Istorija srednjeg veka I 20

ISTORIJA SREDNjEG VEKA I
U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna


GLAVA XX
FRANCUSKA U XIV I XV VEKU

Snaženje Francuske za vreme Karla V. 1360 g. Francuska je morala da zaključi sa Engleskom mir u Bretinjiju pod vrlo teškim uslovima. Engleska je znatno proširila svoje posede na jugozapadu Francuske, ona je sem Gijene dobila Poatu i nekoliko drugih oblasti. Sem toga, Englezima je na severu ostao Kale. Taj grad sa okolinom pretstavljao je za Engleze ogromnu vrednost. On je po položaju Engleskoj bio najbliži i nalazio se nasuprot jedne od glavnih engleskih luka — Dovera. Kale je za Englesku postao najvažniji trgovački centar, stovarišno mesto za englesku robu koja je slata u Evropu. Sem toga, Kale je bio važna tvrđava i najpodesnije mesto za iskrcavanje engleskih trupa.

Mir u Bretinjiju omogućio je Francuskoj da predahne. Dofen Karlo, koji je posle smrti svog oca Jovana, kada je ovaj umro u zarobljeništvu 1364 g., postao francuski kralj i vladao do 1380 g. pod imenom Karla V, proveo je niz bitnih reformi koje su izmenile dalji tok rata. Feudalci, koji su pretrpeli nečuvene gubitke u ratu sa Engleskom a zatim bili u strahu od Žakerije, okupili su se sada oko kralja. I gradski gornji sloj, koji je 1356 i sledećih godina bio nastrojen protiv kraljevske vlasti, sada se, posle razbijanja pokreta, bojao istupanja donjih gradskih slojeva i svim je snagama podržavao kralja u njegovim merama.

Tako je Karlu V bila stvorena čvrsta baza za vaspostavljanje autoriteta kraljevske vlasti i sakupljanje snaga protiv Engleza.

Najpre je bio reformisan poreski sistem, koji je izazivao naročito veliko ogorčenje među građanima i seljacima. Sada je skupljanje poreza bilo povereno činovnicima nad kojima je bila zavedena specijalna kontrola. Uređujući poreski sistem kralj je nastojao da što je moguće manje pribegava sazivanju državnih staleža. U slučajevima kada bi mu bila potrebna saglasnost plemstva, sveštenstva i buržoazije radi uvođenja ovog ili onog poreza, on nije sazivao državne staleže, već naročita savetovanja koja su zatim ušla u praksu — skupštine notablâ, tj. licâ koja bi pozvao sam kralj između najuglednijih ljudi kraljevine. Tu su pozivani članovi kraljevskog doma, krupni feudalci, viša duhovna lica, pretstavnici Pariskog univerziteta, kao i najkrupniji pretstavnici gradskog staleža.

Uveden je sistem naimanja vojske. Feudalne trupe sve više i više odlaze u drugi plan. Usavršena je artilerija koja je igrala vidnu ulogu kada su obnovljene ratne operacije. Najzad, Karlo V je stvorio jaku ratnu flotu koja mu je docnije donela premoć na moru nad Englezima.

Sve su te mere 1369 g. omogućile Francuskoj da pređe u ofanzivu. Francuzi su, izbegavajući velike bitke i .služeći, se taktikom zadavanja sitnih udaraca, postepeno iscrpljivali engleske snage. Njihova osnažena flota odnela je nekoliko pobeda nad engleskom i više puta je opustošila engleske obale. Rezultat ratnih operacija je bio da su Francuzi uspeli da Englezima oduzmu veći deo njihovih poseda u Francuskoj. Vojskovođa Karla V Bertran Digeklen oteo je Englezima gotovo sav jugoistok Francuske. Sredinom sedamdesetih godina XIV v. u rukama Engleza ostalo je samo nekoliko primorskih mesta sa okolnim oblastima, među kojima su bili Kale, Bordo i Bajon.

Karlo VI i međusobna borba feudalaca. Posle smrti Karla V stupio je na presto Karlo VI (1380—1422 g.). Uz dvanaestogodišnjeg kralja postavljeno je regentstvo koje su činila braća Karla V — vojvoda burgundski, vojvoda anžujski i dr.; ovi su se međusobno borili za vlast. Kada je postao punoletan, Karlo VI je počeo sam da vlada, ali je to bio nesposoban i slab kralj, koji je iznad svega voleo zabave. Uz to je on uskoro poludeo, tako da se vlast odjednom našla faktički u rukama prinčeva kraljevske krvi, koji su stali na čelo različitih feudalnih grupa i ogorčeno se borili za uticaj.

Počelo je novo raspadanje Francuske na feudalne oblasti. Kraljevi iz kuće Kapeta i ranije su cepali svoj domen, deleći sinovima feudalne oblasti. Ali, dok je kraljevska vlast bila jaka, takve feudalne oblasti nisu pretstavljale veliku opasnost. Za vreme Karla VI znatno je porasla samostalnost oblasnih kneževa koju ponekad nazivaju »feudalizmom prinčeva«. Ujedno, u Francuskoj je počela ogorčena borba između dve feudalne klike. Na čelu jedne od njih bile su burgundske vojvode, a na čelu druge — orleanske vojvode i njihovi rođaci, grofovi od Armanjaka, po čijem je imenu klika dobila naziv »Armanjaci«. Borba među njima ušla je u istoriju pod imenom borbe burgundaca i armanjaka.

Treba istaći da je u to doba vojvodstvo Burgundije od relativno malog poseda postalo moćna kneževina. Burgundske vojvode zavladale su burgundskom grofovijom (u Svetom Rimskom carstvu), a zatim su pripojile svojim zemljama veći deo Nizozemske. Burgundsko vojvodstvo postalo je najjači feudalni posed u Francuskoj.

Usled suparništva između burgundaca i armanjaka, koji su mislili samo na lično bogaćenje i pljačkanje državne kase, unutrašnji se položaj zemlje sve više pogoršavao. Ma da je rat sa Englezima vođen u to vreme tromo i zahtevao manje rashoda, porezi su neprekidno rasli bogateći lakome feudalne grabljivce.

Ustanci u gradu i na selu. Uskoro posle smrti Karla V izbio je 1380 g. ustanak u Parizu u vezi s novim poreskim opterećenjima. Prinčevi-regenti u početku su učinili ustupke, ali su posle nekoliko vremena vratili te poreze, a to je 1382 g. izazvalo novi ustanak u Parizu. Ustali su sitni majstori i kalfe.

Taj je pokret dobio u istoriji naziv ustanak »buzdovanâ« (maillotins), jer su ustanici oteli u arsenalu buzdovane i njima se naoružali. Ustanici su počeli da ubijaju skupljače poreza, da rasteruju kraljevske činovnike a iz tamnica su oslobodili zatvorenike. Odjeci tog pokreta zapaženi su i u nizu provinciskih gradova. Ponegde su ustali i seljaci (pokret takozvanih tuchins = сиромаха).

Feudalcima je pošlo za rukom da se obračunaju sa svim tim ustancima. Pobedu feudalaca znatno je olakšala okolnost što se buržoazija bojala pokreta narodnih donjih slojeva, pokreta kalfi i sitnih majstora, a i mogućnost novog seljačkog ustanka.

Početkom 1413 g. sazvani su državni staleži. Oni su izneli niz žalbi na nepodnošljive zloupotrebe kraljevske uprave, koja je bila u rukama feudalnih klika. Istakli su čitav program borbe protiv tih zloupotreba. Pariska buržoazija podržavala je zahteve državnih staleža. Njima je prišao i burgundski vojvoda koji je težio da nađe oslonca kod građana.

Ali, državni staleži bili su nemoćni da oživotvore svoje odluke. Tada su zanatlije i sitni trgovci Pariza, ogorčeni zbog težine poreza i nemoći državnih staleža, digli ustanak pod voćstvom strvodera Kaboša, po čijem je imenu pokret nazvan pokretom kabošinaca. Ustanici su zauzeli tvrđavu Bastilju, koja je malo pre toga bila sagrađena. Na njihov poziv izdata je ordonansa (takozvana kabošinska) u kojoj je izložen detaljan plan administrativnih, finansiskih i sudskih reformi, izrađen uz učešće Pariskog univerziteta. Ustanici su pogubili niz licâ koje su smatrali krivcima za narodne nevolje. Pokret je počeo da prerasta u ustanak eksploatisane sirotinje Pariza protiv buržoazije. Uplašena buržoazija požurila je da u grad pusti vojsku armanjakâ. Burgundski vojvoda prepustio je ustanike njihovoj sudbini. Armanjaci su se strahovito obračunali sa ustanicima. Kabošinska ordonansa bila je ukinuta.

Obnova Stogodišnjeg rata. Međutim, Englezi su nastojali da iskoriste razdor koji je u to vreme izbio u Francuskoj za prelaženje na odlučnije akcije. Dinastija Lankastra koja se u to doba nalazila na engleskom prestolu težila je aktivnoj spoljnoj politici. Burgundski vojvoda stupio je sa Englezima u savez. Tako su za Engleze stvoreni neobično povoljni uslovi za obnovu rata. U bitki kod Azenkura 1415 g. Francuzi su pretrpeli strašan poraz. Englezi su, uz pomoć burgundaca, uspeli da vrlo brzo zauzmu čitav sever Francuske, među ostalim i Pariz. 1420 g. engleski kralj Henrih sklopio je mir s Karlom VI, koga su burgundci držali u ropstvu. Po ugovoru je Henrih V postao regent Francuske, a posle smrti Karla VI imao je da postane kralj.

1422 g. umro je Henrih V, ostavivši sina od devet meseci — Henriha VI. Posle nekoliko meseci umro je Karlo VI. Njegov sin Karlo VII, po ugovoru lišen francuskog prestola, povukao se na jug, preko Loare, gde je uzeo titulu kralja. Tako su se u Francuskoj istovremeno pojavila dva kralja: na severu Henrih VI a na jugu Karlo VII. Borba između Francuza i Engleza nastavljana je s promenljivim uspesima. 1428 g. Englezi su sa znatnim snagama preduzeli novu ofanzivu i opseli u oktobru te godine Orlean, koji je pretstavljao ključ za jug Francuske. Oko Orleana zametnuta je uporna borba.

Jovanka Orleanka. U to vreme pada pojava čuvene Jovanke Orleanke. Oko Jovanke Orleanke nastalo je mnogo legendi. Njenu su delatnost čas idealizovali, kao što je to činila crkveno-monarhiska tradicija, čas pretstavljali na satiričan način da bi razbili katoličke legende, kao što je činio Volter. Ali, danas su izvori za tu epohu tako dobro proučeni da možemo stvoriti jasnu pretstavu ko je ona bila i kakvu je istorisku ulogu odigrala.

Jovanka Orleanka bila je seljanka iz Istočne Francuske, iz sela Domremija koje je ležalo između Šampanje i Lotaringije. Njena istoriska pojava pretstavljala je simptom raspoloženja koje je u to vreme vladalo među francuskim seljaštvom, strašno opustošenim pljačkanjem engleskih najamnika kao i borbom francuskih feudalnih klika, posebno akcijama burgundaca. Seljaci su tada polagali nadu u kraljevsku vlast koja je imala da protera Engleze i da prekine s metežom u Francuskoj.

Jovanka Orleanka je bila ubeđena da se njena misija sastoji u tome da oslobodi Orlean opsade i da Karla VII kruniše u Remsu. U tome je ona videla izvršenje božje volje. Oma je verovala da su joj sam bog i njegovi svetitelji ukazali na njenu misiju. Jovanka Orleanka je uspela da dobije audijenciju kod Karla VII i da navede tog neodlučnog i slabog čoveka na energičnu akciju (1429 g.).

Omogućili su joj da se stavi na čelo vojske ili, tačnije, da se pridruži trupama koje su išle u pomoć Orleanu. Uz nju su, doduše, bili iskusni komandanti, ali je ona neposredno učestvovala u bitkama. Navukla je na sebe ritersku ratnu opremu, i njena pojava na čelu vojske silno je oduševljavala borce. Njoj je pošlo za rukom da oslobodi Orlean opsade. Jovanki Orleanki je pomogla donekle okolnost što se položaj Engleza u Francuskoj u to doba pogoršao .

Posle oslobođenja Orleana i potiskivanja Engleza iz više drugih gradova Jovanka Orleanka je s kraljem krenula u Rems gde je on bio svečano krunisan. Posle toga Jovanka Orleanka je smatrala da je izvršila svoju misiju. Kako kaže Marks, »ona ... je pala pred noge životinje Karla VII, molila ga da je otpusti... ali ju je on zadržao da bi je i ubuduće iskoristio«.[1] Međutim, dvorani nezadovoljni porastom uticaja »proste seljačke devojke«, požurili su da je se otresu. U bici kod Kompijenja, gde je Jovanka Orleanka morala da sa svojim odredom otstupi ka gradskoj kapiji, našla se pred zatvorenim vratima. Burgundci su je zarobili i prodali Englezima (1430 g.).

Englezi su obrazovali protiv nje crkveni sud u kome je uzelo učešća francusko sveštenstvo, prvenstveno parisko. Suđeno joj je u Ruanu, glavnom gradu Normandije. Na čelu tog suda bio je episkop Košon (Cauchon; француска реч cochon, koja se isto izgovara, znači svinju. Zato Marks i naziva pretsednika suda »zbilja svinjom«[2]). Jovanku su optužili za čarobnjaštvo i lažna proročanstva. Možda su je stavili i na muke. Osuđena je na smrtnu kaznu i spaljena u Ruanu (1431 g.).

Ta smrtna kazna, ipak, nikakve koristi nije donela Englezima. Njihova je stvar u Francuskoj bila izgubljena.

Kraj Stogodišnjeg rata. Opštenarodni polet koji je tako živo došao do izražaja u delatnosti Jovanke Orleanke zbio je oko kralja Karla VII i seljaštvo i plemstvo i buržoaziju. Burgundski vojvoda, koji je kao saveznik Engleza doprineo njihovim prvim uspesima, na kraju je prekinuo sa Engleskom uviđajući njene namere da osvoji Nizozemsku, pa je stao na stranu Karla VII. Englezi su trpeli neuspeh za neuspehom. U samoj Engleskoj kraljevska je vlast bila u punom opadanju; oko prestola vođena je borba između feudalnih klika za vlast. 1453 g. Stogodišnji se rat završio proterivanjem Engleza iz Francuske. Jedino im je u rukama ostao grad Kale.

Jačanje kraljevske vlasti za vreme Karla VII. Za vreme Karla VII (1422—1461 g.) ponovo je ojačala kraljevska vlast, učvršćena nizom važnih reformi.

Državni staleži sazvani 1439 g. dozvolili su kralju jednom zauvek skupljanje neposrednog poreza, takozvanog taja, u visini od 1,2 miliona livri radi izdržavanja stajaće vojske. Uvođenje stajaće vojske bila je vrlo važna reforma. Vojni sistem u početku se u Francuskoj zasnivao na feudalnim trupama, a zatim na najamničkoj vojsci. Karlo V preneo je težište na najamničku vojsku. Ali je i ovo pretstavljalo niz nezgoda. To nije bila stajaća vojska, ona se naimala samo u slučaju rata, a po svršetku rata raspuštala. Videli smo kako se ta vojska naplaćivala na račun stanovništva.

Karlo VII nije potpuno napustio sistem najamništva. U njegovo doba i dalje je upotrebljavana najamnička vojska, ali je on uglavnom prešao na sistem stajaće vojske. Ova se delila na dva dela. Jedan su činili takozvani odredi kraljevske komande, razmešteni kao garnizoni po gradovima, na čiji su se račun i izdržavali. Oni su se delili na manje odrede — »koplja«. U svakom »koplju« bilo je konjičkih snaga i pešadije — strelaca i kopljonoša. U vojsku kraljevske komande, naročito u konjicu, rado su išli sitni riteri kojima nisu bili dovoljni prihodi s njihovih isitnjenih poseda, pošto se ta služba dobro plaćala. Drugi deo vojske činili su slobodni strelci (francs archers), tako nazvani zato što su bili oslobođeni poreza. Oni su popunjavani po principu: jedan strelac na 50 kuća. Slobodni strelci morali su se skupljati s vremena na vreme radi vojne obuke i pretstavljali su stalnu rezervu odakle su se mogle crpsti nove vojne snage. Zatim, za vreme Karla VII naročita se pažnja počela poklanjati artileriji; ona je igrala važnu ulogu pri opsadnim operacijama koje su tada činile bitni deo ratnih akcija. No, odlučna je promena izvršena u artileriji tek docnije, u doba Luja XI, kada je u Francuskoj bila stvorena snažna artilerija, tada jedna od najboljih u Evropi.

Stalni porezi i stajaća vojska koji su kralja učinili nezavisnim od feudalne vojske i državnih staleža dali su mu u ruke moćno političko oružje.

Bankari u finansiskoj upravi. Za vlade Karla VII treba istaći još jedan važan momenat — sve jače korišćenje novčane akumulacije buržoazije u cilju jačanja kraljevske vlasti. Kralju je stalno nedostajao novac, naročito za ratne svrhe. Pokazalo se da je sam »taj« nedovoljan, pa je trebalo tražiti zajmove. Kraljevi su već davno počeli da pribegavaju zajmovima još u XIV v. Stogodišnji rat u znatnoj je meri vođen novcem. koji je tim putem dobijen. Kralj je morao da traži novac od južnofrancuskih bankara koji su potiskivali Italijane. Ali, pošto mu je bilo vrlo teško da isplati poverioce, on im je davao u zakup ove ili one prihode (skupljanje posrednih poreza, poreza na so i sl.). Posledica je bila da su pretstavnici buržoazije bili uvedeni u sistem kraljevske uprave i da su zauzeli odgovorna mesta u kraljevskom savetu (Žan Biro, Žak Ker i dr.). Naročito je interesantna karijera Žaka Kera, koji je bio najbogatiji čovek tadašnje Francuske i koji je od kralja dobio plemićku titulu. On je stekao imanje uglavnom trgujući sa Istokom. Njegovi kontoari u Monpelijeu i Marselju trgovali su začinima, svilenim tkaninama i robovima dovoženim sa Istoka. Žak Ker se istovremeno bavio eksploatacijom rudnika u samoj Francuskoj. Zahvaljujući porastu ovog bogatstva on je uskoro stekao veliki politički uticaj, zauzimao niz istaknutih položaja u državnoj upravi i čak postao član kraljevskog saveta. Ipak je Ker jadno završio: 1451 g. bio je zahvaljujući intrigama svojih mnogobrojnih neprijatelja uhapšen, lišen čitavog imanja i prinuđen da završi život u tuđini.

Dalje jačanje kraljevske vlasti, njeno definitivno učvršćenje i pobeda nad feudalnom rasparčanošću padaju u doba vlade kralja Luja XI (1461—1483 g.).

Luj XI i ujedinjenje Francuske. Luj XI pretstavlja vrlo interesantnu figuru na francuskom prestolu. Taj slabunjavi pogureni čovek s ružmo dugačkim, povijenim nosom na ružnom, od malena staračkom licu, sa slabim, od bolesti unakaženim nogama bio je najistaknutiji političar svoga vremena. Mnogi savremenici prekorevali su Luja što želi da sve sam radi, što sam upravlja svim poslovima, što je on, kako su govorili, »nosio sve savetnike na leđima svog konja«. U želji da bude u toku sa svim što se dešava Luj je stvorio originalnu policiju; jedni njegovi agenti imali su da prate druge. U izboru svojih pomoćnika Luj nije imao nikakvih predrasuda: on je uzimao svakoga ko bi pokazao dobru volju da mu služi. Doduše, nije voleo krupne seniore i velmože, ali je i njih bilo dosta u njegovoj službi. Ipak je on davao prednost »novim ljudima« koji su mu dugovali za čitavo svoje blagostanje i kojima je mogao da raspolaže po svom nahođenju. On je bio duboko ubeđen da se svaki čovek može kupiti. Niko u tome nije uspevao kao on »koji je — po rečima Marksa — svuda imao svoje špijune i svuda sebi sticao pristalice podmićivanjem (on je poznavao podmitljivost aristokratije)«.[3]

Luj je bio vrlo iskusan diplomata. On nije voleo ratove i potsmevao se riterskoj ratnoj slavi. Više je voleo da sporna pitanja rešava diplomatskim putem, pregovorima i ugovorima, pošto je u takvim poslovima on bio majstor da nadmudri svoje protivnike. Taj »svetski pauk« po rečima hroničara neprekidno je pleo sve nove i nove mreže intriga u koje je hvatao svoje neprijatelje. On je bio vrlo vešt licemer i kada je umirao, ostavio je svom sinu u amanet da ima na umu kako onaj »koji ne ume da se pretvara ne ume ni da vlada«.

Prve godine vlade Luja XI nisu bile povoljne za kraljevsku vlast. Protiv kralja je obrazovana koalicija prinčeva kraljevske krvi i krupnih feudalaca, s Karlom Smelim na čelu, takozvana Liga društvenog blagostanja. Samo je pomoću opreznog laviranja i veštih intriga, koristeći se svađama između feudalaca, tajno potstrekavajući protiv moćnog burgundskog vojvode njegove susede, Luju pošlo za rukom da razbije koaliciju svojih neprijatelja i da se od njih otkupi raznim ustupcima i izdašnim penzijama.

Najopasniji suparnik Luja XI bio je burgundski vojvoda Karlo Smeli. Posedi Karla Smelog pretstavljali su ustvari dve teritorije koje jedna s drugom nisu bile spojene — Nizozemsku i Burgundiju. Politika Karla Smelog bila je usmerena na to da ujedini te razdvojene delove, da stvori neprekidnu teritoriju i da je pretvori u kraljevinu. Zbog toga je dolazilo do oštrih sukoba s Lujem XI. Karlo Smeli je stalno ratovao s lotarinškim vojvodama i sa Švajcarcima koje je Luj XI na sve moguće načine podbadao pružajući im finansisku pomoć. U bici sa Švajcarcima i Lotarinžanima kod Nansija (1477 g.) Karlo Smeli je poginuo.

1477 g. pretstavlja godinu pada moći burgundske kuće. Luj XI je zauzeo vojvodstvo Burgundiju. Ostali deo poseda Karla Smelog pripao je njegovoj jedinoj kćeri Mariji Burgundskoj koja se udala za sina cara Fridriha III — Maksimilijana Habzburškog.

Sa prisajedinjenjem burgundskih zemalja moglo se smatrati da je Francuska gotovo ujedinjena.

Otprilike u isto vreme bila je prisajedinjena Provansa, koja se nalazila na granicama Svetog Rimskog carstva. Prisajedinjenje Provanse pored teritorijalnog proširenja kraljevskog domena imalo je i veliki ekonomski značaj. Provansa je bila jedno od najvažnijih područja mediteranske trgovine. Tu se nalazio grad Marselj, koji je u mediteranskoj trgovini igrao gotovo istu ulogu kao i veliki lučki gradovi severne Italije. Još pre toga Luj XI se umešao u svađe između aragonskog kralja Jovana II i Katalonije i za pomoć pruženu Aragonu dobio Rusijon.

Krajem njegove vlade postojale su samo dve teritorije u granicama Francuske koje nisu ušle u sastav kraljevskog domena. To je na prvom mestu grad Kale sa okolinom koji je bio u rukama Engleza i vojvodstvo Bretanja koje je 1491 g. (a zatim konačno 1532 g.) ušlo u sastav kraljevskog domena. Godina prisajedinjenja Bretanje može se smatrati kao datum definitivnog ujedinjenja francuske teritorije.

Mnogobrojni ratovi Luja zahtevali su jačanje poreskog pritiska. Uporedo s porastom neposrednih poreza (za vreme Luja XI »taj« se povećao za 3—4 puta) vidimo kako jača i sistem zaključivanja zajmova kod buržoazije i brzi porast posrednih poreza.

Luj XI je gledao na porast trgovine i zanatstva u Francuskoj kao na važan preduslov za bogaćenje kraljevske kase. Zahvaljujući razvitku industrije država je dobila mogućnost da znatno smanji uvoz strane robe, da poveća izvoz svoje robe preko granice i da na taj način privuče u Francusku veliku količinu plemenitih metala. Za vreme Luja XI mi već vidimo klice sistema merkantilizma koji se u prvom redu bazira na pozitivnom trgovinskom bilansu. Kraljevska vlast je u tome igrala naročitu ulogu. Luj XI, pokušavajući da nađe nove izvore prihoda, nastojao je da potstakne buržoaziju na nove poduhvate; on je negodovao što je buržoazija u Francuskoj suviše nepokretna, što se ne odlučuje na nove smeone podvige.

Luj XI je naterao lionske zanatlije da počnu izrađivati svilene tkanine. Kada su oni počeli da se suprotstavljaju toj inicijativi, kralj je zapretio Lionu da će mu oduzeti sve trgovačke povlastice. U Lionu su uz kraljevu pomoć bili organizovani sajmovi koji su uskoro bacili u zasenak ženevske.

Kraljevska vlast je, dakle, potsticala porast buržoaskog bogatstva koristeći ga za svoje interese.

Posle smrti Luja XI na presto je stupio njegov maloletni sin Karlo VIII uz koga je obrazovano regentstvo koje je uglavnom nastavilo politiku Luja XI.

1484 g. sazvani su državni staleži u Tur. Na to zasedanje poslanici su došli sa zahtevima svojih birača. U tim se zahtevima tražilo da se snize porezi i da državni staleži ograniče kraljevsku vlast. Poslanici su podvrgli oštroj kritici apsolutističku politiku Luja XI i zahtevali redovno sazivanje državnih staleža svake dve godine. Ali, kraljevsku je vlast već bila dovoljno učvrstila politika Karla VII i Luja XI, pa se ona nije bojala takvih zahteva. Državni staleži pošto su dobili neke delimične ustupke i izglasali traženu subvenciju, raspušteni su i posle toga nisu sazivani tokom čitavih 75 godina.

Krajem XV v. u Francuskoj već počinje da se formira nacionalna država. Mnoštvo pojedinih oblasti, feudalnih poseda i gradova, koji su živeli svojim zasebnim životom, sada se ujedinilo u jednu teritoriju. Pored lokalnih jezika počeo je da se izgrađuje zajednički jezik za celu zemlju (na osnovu jezika severne Francuske) i da se stvara zajednička kultura. Ranije su se obično samo stanovnici severne Francuske nazivali Francuzima; Burgunđani, Provansalci, Bretonci i Gaskonjci nisu sebe smatrali Francuzima. Sada se počela razvijati francuska nacija kao »istoriski formirana stabilna zajednica ljudi ponikla na bazi zajednice jezika, teritorije, ekonomskog života i psihičke konstitucije, koja se ispoljava u zajednici kulture«.[4]


LITERATURA


I. Klasici marksizma. Marks, Hronološki izvodi, t. II (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VI. str. 57—68, 73—75, 303—304, 309—331, 338—361, 377-—398) i t. III (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VII, str. 3—9, 52—70). — Marks i Engels, Diskusija o poljskom pitanju u Frankfurtu, Dela, t. VI. — Engels, O raspadanju feudalizma i razvitku buržoazije, Dela, t. XVI, deo 1. — Engels, Vojska, Dela, t. XI, deo 2, str. 387—390.

II. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Opšta istorija od IV veka, t. III, 1897, str. 104—316. — Tijeri O., Ogled o istoriji porekla i uspeha trećeg staleža, Izabrana dela, gl. III—IV, 1937. — Mišle, Jovanka Orlenka, 1920. Frans A., Život Jovanke Orleanke, 1928. — Delbrik, Istorija vojne veštine u okvirima političke istorije, t. III, Moskva 1938. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u red. Vinogradova, razna izdanja, t. III, § 55, 56.


  1. »Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VI, str. 327.
  2. Isto, str. 328.
  3. »Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VI, str. 357.
  4. J. V. Staljin, Marksizam i nacionalno-kolonijalno pitanje, »Kultura«, Beograd 1947, str. 10.