Историја Русије (П. Миљуков) 11
| ←< 10. глава | ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков |
12. глава >→ |
ГЛАВА XI
I. Револуција 1762 и почетак владавине
уредиКарактер Катарине II. — Катарина II имала је чудесну судбину. Њој је тек петнаест година када је из једног забаченог кутка Поморја преносе усред вилинског царства, на блистави петроградски двор. Испрва је Јелисавета гледала на њу са неповерењем, а њен вереник Петар Фјодорович изјављује јој грубо да не осећа према њој никакву наклоност. Да би несрећа била потпуна, њена мајка, која ју је пратила на путу, заподева глупе сплетке које су могле да за увек упропасте срећу њене кћери. Али, иако је мајка морала да се спакује и врати покуњено своме дому, њена кћи остаје у Русији. Она уме да задобије Јелисаветино поверење, удаје се за престолонаследника, а касније, пошто се брзо отарасила свога супруга, проглашена је за царицу. Она влада тридесет и четири године Русијом, а није престала све до своје смрти да немилостиво касапи руски језик својим немачким нагласком. Како да се објасни овај невероватни успех?
Најглавнији разлог њеног успеха је у савршеном прилагођавању раднице постављеном задатку. Катарина је имала да учврсти и ојача монархију ослоњену на племство, које је тада било коначно формирано; друкчије речено, да пожање оно што су посејали њени претходници. А управо њена нарав није ни као у сејача ни као у орача већ као у жетеоца који уме, разумним искоришћавањем, да извуче корист из туђега рада. Она је наилазила на многобројне препреке, али их је савлађивала захваљујући својој срећи која јој је скоро редовно помагала; она се увек труди да се прилагоди приликама, она на препреке не удара никад директно и више воли да вешто укроти своје непријатеље него да их уништи. Њен карактер се одликује двема цртама које се ретко кад налазе код једне исте особе, а то су страст и владање собом. Она уме јасновидно да изабере средства и начине да оствари своје страсне жеље. Површан посматрач могао би се преварити и сматрати њену неукротиву енергију као доказ генијалности. Уствари, њене страсти, и у љубави и у политици, не прелазе границе којима не пристају да се задовоље тежње генијалних природа.
У љубави, њена страст није ни узвишена ни племенита. Од своје младости па до последњег дана свога дугог живота она даје доказа о своме невероватном темпераменту. Према сасвим тачном прорачуну њој се приписује двадесет и један љубимац за четрдесет и четири године. Било јој је двадесет и три и двадесет и седам година када је изабрала своје прве љубавнике, Салтикова и Поњатовског, а било јој је преко шездесет када је изабрала последњег, Платона Зубова. Зацело би било неправично видети у њој само чулност, јер се зна да је понекад и осећајно много патила. Па ипак, једино се крајњом чулношћу може објаснити невероватан број њених љубавника и безобзирност са којом их је често пута бирала. Она замењује нежног и отменог Поњатовског џиновским и необразованим Орловом, а ружног и интелигентног Паћомкина лепим и глупим Зубовом, идолом њених последњих година. Од 1776 до 1789 године, њени љубимци се смењују скоро из године у годину, а потврђује их у њиховој улози, као што би се чинило са званичним песником, сам Паћомкин, који, пошто је изгубио царичино срце, остаје пуних тринаест година као неки управитељ њенога мушког харема.
У политици, страсна амбиција Катаринина прибегава неславним средствима. Она не пркоси судбини; као глумица која је вешта да постиже успехе на животној позорници, она више воли да се прилагоди приликама и да дође до циља околишним путем. Она не престаје да даје публицитету прворедну улогу у своме „владарском занату”. У том погледу она је неупоредиво вешта. Иако се докопала престола уз припомоћ неколицине завереника и захваљујући потпори гарде, она ипак стално понавља да је круну примила само зато да би одговорила наваљивању својих поданика. Мало она мари што је ово тврђење супротно стварности. Она зна да се публицитет не обраћа умним људима, него светини опчињеној смелим и изненадним делима; она зна такође да се једно често понављано мишљење намеће, постаје познато, и да се ништа не укорењује чвршће у мозак гомиле него једна обична истина. Да би придобила јавно мишљење западне Европе, као и јавно мишљење свога царства, она се не устеже да искористи поткупљиво перо и најподлија шкрабала, док на другој страни уме вешто да придобије похвале највећих филозофа свога доба, са Волтером иа челу, који не штеде своје славопојке „Северној Семирамиди”, руској „Минерви”. Истина, не треба мислити да она одржава своје књижевно кокетирање са европским философима само ради свога хвалисања; она се искрено диви Волтеровом генију и проучава предано дела Монтескјеа и енциклопедиста. Али њени односи са њеним славним дописницима нису без извесног и политичког рачуна. Када су облаци замрачили сјај њене владавине, када се трудила да прикрије своје бриге и своје неуспехе, она пише Волтеру неколико редака пуних намерне веселости, јер је на тај начин сигурна да ће сва књижевна Европа знати да је она весела и задовољна те неће веровати да њој уистини прети опасност. Тако она исмева „маркиза” Пугачева и султана истога оног дана када јој они проузрокују највећу стрепњу. Тако она пише мирне описе благостања руских сељака усред највеће глади и неплодне године. Ова тежња да прикрије рупе и пукотине у „својој кућици”, како она радо назива у шали своје царство, нераздвојна је уосталом од њенога убеђења да све што она чини може да буде само савршено, да око ње може да буде само благостање и напредак. Уместо да неуморно ради за опште благостање, она радије верује да је оно већ остварено и да је свет којим она влада најбољи од свих могућих светова. Овај себични оптимизам њој је урођен и он сачињава саму основу њене личности. Све што долази од ње изгледа јој лепо, јер она то посматра кроз своје ружичасте наочаре. Њој су непознате оне кризе разочарења од којих често пате прави ствараоци.
Непоколебљиво уверење да ће у свему имати успеха нагони је да се пача у најразноврсније послове, и поред недостатка истинског познавања ствари. Њена законодавна слава није јој довољна; она хоће да се покаже и као плодан драмски писац, и као новинар, и као коментатор старих хроника, и као писац једнога упоредног речника свих језика, итд. Њена дела, у којима се понекад види незнање — као на пример у њеним филолошким студијама; понекад сумњив укус — као у њеним имитацијама Шекспирових историских драма; а понекад полет и духовитост — као и њеним комедијама из руског живота, и најзад њени чланци у часопису Всјакаја Всјачина (Сваштарије), нису без извесног талента. Али се она не уздиже изнад просечности; она је само једна имитација, довољно вешто изведена да не би пала испод духовног нивоа образованих људи тога доба. Тај свеопшти дилетантизам је особина једног живог и радозналог духа, који уме веома вешто да прима утиске, али не може да их преобрази, и који нема ниједне сопствене стваралачке идеје коју би супротставио стварности.
Револуција 1762 године. — Још пре Јелисаветине смрти Катарина је одвојила свој живот од живота Петра III. Она препушта свога мужа Јелисавети Воронцов, жени исто толико ружној колико и ништавној, и повлачи се за извесно време у самоћу, где се предаје читању дела француских философа. Њена љубавна веза са Григоријем Орловом, сјајним ађутантом Петра Шувалова, доноси јој одмах потпору гарде, где су браћа Орлови веома популарни. Када је њен муж ступио на престо, њен положај постаје неиздржљив. Орлови не губе време, већ деле новац и прикупљају присталице; они припремају државни удар који ће Катарини донети власт. Са своје стране, Никита Иванович Панин, домаћи учитељ Катарининог сина Павла, намерава да крунише свог ученика, а да Катарини остави само намесништво. Тај опрезни и хладни рачунџија претвара се као да га се ништа не тиче, док његова савезница, кнегиња Дашков, показује грозничаву делатност. Он одлаже државни удар до дана када ће Петар доћи у Москву пре него што пође војсци, која је увек ван Русије и коју цар, забринут због стања свога Холштајнског војводства, помишља да упути на Данску. И Орлови одлажу остварење свога плана, због Катаринине бременитости. Они морају сачекати да она буде способна да се стави на чело покрета. На дан 23 априла/4 маја она доноси на. свет једног Орловљевог сина, Бобринског, али завереници још увек оклевају. Сам Петар убрзава расплет. Почетком јуна, за време једне свечане вечере у двору, он простачки вређа Катарину пред свим званицама и прети јој неопрезно да ће је прогнати у манастир. Тада се завереници одлучују да се припреме за рад. 27 јуна/8 јула изненадно хапшење, једнога од њих, Пасека, изазива почетак покрета. 29 јуна/10 јула Катарину, која се налазила у Петерхофу, позивају браћа Орлови у Петроград, где јој гарда,, која чека тренутак да ступи у дејство, полаже одмах заклетву. Свечано благодарење отслужено је у чувеној саборној цркви Казањске Богородице, и Катарина потписује проглас народу који је на брзу руку саставио Петров, а којим се обзнањује њено ступање на престо. Остаје још само да се уклони Петар, који се налази у Ораниенбауму и који има средства да се брани са више или мање успеха: он располаже са око 1.500 холштајнских војника, а поред њега је и Миних, кога је он вратио из прогонства; он може да отиде и својој војсци, која се у ратном стању налази у Поморју; али он нема нимало увиђавности, а Орлови, који су вешти, раде брзо и оштроумно. Они шаљу одмах адмирала Талицина у Кронштат са задатком да приволи посаду тврђаве да положи заклетву верности новој владарки. Исте ноћи Катарина, обучена у мушко одело, полази на коњу, испред гарде, ка Петровој летњој резиденцији. Када је чуо вест о револуцији, цар је потпуно изгубио главу. Уместо да се повуче одмах у Кронштат, као што му саветује Миних, он оклева и губи време. А када се напослетку његов брод приближио Кронштату, већ је било доцкан, јер је Талицин у њему, и тврђава прети да ће пуцати на брод ако се одмах не удаљи. Петар, потпуно обесхрабрен, не слуша Миниха који наваљује на њега да што пре оде на обалу Поморја да се тамо придружи својој војсци. Он се враћа у Ораниенбаум у сумрак да тамо сазна како је Катарина, на челу гарде, већ изишла из Петрограда. Она иде напред као прави победник. Око пет часова ујутру, Петар јој шаље једну поруку у којој јој предлаже да поделе власт. Она не одговара, већ наставља свој поход. Тада Петар, не опирући се даље, потписује акт о абдикацији. Њега су сместили у Ропшу, под надзором Алексеја Орлова. После недељу дана, за време једне свађе, Орлов га је задавио. Један царичин проглас објављује да је он умро од кризе хемороида.
Учвршћивање владавине. — Тако почиње Катаринина владавина. У почетку, и поред сјајног успеха државног удара, политичка атмосфера остаје прилично мутна. Панин није једини који жели да се Павле прогласи за цара и да се установи намесништво до пунолетства младога цара. План о Катаринином венчању са Григоријем Орловом изазива најоштрије незадовољство међу високим племством, и Катарина је приморана да га се одрекне. Ускоро почињу да се снују завере. У јесен 1762 године, у Москви, уочи Катарининог крунисања, открива се да неколико официра, са Гурјевом и Хрушчовом на челу, припремају преврат у корист Ивана Антоновича, засужњеног у тврђави Шлиселберг, а године 1763 да група окупљена око Хитрова смишља убиство Орлова. У јуну исте године један проглас прети да ће бити кажњени они који не буду престали да исказују опасне мисли и превратничке критике о политици. У јулу 1764, један официр, Мирович, покушава да са оружјем у руци изведе Ивана Антоновича из тврђаве, али за време тога покушаја чувари, као што им је било прописано једним тајним упутством, убијају свргнутога цара. Мирович је погубљен. С друге стране, Катарина је изложена претераним захтевима оних који су радили за њу и који траже награде, па биле оне заслужене или не. Увек на опрези, она је приморана да обазриво поступа са сваким, да се подједнако опходи и са Григоријем Орловом и са Панином који се никако не слажу, и чија неслога отежава већ и: иначе тешко стање. Пријатељи постају исто толико опасни као и непријатељи. Док ови смишљају нове државне ударе, они први траже да им се плати за услуге које су учинили, и прижељкују разне повластице. Извештаји које су страни посланици слали из Петрограда спомињу често забринутост која се огледа на Катаринином лицу: „Страх да не изгуби оно што се усудила да узме испољава се непрестано у царичином држању”, пише Бретеј, француски амбасадор.
Катарина се труди да учврсти своју власт. Пре свега, она великодушно раздељује повластице и награде. Спискови даропримаца, који су сачувани, припремани су дуго и пажљиво. Многобројни су они који примају знатне поклоне у новцу и пространим поседима насељеним сељацима. Једним потезом пера царица претвара мноштво слободних државних сељака у мужике великодостојника и верних присталица нове владе, које она хоће да награди. Па ипак, сва ова дарежљивост није довољна да јој придобије довољно присталица. Зато је њена главна брига да народ заборави како је она дошла на власт, и да потврди свој државни удар општим народним признањем. Она увиђа да тога ради треба да створи и одржава везу између себе и народне масе. Њени први покушаји да се приближи народу и да освоји његову наклоност јесу њена путовања до најзабаченијих делова царства: после путовања у Москву на крунисање, она Волгом одлази у Казањ и борави дуго у Јарослављу; она исто тако посећује Ростов, приликом излагања мошти некадашњег архиепископа тога града, светога Димитрија. Затим, пошто је распустила комисију коју је Јелисавета била образовала за израду новог Законика, она се враћа на план своје претходнице, проширујући га и дајући му више одјека и сјаја. Она још одмах одлучује да окупи посланике изабране по свим областима и од свих друштвених слојева, да они излажу и претресају потребе, жеље и тежње народа. Наредних година она ради на састављању једног наказа, а то ће рећи упутства намењеног тој скупштини, чије седнице отвара она у Москви 1767 године веома свечано.
II. — Прве управне мере (1862—1766)
уредиПостоји веома распрострањено мишљење како је ова „Посланичка комисија” пореметила све Катаринине идеје. Тврдило се да је она ступила на престо са намером да у Русији посеје клицу политичких слобода, да укине сељачко ропство и да саобрази законе и обичаје просвећеним начелима која је црпла из дела енциклопедиста. Али су је, кажу, говори и изјаве посланика тргле из њених филозософских снова и показали јој да најважнија друштвена класа, племство, не само да није усвајала њене идеје, већ је напротив тежила да сасвим пороби сељаке и да приграби за себе главну улогу у месној управи. Тада је она, да би учврстила своју власт, капитулирала пред захтевима племства, изменила потпуно свој политички програм и преобразила се, кажу, у „царицу племића”. Да ли је ово заиста тачно? Да ли је Катарина морала да мења све своје намере да би угодила племству? Не може се одговорити на ово питање пре него што се проуче законодавне мере које је царица предузела пре сазива Посланичке комисије, и пре него што се испита садржина њеног Наказа.
Панинови пројекти. — Већ у првим месецима њене владавине, један догађај нам открива, попут пробног камена, праву Катаринину политичку мисао. Никита Панин, који смишља велике планове, иако је опрезан и мало склон личној акцији, открива нам своју игру. У предговору своме пројекту за једну нову државну установу, он оцртава мучну слику несрећа које прете држави кад год се политичка власт усредсреди „једино у владаревој личности” и када се он, уместо да се управља према некој законској одредби, само повинује самовољи неодговорних љубимаца. Он изјављује да се ове несреће не могу избећи ако се „разумно вршење законодавне власти не повери малом броју личности изабраних у ту сврху.” Следствено томе, он предлаже да се оснује „једна врховна законодавна установа”, коју он назива „Царев Савет” и који би био састављен од шест лица. Све законодавне мере морале би се подносити на преглед овоме Савету, а сва наређења, све прогласе и друга акта владарске власти да премапотписује један од државних секретара, који су његови чланови. Панин претпоставља да на тај начин државни послови не би зависили од ћуди извесних личности, већ би их решавале добро организоване установе. У исти мах он снажно истиче да ова пројектована реформа неће нимало ограничити самодржну власт владара, пошто ће коначне одлуке по свим државним пословима доносити монарх. Његов је предлог испрва прихваћен. Катарина одређује будуће саветнике, а 28 децембра 1762/8 јануара 1763 године, она потписује проглас којим се установљава Савет. Затим одједном поништава свој потпис, и Панинови предлози су напуштени.
Појединости овога обрта остале су неразјашњене. Зна се само да су Панинови пројекти били саопштени неколиким личностима, чији су веома интересантни закључци сачувани до данас. Једна од тих личности одобравала је Панину, ма да је напоменула да је неопходно потребно бити увек опрезан, да се не би испустиле дизгине аутократске власти, и потсећала је на покушај учињен у циљу да се ограничи аутократија пре ступања на престо Ане Ивановне. Друга личност, генерал Вилбоа, исказао је без околишења своје убеђење да писац тога пројекта, под видом учвршћивања монархије, тежи да заведе аристократску владу, коју би чланови „Царевог Савета”, створеног једним државним законом, могли временом да уздигну на степен савладара, и да би тај Савет, приближујући сувише владара његовим поданицима, могао у овима да побуди жељу да деле власт с њим. Могућно је да је Панин, као што потврђује Фонвизин, познати драмски писац који је био његов лични секретар, уистини тежио да ограничи аутократију у Русији. У сваком случају, никакви знаци такве намере не појављују се у његовом пројекту, који Савету додељује строго саветодавну улогу. Како би један скуп од шест државних секретара, које је наименовао цар, могао да постане оруђе противу владара? Заиста, требало је да неко буде јако противан сваком покушају ограничавања царске ћуди, и јако неповерљив, па да у Паниновом пројекту открије заверу противу аутократије. Међутим, Катарина је гајила то неповерење заједно са другима, што наводи на мисао да су критике које су јој биле поднете произвеле на њу јак утисак. У једном тајном упутству она прави провидне алузије на Панинов пројект: она говори о дрским људима који сањају о томе да у Русију пресаде туђинске обичаје, који се заносе славољубивим плановима и верују да су постали мајстори у политици једино стога што су живели дуго у иностранству — то је случај са Панином, — и који можда пуштају да их заведу „ранији примери” — овде се мисли на покушај из 1730 године; — и она додаје: „Али доклегод ја будем жива, руско царство ће постојати, као што ми налаже моја дужност, јер је оно толико пространо, да би за њега био штетан сваки други режим осим аутократије”. Тако и сам обазриви покушај Панинов да обезбеди поштовање закона приликом решавања државних послова улива напослетку страх Катарини, за чије ће владавине цветати фаворитизам, „та самовоља извесних личности” од које је Панин управо и желео да заштити државу. Њени политички погледи, чак и пре сазивања Посланичке комисије из 1767 године, тако су јасно одређени, да је она спремна да Панинов скромни предлог сматра као намеран насртај на њену самодржну власт.
Прве управне реформе. — Иако одбија да измени политичко уређење царевине, Катарина ипак остварује неколико чисто административних реформи, које су интересантне по томе што наговештавају велике реформе из 1775 године.
Проглас од 15/26 децембра 1763 године поделио је — према Паниновом предлогу — највишу установу царства, Сенат, на шест отсека, којима су додељене разне категорије државних послова; у сваком отсеку одлуке су коначне, ако су донесене једногласно; само у случају неслагања износи се предмет решавања пред општу седницу Сената. Ова реформа, чисто техничке природе, има за циљ да убрза рад бирократске машине. У исто време знатно су упрошћене и централне установе укидањем читавог низа надлештава за које се утврдило да су сувишна.
На дан 21 априла/2 маја 1764 године објављено је једно „Наређење губернаторима”, у коме се налазе идеје које ће једанаест година касније давати правац општој реформи обласне администрације. Потпуно прожето начелом административне децентрализације, ово наређење даје губернатору неограничену власт над свим гранама локалног живота, подређује му месне установе, проглашава га за „господара и заштитника” своје губерније, а у исти мах га чини потпуно независним од владиних колегијума, да би га ставила под директну власт Сената и царице. Губернатор из 1764 године је — то се јасно види — скица будућег „царског претставника” или „генерал-губернатора” које ће створити закон од 1775 године.
Усавршавајући административну организацију, Катарина сматра за потребно да повећа принадлежности чиновника, како би побољшала њихов положај и умањила њихову поткупљивост. Ради тога мора да повећа порезе. У почетку своје владавине, 5/16 јула 1762 године, у жељи да увећа своју популарност, она је смањила за 10 копејака по пуду порез на со. Али, почев од 1763 године, многи дотадашњи порези су повећани и многи нови установљени, а вишкови прихода који су отуда проистекли потпуно су употребљени за повећање принадлежности.
Потпуност самодржне власти, упрошћавање управног апарата, административна децентрализација, то су идеје којима су прожете мере што их је Катарина предузела још пре сазивања Посланичке комисије и којима ће она остати верна и пошто буде ступила у додир са њима. Између њеног програма и изјава посланика по једном истом питању неће бити, као што ћемо видети, велике разлике.
Социјална питања. — Исто тако не изгледа — ако се ослонимо на чињенично стање — да је Катарина испрва имала социјалне идеје којих ће се касније морати одрећи да не би изгубила наклоност племства.
Почетком 1763 године она пише врховном државном тужиоцу, кнезу Вјаземском: „Племићи су веома незадовољни што не виде да се потврђују њихове повластице. Не би требало занемарити да се уради нешто у томе правцу.” Следствено томе створена је 11/22 фебруара 1763 године једна комисија са задатком да прегледа проглас Петра III о повластицама племства и да припреми његово проширивање. За месец дана она саставља један пројекат закона, који се с правом може сматрати као прва скица „Повеље племства” коју је Катарина обнародовала двадесет и две године касније. Тај пројект предлаже да се пре свега потврде све повластице додељене племству прогласом Петра III; затим, да се законским путем призна да племић не може бити кажњен без суђења, да се на њега не могу применити телесне казне, да у случају прогонства или смртне казне његово имање неће бити конфисковано, него ће прећи на његове наследнике, да ће моћи потпуно слободно да располаже својим поседима, укратко, све оне повластице које ће касније бити обухваћене Повељом племства из 1785 године; осим тога, да се племићска титула неће више аутоматски додељивати државним чиновницима када буду унапређени на извесне положаје, и да ће племићима бити допуштено да одлазе из Русије и да прелазе у страно поданство. Катарина је усвојила овај извештај и наредила да се према њему састави закон. Што се ово наређење није одмах остварило, то је вероватно услед претстојећег сазивања посланика. Ипак, царица не чека овај сазив да би знатно проширила племићска права, већ 13/24 јула 1762 одлучује да ће официрски чин бити додељен свим племићима у тренутку пензионисања, чак и ако временски нису стекли право да га добију. 9/20 августа 1765 године она додељује монопол печења ракије племићском сталежу. 17/28 јануара 1765 године даје она племићима право да самовласно шаљу своје мужике на робију; осим тога, 3/14 јула 1762 године, приликом нереда који су настали на многим племићким имањима, она једним нарочитим указом изражава своју вољу „да одлучно штити племиће-спахије у погледу његових поседа и имовине”, а сељацима наређује да се покоравају својим господарима, као што им и дужност налаже.
Ова Катаринина изјава није у сагласности са намером која јој се приписује да жели ослободити сељаке. Зар она дакле није имала никакву намеру да посредује у односима између мужика и властеле? Зацело да је имала, али само у извесним питањима и извесним границама.
Она још није била ступила на престо, када је на једној хартијици записала да, ако би се давала слобода мужицима сваког имања које прелази у руке нових власника, сви би сељаци били ослобођени после сто година, али да би непосредно укидање сељачкога ропства имало за последицу да племство охладни према њој. И тако, већ од овога доба, она узима у обзир потребу да рачуна на помоћ властеле.
У почетку своје владавине она у два маха поставља питање мужика. Године 1764 предлаже она Дијети ливонскога племства да испита следећа средства којима би се обуздала „тиранска самовоља земљопоседника”: одобрење сељацима да могу имати покретна добра; регулисање законским путем мужичких дажбина; контрола над казнама које власници изричу над мужицима; забрана растурања појединих породица приликом продаје мужика. Ови предлози — које се Ливонска Дијета, разуме се, пожурила да баци у архиву — зацело су веома озбиљни, али су далеко од тога да се у њима може видети намера да се мужици ослободе.
Године 1765 једно „Независно друштво за економска проучавања” оснива се у Петрограду са циљем да испитује економске проблеме; веома угледни племићи, међу којима и браћа Орлови, његови су чланови. Катарина, остајући анонимна, предлаже томе друштву да објави конкурс са наградом за тему: „Да ли је корисније по друштво да мужик буде сопственик земље или само покретног имања и докле треба да се простире његово право над једном или другом врстом имовине?” Од 162 поднесена списа само је 15 примљено за учествовање у конкурсу, међу којима су 9 од немачких писаца, 5 од француских, а само један од руског писца. Награда је додељена Беардеу-де-Лабеу, доктору права из Ахена. Онај руски писац, млади правник Пољенов, који је студирао на универзитетима у Страсбургу и Гетингену, слика веома живим бојама духовну беду сељака који су под спахиским јармом, али о ни не спомиње њихово ослобођавање. Он се ограничава на то да предложи да им се на спахиском имању доделе парцеле довољне за њихове личне потребе и које би прелазиле на њихове наследнике; да се не продају без земље целе сељачке породице или одвојено чланови једне исте породице; да се сељацима додели право својине над житом и стоком, и да се тачно утврди величина мужичких дажбина. Но при свем том, он не одобрава да спахије буду приморане да ове реформе извршују против своје воље; он сматра да влада треба да их на то приволи дајући пример у селима која зависе од дворске управе. Али какво је лично мишљење оне која је поставила то питање Независном друштву за економска проучавања? Она га је исказала у забелешкама којима је пропратила преписку између два кнеза Голицина поводом сељачког проблема, а која јој је достављена баш у то време. Она дочекује са иронијом и неповерењем предлог да се сељацима одобри право земљовласништва. Она изгледа више расположена да регулише мужичке дажбине. Али та идеја није страна ни извесним претставницима племства. Пољенов, као што смо видели, истога је мишљења. Петар Панин га први износи у законском пројекту који подноси царици 1763 године и у коме предлаже да се губернаторима да право да контролишу злоупотребу спахијске власти, да се забрани растурање породица приликом продаје мужика, и да се утврди износ дажбина на две рубље од главе и кулук од четири дана недељно. Јелагин, чији је законски предлог достављен царици 1766 године, понавља ту идеју.
Све ове чињенице доказују да, иако је положај мужика испрва забрињавао Катарину, она и не помишља да их ослободи ропства; да њени пројекти за побољшање њиховога положаја исказују схватања личности из њене околине које познају то питање; најзад, да је она шта више чврсто решена да не предузима ништа што би у том погледу могло да изазове незадовољство племства. Владине одлуке донесене на основу овог социјалног програма немају ничега оригиналног; оне само — и важно је да се то истакне — понављају у већем обиму покушаје Јелисаветине владе.
Опште разграничење земљишних поседа. — За време Јелисавете, разграничење имања које је предлагао Петар Шувалов било је започето, али се са тим послом одуговлачило и од њега се напослетку одустало. Катарина га поново отпочиње у великим размерама. У мају 1765 године она установљава под претседништвом Никите Панина једну комисију која довршава, у јесен исте године, састављање једног подробног правилника за опште разграничење земљишних поседа у целој Русији. 19/30 септембра 1765 године један проглас објављује тај џиновски посао који задире у толике животне интересе поседника. За време Јелисавете разграничењу је требало да претходи проверавање права сопствености свих земљопоседника, а то је управо и отежало извођење тога посла. Овога пута, напротив, свако омеђивање имања извршено споразумно међу суседима биће признато и потврђено без икакве контроле; само у случају оспоравања званичним путем влада ће проверавати права обеју парничних страна, према једном поступку подробно изнесеном у правилнику. Ова одлука олакшава разграничавање. При крају владавине Катарине II тај посао је завршен у осамнаест губернија, а започет у шест других. За време потоњих владавина он ће се постепено вршити у осталим деловима Русије, да се заврши 1843 године.
Важност овога посла за поседнике је очевидна. Она уклања пометњу у односима између појединих имања и узроке сталних свађа међу суседима, које су се често преобраћале у смртну мржњу. Разуме се, омеђивање имања одузимало је неким поседницима право уживања парцела на које они нису имали никакво право; насупрот томе, оно је враћало другима имања која су, у недостатку тачних међа, туђа лица могла да присвоје. Вештином и умешношћу успевали су чак некоји да повећају своја имања на рачун суседа или необрађеног земљишта које је припадало држави, те су на крају крајева многи поседници могли бити задовољни због знатног повећања њиховог имања. Због свега овог, разграничавање је изазвало међу месним племством изванредну узрујаност, о којој нам један поседник из средишне Русије, Болотов, даје живописну слику у својим Успоменама. Узбуђење које је обузело све властелинчиће, дипломатска лукавства, замршени марифетлуци којима се они служе да би прикрили бесправна присвајања помоћу којих су увећали своја имања и о којима већина њих једино мисли, описани су снажно у томе делу.
Туђинска насеља у Русији. — Јелисавета је намеравала да насели пусте области дуж граница настањивањем страних насељеника. Она је била основала на југоистоку српска насеља, „Нову Србију” и „Славено-Србију”. При крају своје владавине она је била израдила један подробан план по коме је требало позвати известан број Немаца и населити их на доњој Волги. Катарина се труди да оствари овај план у великим размерама. Године 1763 она оснива „Канцеларију за покровитељство над странцима” којом управља Григорије Орлов. Један свечан проглас позива у Русију све странце који желе да оснују насеља. Он им обећава свакојаке повластице, потпоре и новчану помоћ, као и парцеле земљишта снабдевене свим потребним пољопривредним алатом. После неколико безуспешних покушаја, прибегава се систему концесија. Године 1764—1765 закључени су уговори са три концесиона друштва којима су управљали Прекур, Пите и Деруа, и барон Кано де Борегар, сви Французи, све људи са сумњивом прошлошћу, пустолови који са веома мало савесности одговарају својим обавезама. Укупно, до године 1768, 104 насеља са 23.109 становника оба пола организовано је на доњој Волги, близу Саратова и Царицина. Државна благајна увучена је у огромне бескорисне трошкове; насељеници, покупљени из разних крајева Немачке, не показују се много способни; они су смештени журно, без реда и система. Односи између њих и концесионара кваре се још у почетку; концесионари се жале на сваковрсна кињења од стране насељеника и тврде да су они увучени у клопку када су наведени да потпишу уговоре чији домашај они нису схватили. Отуда произилазе немири и нереди у насељима, који трају све до онога дана када је године 1779 влада поништила уговоре закључене између државне благајне и концесионара, откупљујући по скуп новац та насеља и заводећи над њима државну управу.
Зашто се на овако мучан и скуп начин доводе туђинци, када руски земљорадници, згомилани на глинастој и недовољно плодној земљи у средишном делу европске Русије једва чекају да се баце на пуста земљишта дуж граница? То је стога што су спахије заинтересоване у питању насељености средишне области, где су сељаци ропски везани за земљу, и зато што влада брани интересе земљопоседничког племства.
Подржављавање црквених добара. — Подржављавање црквених добара, које је за владе Петра III постало свршен чин, изазвало је жесток гнев свештенства. Желећи да себи обезбеди наклоност утицајних друштвених редова, Катарина се пожурила да задобије наклоност свештенства опозивајући свечано указе Петра III којима су се штетила земљопоседничка права православне Цркве; њен указ од 12/23 августа 1762 године завршава се овако: „Ми немамо ни жељу ни намеру да присвојимо црквена добра, нити да се богатимо на рачун Господњега дела.” Али она није искрена, и овај њен указ је само један тактички потез да се оцрни што је могуће више владавина Петра III и да придобије свештенство. Јер истога тренутка када она објављује овај указ, одузимање црквених имања је већ решено на највишем месту. Око престола су световни и црквени великодостојници заподели жестоку борбу због овог питања. Они први су се изјаснили за одузимање црквених добара, јер сматрају да је приватно земљопоседништво монопол племства. Сјеченов, петроградски митрополит, вешт и окретан, предложио је једно поравнање: објавити привремено повраћај црквених добара свештенству — што је и учињено указом од 12/23 августа, — затим наименовати један одбор за проучавање тога проблема, што је учињено три месеца касније. Овај одбор за црквена имања, коме претседава кнез Куракин, састављен је од пет световних чланова и само три члана из свештеничких редова, међу којима је и Сјеченов. Правилник о раду тога одбора, који је написао Теплов, расхладио је, када је објављен, одушевљење које је изазвао међу свештенством указ од 12/23 августа и бацио је у заборав некадашње оптужбе противу Петра III. Био је то акт строге оптужбе противу свештенства које употребљава приходе са црквених добара да би задовољило световне потребе, а занемарује своју дужност просвећивања народа и милосрђе; подржављавање црквених добара је ту претстављено као благотворна мера да се уздигне углед саме цркве. У истом тренутку избијају на црквеним имањима страховите побуне сељака, који су се узрујали услед опозивања одлука Петра III о подржављењу црквених добара; 60.000 побуњеника устало је противу црквене власти. У исто време буне се и сељаци везани за фабрике, што повишава број побуњеника на 100.000. Овај устанак, који је нека врста главне пробе за блиску Пугачевљеву буну, не изазива подржављење црквених добара, које је већ одлучено, већ га само убрзава. У мају 1763 године, Колегијум економије поново је успостављен у ранијемм свом облику, а то ће рећи као орган световне државне власти. 26 фебруара/8 марта 1764 године, један проглас објављује потпуно и коначно подржављење црквених добара. Сва добра и сви сељаци, без изузетка, који припадају црквама, манастирима и архиепископијама потпадају убудуће под надлежност Колегијума економије. Сељаци добивају назив „сељаци економије”; проглас процењује њихов број на 910.666, а њих у ствари 991.761 мушкараца; 252 манастира затворено је, а 161 сачувано, под условом да се издржавају милостињом. Остатак манастира и архиепископија подељен је на три категорије, и свакој од њих додељује државна благајна годишњу помоћ у накнаду за изгубљена имања. Сељаци потчињени Колегијуму економије задржали су зиратну земљу и другу имовину коју су придржавали на црквеним имањима. Они морају да плаћају државној благајни лични порез, а сем тога, да би се заменили многи кулуци и разне дажбине у натури и у житу које су давали манастирима, имали су да плаћају по рубљу и по од главе. Извесни претставници племства предлажу да се племићима издаду у најам или чак да им се продаду имања одузета од Цркве. Уместо да послуша ове заинтересоване савете, Катарина је сва та имања придодала државној благајни. Прогласом су додељени приходи са тих имања за народно просвећивање и доброчинства. У пракси, приходи Колегијума економије употребљавани су за разне сврхе, и убрзо су они почели да се сматрају као једно средство за прикривање буџетских мањкова.
Катарина се поноси одузимањем црквених добара. У својој преписци са философима и књижевницима западне Европе, она га претставља као почетак остваривања начела савремене философије. Уствари, она је само довршила дело Ане, Јелисавете и Петра III, који никад нису тврдили да су ученици Волтера и енциклопедиста. С друге стране, њена реформа, као и опште разграничење имања и стварање туђинских насеља, одговарало је у исти мах и потребама државе, и служило је интересима племића-спахија. Иако црквена имања нису уступљена племству, ипак њихово присаједињење државном земљишном поседу омогућило је врховној управи да издашније раздељује друге своје поседе као поклон за учињене услуге, и Катарина ће умети да се користи тим преимућством.
Одузимање црквених добара изазива поред осталог и један мучан догађај који се не слаже много са просвећеним начелима философије. Један претставник високога свештенства, ростовски епископ Арсеније Мацејевич, убеђени присталица црквене аутономије, навукао је на себе једну немилосрдну казну зато што је жестоко протестовао против прогласа из 1764 године. Пошто је чамео четири године у једном забаченом манастиру на северу, рашчињен је, па је у сељачком оделу и под именом Андреј Врал[1] засужњен у једном казамату ревалске тврђаве. Године 1772, он је зазидан једним каменим зидом у својој ћелији, где је пропатио најстрашније муке од глади и хладноће, и умро 1772 године.
Катаринине идеје на основу њеног „Упутства”. — Прве Катаринине управне мере само проширују и довршавају реформе које су предузели њени претходници. Према томе, оне нису нимало у супротности са тадашњим политичким и социјалним схватањима. Остаје још да се види да ли се ту Катарина није из било ког разлога удаљила од својих схватања, своје доктрине и својих личних тежњи. Један документ нам пружа поуздан одговор на то питање, а то је Наказ, Упутство намењено Комисији посланика — чије је сазивање већ решено — које је она написала у времену од 1764 до 1766 године. То није програм мера које она намерава да предузме, већ низ апстрактних расматрања која нам откривају каква су њена политичка схватања. Оно што ту одмах пада у очи, то су наводи из Духа Закона. Иако се ту налазе многе позајмице из дела италијанског криминалисте Бекарија и извесних немачких правника XVIII века, на пример Билфелда и других, ипак изводи из Монтескјеа преовлађују. Отуда потиче оно опште уверење да је Катарина у Упутству, као што и сама признаје у својим шаљивим писмима, само покрала идеје из Духа 3акона. Ако се изблиза испита, ово мишљење је нетачно. Иако се чини као да слепо подражава своме узору, Катарина уствари поступа супротно. Са очевидним задовољством позајмљује она од њега идеју о односу између облика владавине и временских и месних услова; и ослањајући се на ту идеју, покушава она да докаже како у огромној Русији једини могућан облик владавине јесте апсолутна монархија. Али, супротно Монтескјеу, она тврди у читавој својој расправи како апсолутна монархија није деспотска владавина. Док Монтескје допушта само умерену монархију, а за аутократију каже да је то деспотска владавина, Катарина се труди да начини разлику између аутократије и деспотизма. Она хоће да докаже како аутократија, насупрот деспотизму, може савршено да се слаже са начелима законитости, а то ће рећи са поделом власти (§ 149), са поштовањем закона од стране свих грађана без изузетка (§ 34), са једнообразном применом закона (§ 101), са забраном да се самовољно тумаче закони (§ 151), са тачним одређивањем случајева када је допуштено ухапсити једнога грађанина, са кажњавањем дела а не намере (§ 477), са верском трпељивошћу (§ 493), са слободом штампе под извесним условима (§ 484). Свакако, ова начела могу да буду озбиљна кочница апсолутистичкој самовољи, али Катарина не указује како би аутократија могла да зајемчи поштовање тих начела. Сем тога, под поделом власти подразумева она само расподелу надлежности између разних установа. Она дакле искључује начело независности сваке власти, што из основа мења смисао доктрине. Хоћете ли други један пример начина како она преиначује оно што је позајмила од Монтескјеа? У њеном § 512, преписујући један одељак главе XXV из XII књиге Духа Закона, уместо да понови оно што Монтескје каже, да власт мора „да делује помоћу својих граница”, она пише: „помоћу граница које је она сама себи одредила”; тако она, мењајући просто две или три речи у неком излагању, мења потпуно његов смисао.
Да ли исправно судство и добро организована просвета могу у аутократском режиму да замени политичке гарантије које она одриче слободи? Она у то верује. Зато она посвећује дугачке одељке у Упутству правосуђу и школи, излажући ту извесне хуманитарне идеје савремених философа.
Што се тиче социјалнога питања, Упутство истиче јасно потребу социјалних повластица племства. Оно садржи читав низ максима које ће касније поновити Повеља племства. И овде Катарина оставља Монтескјеа на пола пута. Монтескје је присталица политичких повластица племства у умереној монархији, јер он у њима види чврсту заштиту за могућне самовоље владара. Катарина узима у обзир племићске повластице само у аутократском режиму; очевидно, она сматра да су оне у сагласности са социјалним условима који су се учврстили у Русији XVIII века. Према томе, оне одговарају положају племства, које има да се покорава апсолутном владару.
Зна се да је Катарина показала концепт Упутства неколицини племића, који су се због тога јако узрујали и затражили извесне измене и изостављања. Отуда је поникла легенда да су у томе концепту извесни чланови закона проглашавали потребу ослобођења мужика, али да их је Катарина на захтев племића избацила. Но откако су објављени одељци који су били изостављени из првобитнога текста, та легенда мора се коначно напустити. Не само да у њима не говори о укидању сељачког ропства, већ Катарине ту тврди, напротив, да би нагло и једновремено ослобођавање великога броја људи било опасно. Она ту изјављује само да треба избегавати зтоупотребљавање спахиске власти, да треба признати мужицима право својине над покретном имовином, али не и над земљом, и утврдити максимум сељачких дажбина и кулука. У овим тачкама њено мишљење не задовољава велику властелу, и ето зашто она у своме коначном тексту чини на то само неколико неодређених и неубедљивих алузија. Жеља за коренитим изменама коју она испољава пре сазива посланика није дакле тако велика као што тврди легенда. Њено Упутство нема у себи ничега револуционарног. То је само покушај да се украси цвећем модерне идеологије један режим који се ослања на стварне услове рускога живота.
III. — Комисија из 1767 године
уредиСазивање комисије. — На дан 14/25 децембра 1766 године, један проглас објавио је сазив једне комисије која је имала да састави пројект новог Законика. Прогласу је био додат и правилник о саставу те комисије и начину бирања посланика. Позвани су у састав те комисије: претставници централних државних установа, а то ће рећи Сената, Синода и колегијума; затим изасланици племства, грађана, државних сељака, стално настањених инородаца и козачких јединица. Из ње су искључени мужици, сељаци економије, крунски и фабрички сељаци, и свештенство. Али ускоро потом, један посебан указ даје право гласа сељацима економије и фабричким сељацима. Централне установе имају свака само по једног претставника. Племство бира по једног посланика на сваки округ, при чему сви племићиспахије из тога округа, ма колики био њихов посед, имају право гласа. Свака варош има по једног изабраног посланика; сви становници који имају зграду, без обзира на сталеж, имају бирачко право; тада су првипут у историји сви грађани обухваћени у једну једину заједницу пред законом; дотада су само трговци и занатлије били чланови општинске заједнице. Посланици државних сељака бирани су по један на сваку покрајину. Стално настањени инородци бирају поједног посланика за сваку народност у свакој покрајини. Свака козачка јединица бира онај број посланика који је прописан од њихове врховне команде. Док се посланици племића и варошана бирају директним гласањем, посланици државних сељака бирају се у три степена. За руковођење изборима, племићи сваког округа најпре именују једнога између себе за „маршала племства”, а варошани једног „старешину” или кмета. Месне власти не мешају се у изборне радње племства и градова, али оне имају дужност да пазе на изборне радње државних сељака и инородаца. Код козака се избори врше „према старим обичајима”.
Да би неко био изабран за посланика племства или грађана, мора имати најмање двадесет и пет година, имати земљу или кућу, и бити беспрекорног владања; а да би неко био изабран за сељачког посланика, мора имати најмање тридесет година, бити ожењен и имати децу. Посланици добивају плате од државне благајне и доживотно су изузети од могућности смртне казне, мучења, телесних казни и конфискације њиховог имања. Бирачи морају предати своме посланику једну свеску у којој ће бити изложене њихове потребе и њихове жеље, а коју ће саставити један: одбор од пет чланова, кога именује свака бирачка скупштина.
Избори и свеске. — За време целога пролећа 1767 године вршили су се избори посланика и састављање свезака.
Било је многобројних уздржавања од гласања међу бирачима свих сталежа, али много више међу племићима и сељацима него међу грађанима. Неколико извештаја из тога времена приписују један део тих уздржавања час потпуној равнодушности бирача, час њиховом отвореном неодобравању владине иницијативе. У својим Успоменама, Болотов, тај образовани спахија и писац који се интересује за социјална питања, објашњава своје уздржавање од гласања својим убеђењем да ће резултат тих избора бити само празна ларма и некорисне сплетке. Како то да један Болотов, који је толико спреман да одобри сваку иницијативу која се односи на месне интересе, пољопривредне и друге, остаје равнодушан према састављању новог Законика? То је отуда што се племство, које је пре тридесет година онако жарко желело да узме учешћа у централној земаљској управи да би покушало да извојује за себе социјалне повластице, откако су му те повластице дате, одрекло својих некадашњих политичких амбиција и интересује се сада само за месни живот. Племићи из извесних округа, који у својим свескама изјављују да немају да изразе никакву личну жељу, очевидно деле мишљење Болотова. Некоји виде у позиву за учествовање у изборима једну нову обавезу, коју они одбијају да приме, позивајући се на проглас Петра III који их је ослободио обавезне службе. На исто држање наилази се понекад у варошима, међу трговцима, којима се избори указују као нова дужност које они желе да се отарасе. И други узроци објашњавају уздржавање од гласања. Избори су били заказани у најнезгодније доба године, у пролеће, када се дешавају поплаве и када су путеви непроходни. Путовање од властелинског дома до главног окружног места тада је веома тешко, а понекад и немогућно за многе спахије; за оне који станују у престоници, а којих има приличан број, још је теже, због огромне раздаљине, да оду у свој округ, и зато има више уздржавања код племићских бирача него код варошких. Но многи и од ових последњих могу уосталом такође бити отсутни из свога места становања, пошто су они обавезни да врше извесне службе по удаљеним местима.
Насупрот томе, многи други становници интересују се живо за изборе и показују чврсту жељу да искористе своје изборно право. Неколико великих индустриских и трговачких паланки боре се упорно и понекад успевају да добију повластицу да буду увршћене у списак градова, те да могу одаслати свога претставника у Комисију. Појединци којима је из било ког разлога оспорено право гласа траже га ревносно. Нереди избијају међу мужицима лишеним свога преставништва. Далеко од тога да се врше усред уопште равнодушности, избори изазивају овде онде прилично живе борбе око супротстављених кандидација.
Напослетку је послано да заседавају у Комисији 28 претставника најглавнијих државних установа и 536 посланика изабраних од народа, од којих 161 од племства, 208 од градова, 79 од слободних сељака и 88 од козака и инородаца. Ови резултати су, у великој мери, последица изборног система који је прописала царица. Неизбежно је да сељачки посланици буду малобројни, пошто се од њих бира само по један на сваку покрајину, а то је изборна област пространија од свих осталих. Што су градски посланици бројнији од посланика племства, то је стога што у то време постоји више градова него округа. Вероватно се претпостављало да ће многи градови изабрати за посланике племиће, те би тако ови имали већину у Комисији. Али се тако штогод није догодило: једино је дванаест градова изабрало племиће; сви остали градови изабрали су скоро искључиво трговце. Тако су посланици из трговачких редова заузели у Комисији прво место, а племићи тек друго.
Изабрани посланици донели су у Комисију 1.441 свеску, од којих су 10 саставиле централне установе, 155 племство, 210 грађани и 1.066 сељаци. Скупа узев, ове свеске имају велику документарну вредност, јер нам оне откривају стање рускога живота и социјална стремљења тога доба.
У извесним тачкама оне се слажу. Пре свега, оне се интересују за чисто практична питања; за разлику од Катарининих Упутстава, оне скоро не садрже апстрактна и теориска расматрања; оне посвећују сву своју пажњу стварним потребама свакидашњег живота. На другом месту, у свим свескама избегава се да се критикују основице тадашњега режима, који оне примају као неоспорну чињеницу; само у границама које им намеће тај режим траже оне да се задовоље њихове најпрече потребе. На трећем месту, све оне траже упорно административну децентрализацију. Оне убедљиво показују да је унутрашњост земље потпуно жртвована престоници и да је лишена свих благодети културе, да је без школа, без лекара, да њени становници не могу да сврше никакав грађански посао а да не иду у престоницу или у главни град покрајине. Оне се не баве политичком метафизиком као Катарина, већ траже да се власт приближи народу и да се на лицу места побрине о битним потребама заједнице децентралишући регистровање свих цивилних радњи и послова, школу, вршење лекарске праксе, банкарски кредит, итд. На четвртом месту, оне констатују да, иако држава даје мало становништву, она га тешко притискује пореским наметима. Све без изузетка траже смањивање пореза и дажбина; сељаци и грађани чине то, разуме се, најупорније, али и племићи, иако ослобођени непосредних пореза, траже такође укидање или смањење многих посредних пореза и дажбина. Најзад, све свеске се слажу у питању општег уређења државе: оне остају чврсто присталице једне државе засноване на тачном одређивању права и дужности сваког сталежа. Али, кад треба то извести, оне се више не слажу, јер су њихови интереси понекад потпуно супротни.
Племићи упорно траже проширење својих повластица, да би „племићски ред био одвојен на основу својих права и повластица од осталих људи другога ранга и порекла”. Зато они захтевају да износ новчане казне за увреду нанесену племићу буде повећан, да племићи буду изузети од примењивања смртне казне, мучења, телесних казни, конфискације имања, па чак према појединим свескама и хапшења; да буде створена једна нова школа за племиће, где се деца племића не би мешала са децом из нижих сталежа. Али главна повластица, она која треба да ствара разлику између племства и других сталежа, и коју све свеске захтевају, то је искључиво право поседовања земље и мужика. Оне траже поред осталог и потпуну слободу располагања свим зградама на њиховом поседу, као и опозивање закона који ограничавају експлоатацију шума, риболова, минералних блага, итд. Према мужицима они играју двоструку улогу. С једне стране, они описују беду сељака у најживљим бојама и ревносно их узимају у заштиту од захтева пореских власти, што је уосталом у складу са њиховим интересима, пошто уколико сељак буде мање плаћао пореским властима, утолико ће моћи више да плаћа спахији. С друге стране, они теже да појачају своју власт над мужицима, над којима они желе да буду једини господари, и траже да над њима могу нарочито да изричу свакојаке казне, подразумевајући ту и робију са прогонством. Они такође упорно траже да се месна управна власт преда у руке чиновницима које би бирало племство. Најзад, у исти мах када траже за себе извесне искључиве повластице, они полажу право да уживају и повластице других сталежа, нарочито право да се баве трговином и да имају фабрике и индустриска предузећа.
С друге стране, трговци траже право да могу трговати и имати фабрике и индустриска предузећа као повластицу њиховога сталежа. Али, тражећи да се то право ускрати племству, они у исти мах желе да са племством деле право да имају мужике.
Државни сељаци супротстављају се у исти мах и трговцима и племићима. С једне стране, они се изјашњавају против захтева трговаца који траже монопол трговине, јер и они сами желе да се одаду трговачким пословима. С друге стране, они устају против непопустљивости племића који хоће да задрже за себе право да имају мужике, јер и они прижељкују то право, за којим у то време жуде сви слободни сталежи.
Ова разилажења у гледиштима, која показују да су, у тренутку када треба да се састане Комисија, социјалне преграде спремне да попуцају, испољиће се јасно у току посланичких дискусија.
Почетак рада Комисије. — На дан 30 јула/10 августа 1767 године, седнице Комисије свечано су отворене у присуству царице. Потребно је пре свега наименовати једног претседника или „маршала”. Царица има да га изабере између три кандидата, од којих двојицу предлаже Комисија, а једног врховни државни правобранилац. Она је изабрала овога трећег, а то је један спахија из области Костроме, Бибиков, Пошто је он заузео своје место, прочитано је царичино упутство. После тога две седнице посвећене су тражењу титуле коју Комисија хоће да додели Катарини у знак захвалности што је сазвала посланике. Изабрана је титула „Катарина Велика, Мудра, Мати Отаџбине”. Катарина се одриче оних двају првих епитета, али пристаје да прими трећи. У овој дискусији узели су учешћа само посланици племићи. Али, чим се прешло на озбиљан рад, а то ће рећи на избор једне „надзорне комисије”, која је имала да надгледа ток посланичког рада, племство и трговци почињу да се сударају. Када се почело са одређивањем кандидата, од којих царица треба да изабере петорицу, прва десеторица изабраних су петроградски митрополит, старешина главног магистрата и осам посланика племића. Трговци посланици су на тај начин потиснути у позадину. Но они не сматрају да су побеђени и траже да се изаберу још пет кандидата. Њихов предлог стављен је на гласање и усвојен са већином од 26 гласова (225 противу 199); према томе изабрана су још пет кандидата, од којих су четворица трговци. Из ове победе трговци уосталом нису извукли никакву корист, јер ни један од њихових кандидата не налази се међу оном петорицом комесара које је наименовала Катарина. После тога изабрано је неколико специјалиих комисија за редиговање пројеката разних делова Законика. Очекујући да оне буду у могућности да поднесу своје радове, општа скупштина приступила је испитивању закона који су тада били у важности и посланичких свезака.
Испитивање сељачких свезака. — Претседник, који по својој вољи одређује дневни ред, ставља најпре на дискусију неколико свезака државних сељака из северних области и свеске инородаца са Волге. Дискусија прати корак по корак те свеске које су биле састављене без систематског плана; зато посланици морају без реда прелазити с једног питања на друго. Од 20/31 августа до 11/22 септембра 1767 године, дванаест свезака слободних сељака прочитано је и претресено. У њима се тражи упрошћење судског поступка, смањивање намета и пореза који притискују слободне сељаке, повећавање њихових земљишних парцела, допуштење да узму у закуп празна земљишта која припадају држави и да смеју трговати по вашарима и градским тржиштима. У току дебате коју су покренули ови захтеви, 69 говорника узело је реч. Једино је призната потреба да се упрости судски поступак. Сви остали захтеви изазвали су живе критике. Племићи и трговци сложно су се изјаснили да су жалбе које се односе на намете и порез претеране; племићи се боје да ће се смањивање пореза слободних сељака моћи извести само ако се повећају порези њихових мужика, а трговци се плаше да ће се олакшање дажбина у натури хтети извести на тај начин, што би се оне делимично пренеле на трговце. Племићи и трговци се слажу и у томе да треба одбацити захтев да се повећају сељачке парцеле, а неколико посланика племића изражавају жељу да се пуста државна земљишта радије продаду или чак поклоне племству. Супротно овоме, посланици племићи, а нарочито најречитији међу њима, кнез Шчербатов, бране право сељака да тргују пољопривредним производима, док се трговци томе оштро противе. Усред најжешће дискусије, претседник, ко зна због чега, прекида одједном испитивање сељачких свезака да би прешао на испитивање законског положаја племића.
Дебата о службеном племству. — Од 11/22 септембра до 2/13 октобра, у току једанаест седница, Комисија дискутује о законима који се тичу племства. То је велика говорничка утакмица, у току које се види да су и сами племићи међусобно подељени. Старо племство је вазда критиковало Таблицу рангова Петра Великог која, мешајући службу цару са племићским положајем, ствара непрекидно нове племиће. Старо и ново племство долазе у жесток сукоб у току дебате.
Кнез Шчербатов се истиче својим ватреним говорништвом, својим ораторским ефектима. Са многим другим посланицима, он тражи опозивање закона Петра I. Он проповеда да племство треба да буде наследна олигархија, састављена од славних породица, недоступна људима нискога порекла, осим онима које би цар, посебном и изузетном милошћу, хтео да награди за њихове значајне услуге, и да се стицање племићске титуле помоћу службовања треба сасвим да укине. Упркос чињеницама, он покушава да докаже како је Петар I сматрао Таблицу рангова само као једну привремену меру коју је рат изазвао. Он велича племство као једну посебну расу, обдарену моралним врлинама до којих нижи сталежи не могу доспети и које, преношене са колена на колено и посисане заједно са мајчиним млеком, не могу се стећи вештачким путем изван њега. И управо због тих наследних врлина старо племство може да тражи посебне повластице; њима оно има да захвали што је могло поднети тежак терет рата и бранити храбро отаџбину, што му такође даје право на посебне повластице.
Претставници нових племића одговарају жестоко Шчербатову. Њима није тешко да докажу како је Таблица рангова једна коначна а не привремена мера. Они тврде да су за одбрану отаџбине од непријатеља, људи свих народних слојева проливали крв исто као и племићи, да високе моралне врлине нису искључива повластица наследнога племства, већ да се оне могу наћи у свим друштвеним срединама. Њих у овом погледу подржавају и некоји посланици трговци, који се изражавају за одржавање на снагу Таблице рангова и који жестоко критикују аристократска схватања кнеза Шчербатова.
Дебата о повластицама трговаца. — И не завршивши дебату о племству, Комисија је предузела да испита законски положај трговаца. Она је томе питању посветила 46 седница, до 7/18 децембра. Дебата се води о захтевима трговаца да се њима уступи монопол трговине и индустрије, као и право да имају мужике.
У питању трговине, трговци имају два противника, племство и сељаке, којима врло велики број трговаца оспорава право да се баве трговином. Противу племића они окрећу теорије Шчербатова о високим моралним врлинама и ратничком хероизму племства, да би из тога закључили како трговина није племићско занимање и да, ако се хоће да поштује правична расподела права и дужности међу разним сталежима, онда племићи треба да оставе ово нижередно занимање трговцима. Сељацима пак супротстављају државне интересе, тврдећи како трговина одвраћа сељаке од пољских радова, што смањује принос пољопривреде и приходе државне благајне. Њихови противници одговарају да је трговачка делатност племића и сељака стварност са којом треба рачунати, и да се она не би могла поништити, пошто она износи на тржиште пољопривредне производе, те је тесно везана за пољопривреду. Трговци истина покушавају да ставе трговање пољопривредним производима под контролу посредника који припадају њиховом сталежу; али би таква контрола била одвећ тешка за сељаке, остала би чисто вештачка и само би шкодила целокупној народној привреди. Нека се трговци ограниче на спољну трговину, не тежећи да приграбе куповину пољопривредних производа од произвођача. Трговци на то одговарају да се племићи и сељаци не задовољавају само тим да продају производе са својих имања, већ покушавају да задру и у праву трговину. Ова дебата је веома значајна, јер она показује колико је тадашња Русија већ далеко од домаће економије која је још била њено главно обележје у почетку XVIII века
Друга два питања доводе у сукоб трговце и племиће. Трговци се горко жале на индустриску конкуренцију племића; ови пак указују на тесну везу која спаја њихове фабрике и пољске радионице са пољопривредном производњом. Тражећи за себе монопол индустрије, трговци, услед тога што се боре са недостатком слободне радне снаге, траже и право да имају мужике, и то не само као фабричне раднике, већ и као помоћнике у њиховим трговачким предузећима. Племићи опет, иако траже право да имају фабрике, ипак не пристају да поделе другима право држања мужика. Дискусија је тако жучна, да говорници прибегавају свакојаким аргументима којима хоће да побију мишљење свога противника, па чак иду дотле да противрече сами себи; тако на пример кнез Шчербатов, који је убеђен присталица сељачкога ропства, труди се да умири трговце тврдећи како је рад са слободном радном снагом продуктивнији него рад са мужицима, и зато племићи задржавају мужике само за себе. „Али где да нађемо слободне раднике?” питају трговци, и тешко је одговорити на то питање.
Дебата о сељачком ропству. — Средином децембра 1767 године Комисија, коју је Катарина одлучила да премести из Москве у Петроград, прекинула је своје заседање. Она поново отпочиње рад у Петрограду 18/29 фебруара 1768 године, узимајући у претрес судско законодавство. Овај претрес, који траје све до 7/18 јула и испуњава 70 седница, изазива живу дебату онога тренутка када је додирнуто најважније питање тога доба, питање мужика и обим власти њихових господара. Када се дошло до законских одредаба о бекству мужика са имања, државни чиновник Сухопрудски, посланик вароши Углича, приписује све већи број бежања свирепости спахија и ужасних терета које они намећу сељацима; због тога он тражи да се поставе границе власти спахије над његовим мужицима. Њега одмах потпомаже Кипенски, из казањске области, посланик однодвореца (једнодомаца), малих земљопоседника присподобљених државним сељацима. И одмах се читава скупштина узрујава. Глазов, посланик племства, одговара једним грубим и увредљивим говором; он приписује бежање са имања искључиво сељачким пороцима, пијанству, лености, жељи за скитњом, итд. Он сматра да би ма какво ограничење спахијске власти било веома опасно по целу државу и да би неминовно довело до нереда и немира. Дебата постаје још жешћа када 5/16 маја Коробјин, посланик племства из Козловске области, држи свој говор — за који извесни писци мисле да је састављен по Катарининим упутствима. Оцртавајући потресну слику беде у којој се копрцају сељаци, он из тога закључује да се један мужик одлучује на ово последње средство, бекство, тек када му живот код његовога господара постане потпуно неиздржљив, те је дакле несумњиво да једино злоупотребљавање спахијске власти изазива бежање сељака. При описивању тих злоупотреба он се дуго задржава на страховитим наметима којима спахије преоптерећују своје мужике, и он напослетку предлаже да се једним законом призна мужику комад земље као потпуна сопственост и пуна слобода да њом располаже, и да се тачно одреде дажбине које ће спахија моћи да захтева од њега. Ипак, он не пристаје да власт спахије над самом личношћу мужика буде ограничена. Многи посланици побијали су његова тврђења. Неколико говорника племића просто напросто одричу да постоје злоупотребе власти на које је он указао, али они нису могли да убеде никога, јер су ове злоупотребе биле познате целом свету. Други напомињу да би свако ограничење спахијске власти било увреда за племиће и повреда права која су они стекли својим јуначким подвизима у служби отаџбине; да апсолутна власт спахије над његовим мужицима одговара апсолутној власти владара над његовим поданицима, и да се она не би могла ограничити а да се не дође у опасност да се пољуља само начело аутократије. Они наговештавају такође да, у случају да се спахијска власт ослаби, нико више не би могао приморати сељаке да уредно плаћају своје дажбине држави, као да нису баш спахијска глобљења спречавала сељаке да се одуже пореским властима. Напослетку, они се труде да докажу да сељаци не би ништа добили тачним одређивањем њихових односа наспрам спахија, јер ови, у постојећем патријархалном поретку, бдију над њима са очинском пажњом — као да честе побуне сељака нису доказивале баш супротно, — а отсада неће за њих чинити ништа осим онога на шта их нови закон буде приморао. Сви ови аргументи лишени су стварне подлоге. Озбиљнија је она напомена која је упућена Коробјину о тешкоћи, па чак и немогућности услед бескрајних разлика у обласним економским условима, да се пронађе једнообразно мерило за одређивања сељачких дажбина, а нарочито је озбиљна критика његовога предлога да се од сељака начини земљопоседник, а да се он у исти мах остави у личној зависности од спахије. Управљајући своје критике на ту слабу тачку његове аргументације, његовим противницима није тешко да докажу како сељак не може у исти мах бити и мужик и земљовласник; ту се треба одлучити, кажу они, па или ће он и даље зависити од свога господара, те ће његово власничко право бити само привидно, или ће пак, свестан свога права, престати да се покорава своме господару, и његова лична зависност биће скоро ништавна. Али они ускоро осећају колико је опасно такво њихово разлагање, јер ако право власништва не може да постоји упоредо са зависношћу, зар се онда неће моћи да изведе закључак да треба укинути сељачку подјармљеност, а то ће рећи ослободити сељаке? У свом одговору Коробјину, Шчербатов, предвиђајући могућност таквог закључка, почиње да говори о опасности у коју би укидање сељачке подјармљености бацило целу Русију. Она се поново служи истим аргументима мало касније, када се у дискусији поводом законског пројекта о правима и повластицама племићског сталежа дошло до члана којим се племић-успахији признаје право да ослободи једно мужичко село, али му се не признаје право да поново подјарми село које је раније ослобођено. Иако није никако било у питању да се ослобађају сељаци противу спахијине воље, ипак Шчербатов, коме се придружило неколико других племића, тврди да је веома опасно да се у једном закону ма на који начин додирује питање ослобођења мужика. Он тврди да је сељачка потчињеност основ апсолутне монархије, и да се не сме, без политичке опасности, пољуљати тај основ. Он поново описује идиличним речима благостање сељака под влашћу њихових господара; затим, без икаквог прелаза, изјављује, не запажајући или не хајући за своју противуречност, да би и сама реч „слобода” могла у срцу светине распалити луду жељу за ослобођењем и потстаћи их на буну. Коробјин и Татишчев му одговарају, наговештавајући да је члан закона о коме се дискутује унесен у законски пројект по жељи Катарине II, али претседник одмах упада у реч и одлучно забрањује да се у дебате меша царичино име.
Ова дискусија о сељачком ропству је веома поучна. Сви присутни, подразумевајући ту и Коробјина са којим се сложио и сељак Чупров, чврсто се држе начела о сељачком ропству. Али, док су Коробјин и његове присталице за боље уређење односа између спахије и његових мужика, дотле њихови противници заступају гледиште да се у питању сељачког ропства не може вршити никакво делимично побољшање, и да се у њему не би могло ништа да измени а да се та установа ускоро не уништи сасвим; они не увиђају да на тај начин прећутно осуђују на пропаст установу за коју мисле да су они њени браниоци. Један савременик бележи у својим Успоменама да су најживље па чак и најбурније седнице Комисије биле оне на којима се дискутовало о сељачком ропству. Ништа природније, јер не само да је то питање било сложено, већ је оно захтевало и хитно решење. Живот мужика, ма шта да су о њему рекли извесни посланици, није имао у себи ничега идиличног; напротив, све већа беда притискивала га је. Русија је била на прагу Пугачевљевог устанка.
Дебата о повластицама племства. — Пројект закона о правима племства, који је саставила једна нарочита комисија, претресан је на општој седници, најпре од 17/28 јула до 21 августа/1 септембра, а затим у другој половини септембра. Он се ограничава на то да разради, допуњујући их и сређујући, идеје које је изразила Комисија из 1763 године. Када се буде говорило о Повељи племства, коју је Катарина обнародовала 1785 године и којој је тај пројект послужио као основица, биће згодно да се наведу повластице које су дате племству. За сада је довољно рећи да су се за време дискусије сви трговци показали једнодушни и одлучно противни већини племићских повластица. Они нису сматрали да племство треба да буде ослобођено обавезног служења у војсци или администрацији, нити да оно има право да се исели из Русије. Они су сматрали неке повластице које је оно тражило као сувишне. Желели су да прошире на све слободне сталеже некоје од њихових повластица: тако су они, на пример, оспоравали племићима искључиво право да буду примани на двору и сматрали су да је владар могао да додели ту повластицу коме он хоће; исто тако захтевали су укидање телесних казни не само за племиће, већ за све слободне људе, као и да се у грађанским парницама казна затвора замени новчаним казнама и кауцијама; противили су се живо томе да племићима суде њима равна лица. Када се у дебати дошло на питање о праву племића да тргују и да имају фабрике и индустриска предузећа, противници су се послужили истим аргументима као и приликом њихове прве дискусије, са истом упорношћу и плаховитошћу. Ове дебате доказују да је учвршћивање аристократске монархије изазвало опште незадотољство у свим друштвеним редовима, изузев племства.
После претресања племићских повластица, племићи из балтичких покрајина затражише да се задрже у важности обичаји и посебне повластице које су те области уживале пре присаједињења Русији. Али су ове захтеве једнодушно одбили сви остали посланици и изјаснили се одлучно противу сваке покрајинске аутономије.
Прекид рада Комисије. — На дан 18/29 децембра 1768 године објављено је да Комисија прекида рад, са изговором да многи посланици морају да отпутују у своје пукове и да учествују у рату који је баш тада објављен Турској. Поједини одбори замољени су да наставе рад на састављању разних чланова Законика; они ће заседавати скоро до 1775 године. Катарина је наговестила да ће опште седнице моћи наставити свој рад касније. Комисија дакле није формално растурена. Али, у самој ствари то је био крај народног претставништва чији је рад започет онако свечано .Рат је само изговор да би се распустила Комисија; јер, када се рат буде завршио, Катарина ће се поново посветити своме законодавном раду, али без сазивања посланика. Нису познати тачни разлози ове њене одлуке. Може бити да се она узнемирила због жестоких социјалних противности које су се испољиле у току седница и можда јој се учинило згодније да кроји законе у тишини свога радног кабинета, а не да од законодавних проблема ствара узроке социјалних сукоба. Осим тога, њој се чини да је непосредни политички циљ сазивања посланика достигнут. Она је желела да својој власти да ореол народне захвалности и да учврсти везе између народних маса и своје узвишене личности. Она је у томе и успела, пошто ју је Комисија на својој општој седници почаствовала титулом „Мати отаџбине”. Остаје јој још само да повећа своју популарност новим средствима, војничким победама и дипломатским успесима.
Какво место заузима Комисија у историји Катаринине владавине? Иако јој не признају никакву практичну вредност, многи писци приписују јој знатну политичку важност; јер, по њиховом мишљењу, она је одвратила Катарину од њезине наклоности ка политичком радикализму, показујући јој стварне тежње владајуће класе. Али смо видели да је Катарина, пре него што је сазвала Комисију, била веома далеко од политичког радикализма. Не само да није дубоко изменила њена битна схватања, већ их је Комисија у њој још учврстила. Могућно је да је отпор што су га племићи посланици показали према свакој повреди начела сељачког ропства навело царицу да напусти неке од својих пројеката. Али није Комисија њој дала идеју да потврди и учврсти племићске повластице, јер је ту идеју имала она и раније, и није њу Комисија навела да се одрекне укидања сељачког ропства, јер она на то није никад ни помишљала.
Насупрот томе, Комисија је дала практичне резултате из којих ће Катарина извући користи када буде започела свој законодавни рад. Много се истицао неред у њеним дебатама, и то је неоспорно. Али рад што су га обавиле њене посебне комисије има огроман домашај, који неће умаћи Катаринином погледу када се буде упознала са најважнијим законским пројектима.
Белешке
уреди- ↑ Врал значи: лажљив и брбљив.