Карла V Бертран Дигеклен отео је Енглезима готово сав југоисток Француске. Средином седамдесетих година XIV в. у рукама Енглеза остало је само неколико приморских места са околним областима, међу којима су били Кале, Бордо и Бајон.
Карло VI и међусобна борба феудалаца. После смрти Карла V ступио је на престо Карло VI (1380—1422 г.). Уз дванаестогодишњег краља постављено је регентство које су чинила браћа Карла V — војвода бургундски, војвода анжујски и др.; ови су се међусобно борили за власт. Када је постао пунолетан, Карло VI је почео сам да влада, али је то био неспособан и слаб краљ, који је изнад свега волео забаве. Уз то је он ускоро полудео, тако да се власт одједном нашла фактички у рукама принчева краљевске крви, који су стали на чело различитих феудалних група и огорчено се борили за утицај.
Почело је ново распадање Француске на феудалне области. Краљеви из куће Капета и раније су цепали свој домен, делећи синовима феудалне области. Али, док је краљевска власт била јака, такве феудалне области нису претстављале велику опасност. За време Карла VI знатно је порасла самосталност обласних кнежева коју понекад називају »феудализмом принчева«. Уједно, у Француској је почела огорчена борба између две феудалне клике. На челу једне од њих биле су бургундске војводе, а на челу друге — орлеанске војводе и њихови рођаци, грофови од Армањака, по чијем је имену клика добила назив »Армањаци«. Борба међу њима ушла је у историју под именом борбе бургундаца и армањака.
Треба истаћи да је у то доба војводство Бургундије од релативно малог поседа постало моћна кнежевина. Бургундске војводе завладале су бургундском грофовијом (у Светом Римском царству), а затим су припојиле својим земљама већи део Низоземске. Бургундско војводство постало је најјачи феудални посед у Француској.
Услед супарништва између бургундаца и армањака, који су мислили само на лично богаћење и пљачкање државне касе, унутрашњи се положај земље све више погоршавао. Ма да је рат са Енглезима вођен у то време тромо и захтевао мање расхода, порези су непрекидно расли богатећи лакоме феудалне грабљивце.
Устанци у граду и на селу. Ускоро после смрти Карла V избио је 1380 г. устанак у Паризу у вези с новим пореским оптерећењима. Принчеви-регенти у почетку су учинили уступке, али су после неколико времена вратили те порезе, а то је 1382 г. изазвало нови устанак у Паризу. Устали су ситни мајстори и калфе.
Тај је покрет добио у историји назив устанак »буздованâ« (maillotins), јер су устаници отели у арсеналу буздоване и њима се наоружали. Устаници су почели да убијају скупљаче пореза, да растерују краљевске чиновнике а из тамница су ослободили затворенике. Одјеци тог покрета запажени су и у низу провинциских градова. Понегде су устали и сељаци (покрет такозваних tuchins = сиромаха).
Феудалцима је пошло за руком да се обрачунају са свим тим устанцима. Победу феудалаца знатно је олакшала околност што се буржоазија бојала покрета народних доњих слојева, покрета калфи и ситних мајстора, а и могућност новог сељачког устанка.
Почетком 1413 г. сазвани су државни сталежи. Они су изнели низ жалби на неподношљиве злоупотребе краљевске управе, која је била у рукама феудалних клика. Истакли су читав програм борбе против тих злоупотреба. Париска буржоазија подржавала је захтеве државних сталежа. Њима је пришао и бургундски војвода који је тежио да нађе ослонца код грађана.
Али, државни сталежи били су немоћни да оживотворе своје одлуке. Тада су занатлије и ситни трговци Париза, огорчени због тежине пореза и немоћи државних сталежа, дигли устанак под воћством стрводера Кабоша, по чијем је имену покрет назван покретом кабошинаца. Устаници су заузели тврђаву Бастиљу, која је мало пре тога била саграђена. На њихов позив издата је ордонанса (такозвана кабошинска) у којој је изложен детаљан план административних, финансиских и судских реформи, израђен уз учешће Париског универзитета. Устаници су погубили низ лицâ које су сматрали кривцима за народне невоље. Покрет је почео да прераста у устанак експлоатисане сиротиње Париза против буржоазије. Уплашена буржоазија пожурила је да у град пусти војску армањакâ. Бургундски војвода препустио је устанике њиховој судбини. Армањаци су се страховито обрачунали са устаницима. Кабошинска ордонанса била је укинута.
Обнова Стогодишњег рата. Међутим, Енглези су настојали да искористе раздор који је у то време избио у Француској за прелажење на одлучније акције. Династија Ланкастра која се у то доба налазила на енглеском престолу тежила је активној спољној политици. Бургундски војвода ступио је са Енглезима у савез. Тако су за Енглезе створени необично повољни услови за обнову рата. У битки код Азенкура 1415 г. Французи су претрпели страшан пораз. Енглези су, уз помоћ бургундаца, успели да врло брзо заузму читав север Француске, међу осталим и Париз. 1420 г. енглески краљ Хенрих склопио је мир с Карлом VI, кога су бургундци држали у ропству. По уговору је Хенрих V постао регент Француске, а после смрти Карла VI имао је да постане краљ.
1422 г. умро је Хенрих V, оставивши сина од девет месеци — Хенриха VI. После неколико месеци умро је Карло VI. Његов син Карло VII, по уговору лишен француског престола, повукао се на југ, преко Лоаре, где је узео титулу краља. Тако су се у Француској истовремено појавила два краља: на северу Хенрих VI а на југу Карло VII. Борба између Француза и Енглеза настављана је с променљивим успесима. 1428 г. Енглези су са знатним снагама предузели нову офанзиву и опсели у октобру те године Орлеан, који је претстављао кључ за југ Француске. Око Орлеана заметнута је упорна борба.
Јованка Орлеанка. У то време пада појава чувене Јованке Орлеанке. Око Јованке Орлеанке настало је много легенди. Њену су делатност час идеализовали, као што је то чинила црквено-монархиска традиција, час претстављали на сатиричан начин да би разбили католичке легенде, као што је чинио Волтер. Али, данас су извори за ту епоху тако добро проучени да можемо створити јасну претставу ко је она била и какву је историску улогу одиграла.
Јованка Орлеанка била је сељанка из Источне Француске, из села Домремија које је лежало између Шампање и Лотарингије. Њена историска појава претстављала је симптом расположења које је у то време владало међу француским сељаштвом, страшно опустошеним пљачкањем енглеских најамника као и борбом француских феудалних клика, посебно акцијама бургундаца. Сељаци су тада полагали наду у краљевску власт која је имала да протера Енглезе и да прекине с метежом у Француској.
Јованка Орлеанка је била убеђена да се њена мисија састоји у томе да ослободи Орлеан опсаде и да Карла VII крунише у Ремсу. У томе је она видела извршење божје воље. Ома је веровала да су јој сам бог и његови светитељи указали на њену мисију. Јованка Орлеанка је успела да добије аудијенцију код Карла VII и да наведе тог неодлучног и слабог човека на енергичну акцију (1429 г.).
Омогућили су јој да се стави на чело војске или, тачније, да се придружи трупама које су ишле у помоћ Орлеану. Уз њу су, додуше, били искусни команданти, али је она непосредно учествовала у биткама. Навукла је на себе ритерску ратну опрему, и њена појава на челу војске силно је одушевљавала борце. Њој је пошло за руком да ослободи Орлеан опсаде. Јованки Орлеанки је помогла донекле околност што се положај Енглеза у Француској у то доба погоршао .
После ослобођења Орлеана и потискивања Енглеза из више других градова Јованка Орлеанка је с краљем кренула у Ремс где је он био свечано крунисан. После тога Јованка Орлеанка је сматрала да је извршила своју мисију. Како каже Маркс, »она ... је пала пред ноге животиње Карла VII, молила га да је отпусти... али ју је он задржао да би је и убудуће искористио«.[1] Међутим, дворани незадовољни порастом утицаја »просте сељачке девојке«, пожурили су да је се отресу. У бици код Компијења, где је Јованка Орлеанка морала да са својим одредом отступи ка градској капији, нашла се пред затвореним вратима. Бургундци су је заробили и продали Енглезима (1430 г.).
Енглези су образовали против ње црквени суд у коме је узело учешћа француско свештенство, првенствено париско. Суђено јој је у Руану, главном граду Нормандије. На челу тог суда био је епископ Кошон (Cauchon; француска реч cochon, која се исто изговара, значи свињу. Зато Маркс и назива претседника суда »збиља свињом«[2]). Јованку су оптужили за чаробњаштво и лажна пророчанства. Можда су је ставили и на муке. Осуђена је на смртну казну и спаљена у Руану (1431 г.).
Та смртна казна, ипак, никакве користи није донела Енглезима. Њихова је ствар у Француској била изгубљена.
Крај Стогодишњег рата. Општенародни полет који је тако живо дошао до изражаја у делатности Јованке Орлеанке збио је око краља Карла VII и сељаштво и племство и буржоазију. Бургундски војвода, који је као савезник Енглеза допринео њиховим првим успесима, на крају је прекинуо са Енглеском увиђајући њене намере да освоји Низоземску, па је стао на страну Карла VII. Енглези су трпели неуспех за неуспехом. У самој Енглеској краљевска је власт била у пуном опадању; око престола вођена је борба између феудалних клика за власт. 1453 г. Стогодишњи се рат завршио протеривањем Енглеза из Француске. Једино им је у рукама остао град Кале.
Јачање краљевске власти за време Карла VII. За време Карла VII (1422—1461 г.) поново је ојачала краљевска власт, учвршћена низом важних реформи.
Државни сталежи сазвани 1439 г. дозволили су краљу једном заувек скупљање непосредног пореза, такозваног таја, у висини од 1,2 милиона ливри ради издржавања стајаће војске. Увођење стајаће војске била је врло важна реформа. Војни систем у почетку се у Француској заснивао на феудалним трупама, а затим на најамничкој војсци. Карло V пренео је тежиште на најамничку војску. Али је и ово претстављало низ незгода. То није била стајаћа војска, она се наимала само у случају рата, а по свршетку рата распуштала. Видели смо како се та војска наплаћивала на рачун становништва.
Карло VII није потпуно напустио систем најамништва. У његово доба и даље је употребљавана најамничка војска, али је он углавном прешао на систем стајаће војске. Ова се делила на два дела. Један су чинили такозвани одреди краљевске команде, размештени као гарнизони по градовима, на чији су се рачун и издржавали. Они су се делили на мање одреде — »копља«. У сваком »копљу« било је коњичких снага и пешадије — стрелаца и копљоноша. У војску краљевске команде, нарочито у коњицу, радо су ишли ситни ритери којима нису били довољни приходи с њихових иситњених поседа, пошто се та служба добро плаћала. Други део војске чинили су слободни стрелци (francs archers), тако названи зато што су били ослобођени пореза. Они су попуњавани по принципу: један стрелац на 50 кућа. Слободни стрелци морали су се скупљати с времена на време ради војне обуке и претстављали су сталну резерву одакле су се могле црпсти нове војне снаге. Затим, за време Карла VII нарочита се пажња почела поклањати артилерији; она је играла важну улогу при опсадним операцијама које су тада чиниле битни део ратних акција. Но, одлучна је промена извршена у артилерији тек доцније, у доба Луја XI, када је у Француској била створена снажна артилерија, тада једна од најбољих у Европи.
Стални порези и стајаћа војска који су краља учинили независним од феудалне војске и државних сталежа дали су му у руке моћно политичко оружје.
Банкари у финансиској управи. За владе Карла VII треба истаћи још један важан моменат — све јаче коришћење новчане акумулације буржоазије у циљу јачања краљевске власти. Краљу је стално недостајао новац, нарочито за ратне сврхе. Показало се да је сам »тај« недовољан, па је требало тражити зајмове. Краљеви су већ давно почели да прибегавају зајмовима још у XIV в. Стогодишњи рат у знатној је мери вођен новцем. који је тим путем добијен. Краљ је морао да тражи новац од јужнофранцуских банкара који су потискивали Италијане. Али, пошто му је било врло тешко да исплати повериоце, он им је давао у закуп ове или оне приходе (скупљање посредних пореза, пореза на со и сл.). Последица је била да су претставници буржоазије били уведени у систем краљевске управе и да су заузели одговорна места у краљевском савету (Жан Биро, Жак Кер и др.). Нарочито је интересантна каријера Жака Кера, који је био најбогатији човек тадашње Француске и који је од краља добио племићку титулу. Он је стекао имање углавном тргујући са Истоком. Његови контоари у Монпелијеу и Марсељу трговали су зачинима, свиленим тканинама и робовима довоженим са Истока. Жак Кер се истовремено бавио експлоатацијом рудника у самој Француској. Захваљујући порасту овог богатства он је ускоро стекао велики политички утицај, заузимао низ истакнутих положаја у државној управи и чак постао члан краљевског савета. Ипак је Кер јадно завршио: 1451 г. био је захваљујући интригама својих многобројних непријатеља ухапшен, лишен читавог имања и принуђен да заврши живот у туђини.
Даље јачање краљевске власти, њено дефинитивно учвршћење и победа над феудалном распарчаношћу падају у доба владе краља Луја XI (1461—1483 г.).
Луј XI и уједињење Француске. Луј XI претставља врло интересантну фигуру на француском престолу. Тај слабуњави погурени човек с ружмо дугачким, повијеним носом на ружном, од малена старачком лицу, са слабим, од болести унакаженим ногама био је најистакнутији политичар свога времена. Многи савременици прекоревали су Луја што жели да све сам ради, што сам управља свим пословима, што је он, како су говорили, »носио све саветнике на леђима свог коња«. У жељи да буде у току са свим што се дешава Луј је створио оригиналну полицију; једни његови агенти имали су да прате друге. У избору својих помоћника Луј није имао никаквих предрасуда: он је узимао свакога ко би показао добру вољу да му служи. Додуше, није волео крупне сениоре и велможе, али је и њих било доста у његовој служби. Ипак је он давао предност »новим људима« који су му дуговали за читаво своје благостање и којима је могао да располаже по свом нахођењу. Он је био дубоко убеђен да се сваки човек може купити. Нико у томе није успевао као он »који је — по речима Маркса — свуда имао своје шпијуне и свуда себи стицао присталице подмићивањем (он је познавао подмитљивост аристократије)«.[3]
Луј је био врло искусан дипломата. Он није волео ратове и потсмевао се ритерској ратној слави. Више је волео да спорна питања решава дипломатским путем, преговорима и уговорима, пошто је у таквим пословима он био мајстор да надмудри своје противнике. Тај »светски паук« по речима хроничара непрекидно је плео све нове и нове мреже интрига у које је хватао своје непријатеље. Он је био врло вешт лицемер и када је умирао, оставио је свом сину у аманет да има на уму како онај »који не уме да се претвара не уме ни да влада«.
Прве године владе Луја XI нису биле повољне за краљевску власт. Против краља је образована коалиција принчева краљевске крви и крупних феудалаца, с Карлом Смелим на челу, такозвана Лига друштвеног благостања. Само је помоћу опрезног лавирања и вештих интрига, користећи се свађама између феудалаца, тајно потстрекавајући против моћног бургундског војводе његове суседе, Лују пошло за руком да разбије коалицију својих непријатеља и да се од њих откупи разним уступцима и издашним пензијама.
Најопаснији супарник Луја XI био је бургундски војвода Карло Смели. Поседи Карла Смелог претстављали су уствари две територије које једна с другом нису биле спојене — Низоземску и Бургундију. Политика Карла Смелог била је усмерена на то да уједини те раздвојене делове, да створи непрекидну територију и да је претвори у краљевину. Због тога је долазило до оштрих сукоба с Лујем XI. Карло Смели је стално ратовао с лотариншким војводама и са Швајцарцима које је Луј XI на све могуће начине подбадао пружајући им финансиску помоћ. У бици са Швајцарцима и Лотаринжанима код Нансија (1477 г.) Карло Смели је погинуо.
1477 г. претставља годину пада моћи бургундске куће. Луј XI је заузео војводство Бургундију. Остали део поседа Карла Смелог припао је његовој јединој кћери Марији Бургундској која се удала за сина цара Фридриха III — Максимилијана Хабзбуршког.
Са присаједињењем бургундских земаља могло се сматрати да је Француска готово уједињена.
Отприлике у исто време била је присаједињена Прованса, која се налазила на границама Светог Римског царства. Присаједињење Провансе поред територијалног проширења краљевског домена имало је и велики економски значај. Прованса је била једно од најважнијих подручја медитеранске трговине. Ту се налазио град Марсељ, који је у медитеранској трговини играо готово исту улогу као и велики лучки градови северне Италије. Још пре тога Луј XI се умешао у свађе између арагонског краља Јована II и Каталоније и за помоћ пружену Арагону добио Русијон.
Крајем његове владе постојале су само две територије у границама Француске које нису ушле у састав краљевског домена. То је на првом месту град Кале са околином који је био у рукама Енглеза и војводство Бретања које је 1491 г. (а затим коначно 1532 г.) ушло у састав краљевског домена. Година присаједињења Бретање може се сматрати као датум дефинитивног уједињења француске територије.
Многобројни ратови Луја захтевали су јачање пореског притиска. Упоредо с порастом непосредних пореза (за време Луја XI »тај« се повећао за 3—4 пута) видимо како јача и систем закључивања зајмова код буржоазије и брзи пораст посредних пореза.
Луј XI је гледао на пораст трговине и занатства у Француској као на важан предуслов за богаћење краљевске касе. Захваљујући развитку индустрије држава је добила могућност да знатно смањи увоз стране робе, да повећа извоз своје робе преко границе и да на тај начин привуче у Француску велику количину племенитих метала. За време Луја XI ми већ видимо клице система меркантилизма који се у првом реду базира на позитивном трговинском билансу. Краљевска власт је у томе играла нарочиту улогу. Луј XI, покушавајући да нађе нове изворе прихода, настојао је да потстакне буржоазију на нове подухвате; он је негодовао што је буржоазија у Француској сувише непокретна, што се не одлучује на нове смеоне подвиге.
Луј XI је натерао лионске занатлије да почну израђивати свилене тканине. Када су они почели да се супротстављају тој иницијативи, краљ је запретио Лиону да ће му одузети све трговачке повластице. У Лиону су уз краљеву помоћ били организовани сајмови који су ускоро бацили у засенак женевске.
Краљевска власт је, дакле, потстицала пораст буржоаског богатства користећи га за своје интересе.
После смрти Луја XI на престо је ступио његов малолетни син Карло VIII уз кога је образовано регентство које је углавном наставило политику Луја XI.
1484 г. сазвани су државни сталежи у Тур. На то заседање посланици су дошли са захтевима својих бирача. У тим се захтевима тражило да се снизе порези и да државни сталежи ограниче краљевску власт. Посланици су подвргли оштрој критици апсолутистичку политику Луја XI и захтевали редовно сазивање државних сталежа сваке две године. Али, краљевску је власт већ била довољно учврстила политика Карла VII и Луја XI, па се она није бојала таквих захтева. Државни сталежи пошто су добили неке делимичне уступке и изгласали тражену субвенцију, распуштени су и после тога нису сазивани током читавих 75 година.
Крајем XV в. у Француској већ почиње да се формира национална држава. Мноштво појединих области, феудалних поседа и градова, који су живели својим засебним животом, сада се ујединило у једну територију. Поред локалних језика почео је да се изграђује заједнички језик за целу земљу (на основу језика северне Француске) и да се ствара заједничка култура. Раније су се обично само становници северне Француске називали Французима; Бургунђани, Провансалци, Бретонци и Гаскоњци нису себе сматрали Французима. Сада се почела развијати француска нација као »историски формирана стабилна заједница људи поникла на бази заједнице језика, територије, економског живота и психичке конституције, која се испољава у заједници културе«.[4]
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. II (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VI. стр. 57—68, 73—75, 303—304, 309—331, 338—361, 377-—398) и т. III (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VII, стр. 3—9, 52—70). — Маркс и Енгелс, Дискусија о пољском питању у Франкфурту, Дела, т. VI. — Енгелс, О распадању феудализма и развитку буржоазије, Дела, т. XVI, део 1. — Енгелс, Војска, Дела, т. XI, део 2, стр. 387—390.
II. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. III, 1897, стр. 104—316. — Тијери О., Оглед о историји порекла и успеха трећег сталежа, Изабрана дела, гл. III—IV, 1937. — Мишле, Јованка Орленка, 1920. Франс А., Живот Јованке Орлеанке, 1928. — Делбрик, Историја војне вештине у оквирима политичке историје, т. III, Москва 1938. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. III, § 55, 56.