Историја Русије (П. Миљуков) 12

←< 11. глава

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков

13. глава >→

ГЛАВА XII

Катарина II (1762-1796)
(наставак)

I. — Спољни рат и Пугачевљева буна (1768—1774)

Савез са Пруском (1764). — Рат са Турском, који је прекинуо рад Законодавне комисије, јесте непосредна последица Катаринине спољне политике у току првих шест година њене владавине. Пошто је у прогласу о своме ступању на престо строго осудила владавину Петра III, она се заноси надом да сачува неутралност према свим државама, па да са те висине управља судбином Европе. Она има амбицију да постане врховни судија у смиривању Европе после Седмогодишњег рата. Али она чак није ни позвана да узме учешћа у конгресу, и мир у Хубертсбургу (1763) закључен је без ње.

У наредном раздобљу њу интересују два питања, Курландија и Пољска. У овим двема земљама она успева да постави на престо свог кандидата, на штету саксонских претендената. У Курландији, саксонски изборни кнез приморан је да се одрекне војводског престола у корист Бирона, који је враћен из прогонства; у Пољској, после смрти Августа III године 1763, Русија ставља свој вето доласку на престо ма кога члана саксонске династије и успева да наметне избор Станислава Поњатовског, Катарининог штићеника. Катарина има да захвали за ову своју победу нарочито руском оружју, јер уистини, Пољска и Курландија су постале прави вазали Русије; у Пољској, кнез Рјепњин, царичин амбасадор, понаша се као господар, захваљујући многобројним руским пуковима који га ту подржавају. Случај је хтео да Русија тада поступи као и Пруска, тај древни непријатељ Саксонске. Фридрих II покушава на све начине да из тога извуче један прави савез. Док се Никита Панин, коме је Катарина поверила вођење спољне политике, заноси чисто апстрактном и варљивом замисли о једном северном систему, а то ће рећи о савезу северних држава (Русије, Енглеске, Шведске, Пруске и Пољске) противу јужних земаља (Аустрије, Француске и Шпаније), пруски краљ упорно и даље ради на свом пројекту о руско-пруском савезу. Тај савез је и закључен 31 марта/11 априла 1764 године Петроградским уговором. Савезници се обавезују: прво, да интервенишу дипломатским путем да се прекине рат, ако један од њих буде нападнут од неке треће силе, и, у случају да дипломатска средства остану безуспешна, да се помажу узајамно и војнички одређеним контингентом трупа; ипак, ако би Русија била нападнута од Турске или Крима, или ако Пруска буде нападнута западно од Везера, војна помоћ моћи ће да се замени финансиском потпором; друго, да воде заједничку политику у Шведској, да би се тамо сачувао постојећи режим, и у Пољској, да би се спречила, чак и оружјем, свака измена Устава и сваки покушај промене, па ма откуда он долазио; треће, тежити да се у Пољској врате права верским отпадницима, православним и протестантима, и да се ови штите од сваког прогона. Савез је закључен са роком трајања од осам година, и моћи ће да се обнови пре истека тога рока. Тако је прекинута традиција о споразуму између Русије и Аустрије која је потицала од Петра I, те се руска политика окреће према Пруској.

Пољско питање (1764—1768). — Услови овога уговора доказују да је повод за руско-пруско зближење било стање у Пољској. Ту главну улогу играју два питања: заштита верских отпадника и одржавање постојећег политичког режима у Пољској. Руско и пруско гледиште у овим питањима се разликују.

Руска влада пре свега бави се питањем права верских отпадника. Одбрана православних чини јој се најпоузданије средство да дође до свога циља, а то је да поврати руске области од Пољске. Насупрот томе, њу мање забрињава могућност реформи које би могле да учврсте ову државу. Када се Поњатовски, по своме ступању на престо, изјаснио за укидање liberum veto у пољској народној скупштини (Дијети), Никита Панин је мишљења да Русија не треба да се противи државном васкрсу Пољске, која може постати, уместо Аустрије, њен савезник противу Турске. Фридрих II је супротног мишљења, о чему сведоче његова упутства дата Беноау, његовом амбасадору у Варшави. За њега је главно да спречи сваку политичку реформу, да одржи Пољску у анархији, те да би од ње могао лакше, у погодном тренутку, да отргне пољске области које раздвајају Бранденбург од Пољске. Зато он енергично протестује противу Паниновог схватања. За то време кнез Рјепњин, руски амбасадор у Варшави, ради свим силама да успостави једнакост у правима између отпадника и католика. Обилном новчаном помоћи он потстиче стварање отпадничких удружења. Захваљујући овим удружењима и једној руској војсци од 30.000 људи, а исто тако и претњама и хапшењу најогорченијих отпадничких непријатеља, као Салтика, Залуског и Ржевуског, које је превео у Вилну а затим прогнао у Калугу у Русији, он приморава Дијету из 1767 године да одобри племићима отпадницима да у политичким и верским правима буду једнаки са католицима. Он затим саветује Панину да буде умерен у питању liberum veto; он препоручује да се оно задржи само при решавању веома важних политичких питања и да се заведе надгласавање при свим економским дискусијама.

Катарина прихвата овај компромис; у исти мах она уноси у руско-пољски уговор из фебруара 1768 године једну клаузулу која свечано и за увек гарантује Пољској, у име руске царице, уставни режим, „његове законе и његову слободу”; то значи прећутно признање Русији да има право да се меша у унутрашње послове Пољске и да спречи сваку промену политичког режима у земљи. У Петрограду се већ сматра да су питања Пољске срећно решена. Али уистини, опасност тек настаје. У фебруару 1768 године ствара се у Бару једно удружење за одбрану унутрашње и спољне независности Пољске и за одузимање права отпадницима. Руска војска напада одреде тога удружења: Апраскин заузима на јуриш Бар, а затим и Краково. У исто време, у Украјини, противно жељама руске владе, пукови хајдамака^[1], под командом Жељезњака и Гонта, устају противу Пољака. Један одред хајдамака заузима село Балту, сасвим близу турске границе. Међутим, Турска одавно чека неки изговор да објави рат Русији. Аустрија и Француска потстичу је на то, понављајући јој како ће је Русија напасти чим буде покорила Пољску, те да је потребно, да би се предухитрио тај напад, да се захтева да руска војска напусти Пољску. После догађаја код Балте, султан тражи повлачење руских трупа из Пољске. Катарина то одбија. Султан наређује да се ухапси руски посланик у Цариграду Обрјезков да се затвори у тврђаву Седам Кула, и рат је одлучен.

Први рат са Турском (1768—1774). — Турска и пољски удруженици одмах стварају споразум. Уговорено је да Турска мобилише противу Русије 200.000 људи, а Пољска 100.000, и да ће у случају успеха Турска добити Кијевску област са свим отпадницима, њиховим породицама и њиховом имовином, док ће Пољска узети Смоленск, Черњигов и Иливонију. Одмах после објаве рата, Катарина ствара један нарочити савет, који потсећа на Јелисаветину „Конференцију”; чланови овог Савета су Григориј Орлов, оба Панина, Вјаземски, Чернишев, Волконски, оба Голицина и Разумовски. Овај савет долази до закључка да је потребна једна брза и што је могуће енергичнија офанзива противу Турске, да би се спречило спајање Турака са пољским удруженицима. Један армиски корпус од 80.000 људи под командом А. Голицина, требаће дакле да иде ка Дунаву, док ће други од 40.000, под командом Румјанцева остати у дефанзиви према Украјини. Осим тога Орлов предлаже да се пошаље једна ескадра у Средоземно Море, да би подигла на устанак противу Порте Грке, Црногорце и њене остале хришћанске поданике.

Рат почиње у јануару 1769 упадом у јужну Русију кримскога хана, који је на челу 70.000 војника. Његов план је да себи прокрчи пут до Пољске, али пошто је наплатио уцену од становништва, вратио се у Крим. У априлу 1769 Голицин прелази Дњестар и упућује се ка Хотину. За време целога лета он не показује велику активност, али у септембру поражава Турке на Дњестру, и Руси заузимају Хотин. Румјанцев који га замењује развија брзу офанзиву; крајем септембра он заузима Јаш, затим Букурешт. 26. јула/6 августа 1769 једна ескадра полази из Кронштата са једним: корпусом за искрцавање од 5500 људи, под командом Спиридова.. Рђаво стање бродова јако отежава њихово напредовање, и ескадра стиже у Средоземно Море тек у децембру. Ове операције из 1769 године на копну и мору само су увод у прави рат, који почиње 1770 године. На дан 7/18. јула Румјанцев односи над једном турском војском од 80.000 људи сјајну победу на ушћу Ларге, притоке Прута. 21. јула/1. августа, на челу 17.000 војника он побеђује 150.000 Турака на реци Кагулу. Ове победе га чине господарем Исмаила, Акермана, Браиле, и омогућују му да поново заузме Букурешт који је он привремено био напустио. Око средине септембра, Петар Панин, на челу друге руске војске заузима Бендер. Али руски генерали не могу да искористе свој успех; њима су потребна појачања која им се не шаљу, у Пољској непријатељства противу удруженика одуговлаче се и задржавају један велики део расположивих снага; осим тога, страхује се да се остави без војничке посаде унутрашњост Русије, где држање мужика изазива забринутост. С друге стране нада да ће се Грци и Црногорци моћи да наведу на устанак противу Турака изјаловила се. Експедиција која је имала тај циљ била је предузета олако, без озбиљних припрема и без претходног проучавања месних прилика. У фебруару Алексеј Орлов, који се налази у Ливорну, преузима команду над ескадром Спиридова и показује се врло незадовољан због њеног рђавог стања. Крајем фебруара он долази у Мореју и ту искрцава трупе. Грци изненађени, не показују ни мало одушевљења за побуну. Ускоро, Орлов се одриче овог узалудног покушаја и позива своје трупе да се врате на бродове. Он одлучује тада да нападне, са ескадром Спиридова и другом ескадром Елфинстона које тек што беху приспеле, турску флоту и да је уништи. 24/25 јуна 5/6, јула он им се придружује у Хиоском заливу, близу утврђења Чесме. Поморска борба траје четири сата; напослетку, Руси пале и бацају у ваздух све турске бродове. Овај триумф руске морнарице изазива величанствен утисак. Али победа код Чесме, као и код Кагула, остаје бесплодна, јер није било резерви да се настави борба, те се непријатељства на мору развијају споро. Почетком 1771 године рат изгледа да се ближи крају. На Дунаву цела година протиче у безначајним чаркама. Румјанцев се непрестано жали на недовољност трупа које су му стављене на расположење. Читаво тежиште рата преноси се на другу војску, која је у Криму. Кнез Долгоруки, који замењује Петра Панина продире до средине полуострва, заузима Кафу, Керч и Јеникале. Кримски хан бежи у Румелију, а Татари, по наређењу Руса бирају новога хана који изјављује покорност. На бојним пољима влада затишје. На супрот томе, дипломате се поново бацају на посао.

Прва подела Пољске (1772). — Још од почетка руско-турског рата Фридрих II наваљује да руско-пруски уговор буде продужен пре његовог истека и успева да се продужи за осам година. Као што ће он то касније објаснити отворено, у својим политичким Успоменама он тежи да на тај начин пре свега спречи зближење између Русије и Аустрије, која је била савезница Руса у свим претходним ратовима противу Турске; затим да спречи Русију да добије важност на Балканском Полуострву, јер му је Седмогодишњи рат показао колико Пруска мора да се боји једне јаке Русије; најзад и нарочито, да оствари једну дипломатску комбинацију која би допустила Пруској да без борбе повећа своју територију на рачун Пољске. Он почиње опрезно, али упорно да проповеда у Петрограду идеју поделе Пољске, коју је он већ развијао пред својим оцем када је још био само Престолонаследник. Почетком 1769 године да би извршио покушај, он саопштава Никити Панину извесне своје погледе на ово питање, приписујући их некаквом измишљеном „грофу Линару”. Одговор Панинов показује да се у Петрограду помишља пре свега да се накнади штета на рачун Турске, а то је управо оно што Фридрих намерава да избегне. По његовој замисли, подела Пољске треба да одврати Русију од намере да се прошири на Балканском Полуострву. После руских победа из 1770 године он снажно дејствује у Петрограду и Бечу. С једне стране, он предочава Русији да се Аустрија неће помирити с мишљу да је види како се учвршћује на Балкану; с друге стране, пошто он зна да Беч, у исти мах намерава и да поново узме Шлезију, и жели да се увећа на рачун Турске, он изјављује Аустрији да ће је Русија такође поразити ако она претендује на један део турске територије. Ова политика двоструког застрашивања има за циљ да убеди Русију и Аустрију да најпоузданији начин да се међународна затегнутост реши на највеће задовољство свих заинтересованих јесте у томе да се оне обе обештете у Пољској, где ће Пруска моћи такође у знак награде за њене дипломатске услуге, добити свој део. 1/12 септембра, у споразуму са Бечом, он предлаже Русији да започне преговоре о миру са Турском посредством Пруске и Аустрије. Ово посредовање је одбијено, и Панин изјављује да он не би могао пристати на анексију неколиких пољских покрајина од стране Пруске и Аустрије, а да не добије за Русију област Азова и Таганрога, затим трајну окупацију Молдавије и Влашке и једног острва у Јегејском мору, као и независност Крима. Фридрих остаје упорно при својој замисли. У октобру 1770 године, он шаље у Петроград свог брата, принца Хенриха да убеди Катарину, а после принчевог повратка, године 1771, он шаље у Петроград неколико пута узастопце хитне поруке да препоручи свој план.

Наваљивање Фридрихово, унутрашње тешкоће, куга која избија у Москви, и побуна која из тога произилази, најзад објављивање Аустро-турског споразума, изазваног условима мира које је поставио Панин, приморавају Катарину, крајем октобра 1771 године, да попусти. Она се одриче окупације Молдавије и Влашке и пристаје на компензацију на рачун Пољске. 15/26 децембра 1771 године, Турска тражи сазивање конференције мира; уговорено је да ће се она одржати јула 1772 године у Фокшанију. Фридрих. удвостручи напоре да постигне поделу Пољске пре закључења рускотурског мира, и он брзо преговара. Крајем фебруара 1772 године, Русија и Пруска се једним уговором споразумевају о окупирању Пољских покрајина. Преговори се настављају све до јула, уз учешће, овога пута, Аустрије. Три силе дуго преговарају о величини делова који треба да им припадну. Почетком септембра, Суворов наноси удруженицима одлучан удар и коначно савлађује побуну Литваније, коју предводи Огински. После тога акт о подели достављен је пољском краљу, и Дијета га ратификује. Русија добива највећи део пољске Ливоније и Беле Русије до Двине и Дњепра, а то ће рећи области Полоцка, Витебска, Мстиславља, некадашње руске покрајине насељене православним Русима. Међутим, у Петрограду, подела ни изблиза није наишла на једнодушно одобравање. Ту се са горчином констатује да су руске победе имале за последицу да обогате две германске државе, које то нису заслужиле никаквом жртвом. Григориј Орлов отворено негодује противу ове политике. Али је звезда овога љубимца почела да бледи.

Кучук-Кајнарџиски руско-турски мир (1774). — У јулу и августу 1772 године започели су у Фоксанију, а затим настављени у Букурешту, преговори између Русије и Турске. Иако је Русија изгледала спремна да се одрекне окупације Молдавије и Влашке, она је насупрот томе желела да се призна независност Крима, што Турска није хтела. Ово питање Крима изазива прекид преговора и настављање непријатељстава. Суворов је послан на Дунав, и за време лета 1773 године борбе се воде на десној обали. Суворов заузима Туртукај, а Вајсман разбија Турке под Карашијем. У јуну Румјанцев прелази Дунав са главнином својих снага и отпочиње опсаду Силистрије; али се та тврђава држи добро, те је он приморан да поново пређе реку. Из Петрограда, који све више жели мир, Румјанцев добија наређење да уграби прву прилику да започне преговоре. У пролеће 1774 године, сам велики везир жели да их започне. Тада се Румјанцев одлучује да зада Турцима последњи удар, који би омогућио Русима да буду у бољем положају приликом преговора. Почетком јуна руска војска поново прелази Дунав. Суворов поражава Турке под Козлуџом, а Румјанцев напредује ка Шумли. Ови догађаји изазивају жељени утисак, и 10/21 јула 1774 године, у селу Кучук-Кајнарџи, Румјанцев и велики везир потписују мир. Крим је проглашен независним; Русија добија тврђаве на обали Азовског Мора, Кабарде и степу између Буга и Дњепра. Она добија за своје трговачке бродове слободу пловидбе по Црном Мору, као и приступ у Јегејско Море кроз Босфор и Дарданеле; она прима ратну отштету од 4,500.000 рубаља; најзад, једном клаузулом чије су последице веома важне, јер јој она даје право да се меша у унутрашњу политику Турске, Русији је призната дужност да брани верску слободу султанових поданика хришћанске вере и да их штити од изнуђавања скупљача пореза. Из овлашћења да њени бродови могу слободно пролазити кроз турске мореузе и да може штити хришћане у Турској, Русија може да извуче знатно повећање свога утицаја на Леванту. У Петрограду се већ спремају велелепни планови који би изменили читаву руску спољну политику. Панин и његов „северни систем” потиснути су у позадину, у коју је већ пао и његов противник, некадашњи Катаринин љубимац Орлов. Нова једна звезда указује се на руском политичком хоризонту, звезда Потемкина, чије је име везано за план о протеривању Турака из Европе. Али, пре него што би се на то мислило, потребно је уклонити једну озбиљну унутрашњу опасност, а то је побуна сељака и козака која пустоши огромну Русију.

Пугачевљева буна (1773—1774). — У септембру 1773 године, међу козацима на реци Јаику — која је касније названа Урал, — избијају побуне које ће касније добити размере једног големог устанка, коме ће се придружити Башкири и руски мужици. Побуна се шири у области Оренбурга, Башкирије на Уфи, у југозападном Сибиру и у сливу Волге од Казања до Царицина. Не само ,да она подрива темеље државе, већ та побуна прети непосредно Катарини, јер вођа побуне, козак Пугачев, издаје се за Петра III, који је тобоже чудом избегао смрти, и машта потлачених и бедних маса преображује тога владара кога је његова жена свргнула са престола у народног заштитника, у браниоца његове слободе и његовога благостања. Томе устанку претходила је једна побуна донских козака. Већ одавно козаци мрзе своје старешине, који искоришћују свој повлашћени положај у војсци да би чинили злоупотребе и присвојили заједничке приходе. Како је петроградска влада подржавала те старешине, побуна простих козака противу њихових официра убрзо се претворила у побуну противу централне владе. Догањали су се крвави сукоби. Године 1772, влада је била укинула аутономне козачке установе; један покушај отпора био је угушен у крви и завршио се хапшењима у маси. На тај начин се објашњава брз успех Пугачева, који позива козаке под своју заставу обећавајући им да ће им повратити изгубљене повластице чим буде поново освојио престо. 17/28 септембра 1773 године, праћен својим још малобројним трупама, он узалуд покушава да заузме варошицу Јаик, а затим иде уз реку Јаик и осваја тврђавице које леже на њеној обали, наређује да се обесе њихови команданти и шири ватрене прогласе. Његова војска нагло расте, козаци му се придружују гомилама, а тако исто и инородци из те области, Киргизи. 5/16 октобра 1773 године он је под зидинама Оренбурга, главнога града Уралске области. Он отпочиње његову опсаду, која се развлачи све до краја марта 1774 године. У почетку, већина побуњеника су козаци, али нови елементи повећавају њихове редове: с једне стране то су фабрички мужици из области Оредбурга, а за друге Башкири, који су за време Јелисавете већ били покушали да стресу руски јарам и који су сада побунили и оближње крајеве. Али Пугачев има да захвали за свој успех нарочито бројној слабости владиних трупа у тој области и недостатку плана у раду власти. И заиста, дуго времена Петроград не увиђа опасност од те побуне. 30 октобра/10 новембра стиже у Казањ ради угушивања побуне генерал Кар, који располаже са врло мало људи, а уверен је да је његов задатак лак. Он се упућује са једним одредом од 1.500 људи ка Оренбургу, убеђен да ће однети брзу и потпуну победу. Али он ускоро наилази на многе групе Пугачевљевих присталица, које почињу да га опкољавају. Застрашен, он отступа, па не чекајући заповести враћа се ка Петрограду. Овај неуспех сеје панику међу спахијама у области Казања. Они предосећају да ће се козачка буна ускоро претворити у побуну мужика. Тек тада влада увиђа озбиљност тога покрета. На место Кара, она шаље Бибикова, претседника Законодавне комисије, који носи један царски распис у коме Катарина умирује племство, обећава му своју помоћ против побуњеника и за себе каже да је она „спахија Казања”. Казањско племство се умирује. У јануару 1774 године стижу пукови упућени ради угушивања побуне. Без журбе и систематски, Бибиков управља борбом противу Пугачевљевих чета, и ускоро Кнез Голицин поражава самога вођу побуне близу тврђаве Татишчевскаја. 22 марта/2 априла Пугачев диже опсаду са Оренбурга и бежи у Башкирију. Он се ту претставља у другој улози, јер се издаје у својим прогласима за вођу башкирског народа, оуећавајући домородцима да ће им вратити сва њихова имања и да ће истерати из Башкирије остатак руског становништва. До краја јуна он крстари том облашћу с једног краја на други, гоњен од Микелсона, који га прогони без престанка и избацује га из Башкирије. По том се окреће ка Волги где се устанак Башкира и козака претвара у побуну мужика противу племића спахија. Припрема се једна социјална револуција, која обећава Пугачеву нове успехе. Поврх свега Бибиков умире, а његов последник Кнез Шчеубатов је без и мало енергије. 12/23 јула Пугачев заузима на јуриш варош Казањ, а у Нижњем Новгороду мужици дижу буну, пале спахијске дворце и кољу спахије. Нови Пугачевљеви прогласи обећавају сељацима земљу и слободу. Сви очекују да ће он ићи право ка Москви и Петрограду. У Москви се предузимају изванредне одбранбене мере. Катарина је решила да савлада побуну по сваку цену. У августу Петар Панин је наименован за врховног заповедника војске са најширим овлашћењима,, са једном војском која му је стављена на расположење, и донета је удлука да се на Волгу позове Суворов лично. Међутим, Пугачев, супрот саветима својих пријатеља и противно очекивању народа који верује у њега, у место да иде на Москву упућује се ка југу, према Дону. Он изгледа уплашен због огромних размера које је узела побуна и труди се да се врати у своју чисто козачку средину. Али козаци не потпомажу побуну сељака. На Дону и Наику њима почиње да бива досадна та борба која се отеже у бесконачност. Занос што га је изазвао Пугачев ишчезава. Сви се узбуђују због последица почињених дела. У таквим неповољним околностима Пугачев се упућује од Чебоксарија ка југу и силази брзо на Волгу, док га Микелсон гони у стопу. Пенца, Саратов и Царицин отварају му своја врата. Изгледа као да је он на тај начин освојио област Волге, а у ствари он се повлачи под притиском Микелсона, који му 24 августа/4 септембра, недалеко од Сарепта, наноси одлучан удар. Он успева с муком да побегне на другу обалу Волге, али га његова околина хвата, окива и у Јаику 14/25 септембра предаје капетану Маврину. Суворов, који стиже сутрадан, има још само да пошаље Пугачева у Симбирск где се налази Панин. После заробљавања вође, устанак се брзо смирује. 10/21 јануара 1775 године, Пугачев је погубљен у Москви; велики број племића присуствује са радошћу његовом погубљењу, док народ гунђа.

Из ове побуне, која јој је у њој изазвала страх, Катарина извлачи закључак да је неопходно потребно приступити одмах унутрашњим реформама, што је омогућено успостављањем мира.

II. — Законски рад: административне, социјалне школске реформе (1774—1787)

Ступање на власт Потемкина. — Григориј Орлов пада у немилост године 1772, када је Катарина сазнала за његову везу са кнегињом Голицин. Кнез Василчиков заузима његово место као царичин љубимац. Неки писци придају овом Катаринином избору политички значај, јер је Василчиков припадник странке Никите Панина. У сваком случају, Василчиков је био сувише безначајан и досадан да би могао дуго владати царичиним срцем. Године 1774 њега је истиснуо један човек чија личност, даровитост и настраност толико су допринели да се уздигне слава Катаринине владавине. Потемкин, сиромашан племић, узео је скромно учешће у револуцији из 1762 године, радио је у Комисији из 1767 године и истакао се у Румјанцевљевој војсци за време рата са Турцима. Он осваја Катарину својом оштром и смелом интелигенцијом и оригиналношћу свога духа. Џиновска стаса, херкулески развијен он је ћорав, скоро ружан, али сјај његових изузетних способности чини да се заборави његова физичка незграпност. Његов „роман” са Катарином не траје ни две године, али за време тринаест наредних година он врши знатан утицај на државне послове. Катарина верује у њега, као у свој најпоузданији ослонац у свим тешкоћама. Веома неуједначене нарави он пада нагло, после периода бујне активности и необузданих уживања, у кризе меланхолије изазване вероватно презасићеношћу, јер нека нечувена срећа иде на руку свему чега се он лати. Покушавало се да се он престави час као шарлатан и обмањивач, а час као гениалан човек. Он није ни једно ни друго. Његова шарлатанска репутација потиче нарочито из Хелбигових анегдота, који га оптужује да је саградио лажна села да би очарао Катаринин поглед за време царичиног путовања на Крим. Али ову толико распрострањену причу обеснажио је један незаинтересован сведок, Кнез од Лиња. Било би и сувише наивно од једног умног човека као што је био Потемкин да се нада да може обмануги Катарину помоћу једне грубе варке. Уствари декори о којима је реч своде се очигледно на просте украсе, славолуке, итд. Иако се његова вредност огледа у његовим војним реформама које су паметне и смишљене и које имају за циљ да задовоље потребе војника, као и у његовој неуморној ревности да насели и организује Јужну Русију, Нову Русију, ипак Потемкин није никакав изузетни геније. Он је просто један државник веома обдарен и духа пријемчива за све идеје. По некад ова ширина духа одводи га у дилетантизам у толико лакше, што он прецењује своју свемоћ. Он све види у великом, троши огромне суме, не бринући се о практичним појединостима; зато расипа он често ни за шта државне приходе, и његови грандиозни планови претрпљују доста пута неуспех. И поред свега тога, не би се могла порицати моћ његове интелигенције, племенитост његовог срца, независност његовог духа. Он има исте пороке које и његова тадашња средина, али су његове способности и његов таленат нешто лично. Кад он умире, Катарина уздише: „На кога ћу се сад ослонити?” Извесно, она је уважавала његове савете у свим питањима и у свим пословима. Али је она састављала главна законодавна акта, без његове сарадње. Она је ту радила само на основу грађе и проучавања оних којима је она била ставила у дужност да изврше припремне послове.

Административна реформа из 1775. — Чим је угушена Пугачевљева буна, Катарина предузима обимну реформу покрајинског уређења. Скорашњи догађаји потврдили су жалбе посланика из 1767 године. У административном погледу, унутрашњост је потпуно неуређена. Што се побуна ширила тако брзо, то је великим делом било услед удаљености власти које се нису интересовале за становништво, услед недостатка месних управних органа, који су сви груписани у великим варошима. Катарина сматра с правом да је административна децентрализација најхитније потребна. Она више не мисли да сазива посланике, али ће она, у своме законодавном раду, обилно искористити податке које је прикупила комисија из 1767—1768 године. Тако на пример, при изради закона о покрајинској управи, поред тога што се служила проучавањима вршеним у 1760 години у циљу нове административне поделе засноване на статистичким подацима, она је исто тако узела у обзир и свеске посланика племића из 1767 године, који су хтели да ставе на чело округа једног изабраног претставника месног племства, и записнике једне нарочите комисије из 1767—1768 године, која је хтела да састави месне власти од крунских чиновника и изабраних чиновника, предвиђајући одвајање судства од управне власти и стварање изборних сталешких судова. У прилог овим начелима, она црпе теориске доказе из Блекстонове правне расправе објављене у Оксфорду 1765—1768 године, и преведене на француски 1774 године. Она је усхићена устројством енглеске грофовије, која почива на широкој аутономији месне управе и на претежној улози земљопоседничког племства у вршењу судске и полициске власти. Али она нема намеру да пресади енглеске установе на руско тле; она позајмљује од Блекстона само идеје. Што се тиче стварних узора она их налази у својој непосредној близини, у установама балтичких покрајина, које су се, створене у време шведског господарења, сачувале скоро неокрњене и за време руског режима. Радови Комисије из године 1767, Блекстонова расправа и административна организација балтичких покрајина, Естоније и Ливоније, то су извори из којих је она узела, прилагођавајући их руским приликама, главне елементе Уредбе о губернијама, која је објављена у априлу 1775 године. Ова Уредба означава нову епоху у историји покрајинске организације у Русији; установе које је она створила постојале су, без битних измена, све до реформи из година 1860—1866.

Једна нова административна подела ограничава пре свега сваку губернију на цифру од 300.000—400.000 становника, а сваки округ на 20.000—30.000 становника. Ово знатно повећавање броја административних области смањивањем њихових димензија приближава власт народу. Затим нове месне установе обезбеђују у исти мах административну децентрализацију и могућност да становништво у судству и месној администрацији буде заступљено преко изабраних посланика. На врху администрације налази се генерал-губернатор или царски намесник, који управља над неколико губернија сједињених у једно намесништво. Он је у своме делокругу претставник владара и има веома велику власт у свим областима покрајинског живота. Као старешина свих покрајинских власти, он је потпуно независан од централних власти, и потчињен једино Сенату. Пошто је и он сам члан тога тела, он има права да непосредно општи са владаоцем. У свом намесништву, он је господар и врховни судија у свим покрајинским питањима, раван једноме античком сатрапу.

У свакој губернији установљена су четири колегијума, састављена од крунских чиновника: „губернијски савет” који се брине о администрацији; ”финансијска комора” која се брине о државним имањима и прикупљању пореза; и две судске коморе, „комора криминалних послова” и „комора грађанских послова”, које претстављају највишу судску власт. Све ове обласне коморе замениле су одговарајуће централне колегијуме, који су сада постали некорисни, и цео систем почива на начелу одвајања управне власти од судске власти.

У свим губернијама, судским коморама су потчињени сталешки судови. „покрајински виши суд” за племиће, „губернијски магистрат” за градске трговце и занатлије, и „виши покрајински суд” за слободне сељаке, чије претседнике поставља државна власт, а чланове бира заинтересовани сталеж. Губерније су подељене на округе. У окрузима сва звања су изборна. Финансије спадају у надлежност” окружне финансијске коморе.” Што се тиче судства, сталешки судови, које бира сваки од трију сталежа, одговарају судовима који постоје у губернијама: „окружни суд”, за племиће, „градски магистрат” за градске трговце и занатлије, и „нижи обласни суд” за слободне сељаке. Полиција спада у надлежност „нижег обласног суда”, и њом управља један „полициски капетан” кога племићи из тога округа бирају између себе; на тај начин је остварена жеља племства које је године 1767 тражило усредсређивање обласне власти у руке једног од његових претставника.

Поред обичних судова, један „суд савести” доноси у грађанским споровима, на захтев парничних страна примирителне одлуке, без обзира на слово закона, јер судија одлучује једино по своме личном убеђењу и пресуђује злочине малолетника или малоумника, злочине који имају за узрок празноверје, као и невољне злочине. Најзад, по први пут, руска административна организација је изведена тако да служи не само војним и финансијским потребама државе, већ и животним потребама становништва: јер у свакој губернији створен је један „одбор за јавну помоћ”, коме претседава губернатор а чији су чланови претставници сталешких судова; овај одбор има дужност да се стара о просвети, јавној помоћи, хигијени, доброчинствима итд.

Рад свих ових установа по губернијама и окрузима враћа нешто живота у унутрашњости земље. Племство види да су његове жеље услишене, и оно се сад налази на челу покрајинске управе. Али, ова реформа има и великих незгода. Машинерија нове администрације је сложена и скупо стаје. Она је од користи само слободним људима, а то ће рећи мањини становништва, док милиони мужика и даље зависе потпуно од својих господара. Најзад, јавне претставничке установе које се тек оцртавају, остају под контролом државних чиновника, а нарочито под контролом покрајинског сатрапа, царског намесника. Ударајући темеље једном монархистичком уређењу ослоњеном на племство, Катарина се побринула да га потчини апсолутној власти посредством бирократије.

Повеља племства (1785). — Пошто је обезбедила учешће разних сталежа у месној администрацији, царица прелази на унутрашњу организацију самих ових сталежа. Године 1785 она објављује Повељу племства, којом се озакоњују све повластице што их је племство стекло. Да би је саставила, она искоришћује скоро у потпуности пројекат о коме се расправљало у Комисији из 1767—1768 године, уносећи у њега само безначајне измене и проширујући одељак посвећен корпоративној организацији племства.

Повеља набраја најпре повластице племића: изузимање од обавезне службе, од порезе, од телесних казни, од обавезе да дају стан војницима; слободно располагање њиховим имањима, подземљем и свим зградама на површини земљишта; право да оснивају по селима фабрике и индустриска предузећа, да тргују на велико пољопривредним производима са својих имања, да извозе у иностранство производе својих њива, ливада, шума, фабрика и индустриских предузећа, да организују својим имањима вашаре и тржишта, да имају зграде по варошима; затим, наслеђивање племићске титуле, која се може изгубити само одлуком суда и за злочине који доносе повреду њихове части; право племића да му суди само суд састављен од њему равних, и да не може бити повређен у његовој части, животу или имању без претходних суђења.

Затим она заводи корпоративну организацију племства. У свакој губернији образован је један „корпус” племства, чијим скупштинама могу присуствовати сви племићи; да би се на њима могло гласати, треба имати најмање 25 година, имати имања и чин нижег официра стечен у служби државе; племићи који нису одслужили свој рок не могу се изабрати за јавна звања. На овај начин, и поред изузимања од обавезног службовања, које је тек проглашено, учешће племића у изборима и администрацији њиховог сталежа остаје и даље потчињено њиховом успеху у државној служби. Скупштине племства имају доста разнолике надлежности. Оне бирају маршала или претседника племства, кога царски намесник потврђује у његовом звању, и све чиновнике који према Уредби о губернијама треба да се бирају међу племићима. Оне примају на знање предлоге царског намесника и губернатора и о њима расправљају. Оне имају право да упуте захтеве царском намеснику, Сенату и самоме владару. Оне установљавају у свакој губернији родословну књигу племства и раздељују племиће, према пореклу њиховог племства, на шест категорија. Оне стварај'у помоћу добровољних прилога један нарочити фонд намењен организовању милосрдних друштава, школа, и болница за племиће.

У почетку, племство се живо интересује за административну аутономију која му је недавно додељена. Али његово одушевљење слаби чим оно почне да осећа на себи, поред власти царског намесника, још и тежак терет бирократске контроле. Ипак, средње племство изјављује да је задовољно стеченим правима. Ослобођен терета обавезног службовања и самовоље административног судства, овлашћен да располаже слободно својим имањима и својим мужицима, племић се осећа господар на своме тлу. Русија је ушла у аристократски период своје историје.

Повеља градова (1785). — На дан 22. априла/3 маја 1785 године, истога дана када и Повеља племства, појављује се и Повеља градова. Овај акт установљава по први пут једну аутономну корпорацију која обухвата све варошке сталеже. Дотада, изборне општинске установе, магистрати, биле су једино трговачке и занатлијске. Убудуће, сви грађани који имају у вароши какво непокретно имање или какво трговачко или индустриско предузеће чланови су „општинског корпуса”. Овај „корпус” састављен је од шест категорија: трговаца, подељених на три класе или гилде; занатлија ,груписаних према еснафима; ситних грађана, и најзад племића и других слободних лица која имају у вароши кућу или земљу. Свака од ових категорија бира своје претставнике за „општинску думу”, који има да се брине о општинским финансијама. Ова дума бира једног претседника (голова) који јој претседава. Тако се оцртава за владе Катарине II, општинска аутономија заједничка свим друштвеним сталежима. Али многи узроци ометају тада њено нормално развијање. Строга подела становништва на одвојене сталеже спречава ове да се удруже за вођење општинских послова, јер племићима није много стало да седе у думи поред трговаца, — уосталом, они и не станују у градовима него већином на својим имањима. Страховита превага мужичког рада спречава развој трговине и индустрије по градовима, где је материјална култура остала примитивна. Поврх тога, општинска аутономија је потпуно потчињена државним чиновницима; дума има скоро једину дужност да прикупља сваковрсне порезе, али нема права да располаже по својој вољи општинским приходима.

Катарина II и сељаци. — Повеља слободних сељака коју је Катарина припремила, остала је само као пројект свакако с тога што, састављена по узору на Повељу градова, није била у сагласности са условима сеоског живота. Што се тиче мужика, њихов положај није побољшан. Пугачевљева буна је међутим била јасно поставила питање сељачкога ропства, указујући на опасност која је претила држави од незадовољства сељака. Али, иако је неколико гласова, као на пример глас генерал-губернатора Новгорода, Сиверса, саветовало Катарини да ублажи сељачко ропство, како би се у будуће избегла једна социјална револуција, ипак највећи део племства је другога мишљења. Ови племићи истичу потребу да се још више затегну опруге система сељачке подјармљености и да се увећа власт спахије над његовим сељацима. Ово схватање изложено је веома јасно у једном безименом спису из 1785 године, у Расматрањима о штети коју би Русији нанело ослобођење мужика. Писац истиче потребу да се појача сељачко ропство и приписује Пугачевљеву буну предлозима да се оно ублажи, које је саставила Комисија из 1767 године. Он нарочито оптужује Коробјина да је својим говорима побудио у сељацима неостварљиве наде и да их је потстакао на побуну, као да се нереди и побуне сељака нису догађали и пре Комисије из 1767 године.

На коју страну сама Катарина нагиње? У току целе своје владавине она доноси само четири или пет одлука, уосталом доста безначајних, за ублажење положаја мужика. Када је године 1766 забранила да се сељаци продају у доба регрутовања војника и за три месеца који им претходе, учинила је то нарочито у интересу војске. Забрана из 1771 године да се отуђују сељаци без земље, када је неко имање продато на лицитацији, могла је имати велику важност, да није остала само на хартији услед тога што није добила стварну потврду, те за време Катарине трговина људима узима огромне размере. Забрањено је исто тако да се поробљавају нађена деца, питомци „материнства” (Воспитателниј Дом), ослобођени сељаци, незапослена црквена лица, ратни заробљеници. Али све ове мере не лече зло. На супрот томе, неколико других закона јасно појачавају сељачко ропство. Године 1767, мужици губе право да подносе тужбу противу својих господара; друкчије речено, влада престаје да се интересује за њихову судбину и оставља их на милост спахијама, поништавајући на тај начин закон који наређује да се ставе под туторство спахије, који злоупотребљавају своју власт.

Од времена Јелисавете спахије су имале право да шаљу своје мужике у прогонство у Сибир; то је било ради насељавања. Године 1765, они су добили право да их тамо шаљу на робију. У исто време Катарина проширује област сељачког ропства: године 1765 на Украјину звану Слободскаја и године 1783 на целу Малу Русију.

Преображај централне администрације. — Реформа покрајинске управе остварена 1775 године, одржавање разлитичитих друштвених сталежа и утврђивање законског статута тих сталежа јесу темељи аристократске монархије коју је Катарина хтела да установи. Да би је потпуно остварила, њој би остало да додели претставницима племства независну улогу у централној управи. Али она то не чини. До своје смрти она непрекидно мисли на реформу Сената, поводом које неколико пута мења идеје. Десницки, Шчербатов, Безборотко и многи други изражавају доста распрострањену жељу када подносе предлоге по којима би ушли у Сенат, ту врховну државну установу где су претставници слободних сталежа. Катарина је више расположена да задржи при Сенату, ради проучавања законских предлога, једну Комисију посланика, ону исту која је одложена у тренутку објаве рата Турској, али која није била коначно распуштена. И ако она нема намеру да Је претвори у законодавну скупштину, као што јој саветује њен гост Дидро, коме она напомиње да је Русији потребна апсолутна монархија, она ипак више пута помишља да од ње начини једну сталну саветодавну установу. Али она не остварује ову замисао, и посланици нису више никад сазвани. На супрот томе, године 1768, она оснива једно ново тело, Царевинско веће, састављено од осам великодостојника које она именује. Исто као и недавно Јелисаветина „Конференција”, тако је и ово веће створено да руководи ратним пословима: али, као и Конференција, оно је ускоро било приморано, силом прилика, да проучава најразличитија питања државног живота. По завршетку рата, Катарина га и даље задржава. Али за разлику од свих већа из доба пре XVIII века, оно нема одређено место у систему централних установа; оно није у вези ни са Сенатом, ни са другим управним властима; оно не објављује указе. То је само једно веће састављено од виших чиновника груписаних око владарке. Једном речју, за време Катарине II Сенат задржава све своје надлежности.

На супрот томе, остале централне установе преображују се. Нова организација губернија повукла је за собом укидање многих централних колегијума које је основао Петар I. Мало по мало они колегијуми чије надлежности нису прешле на Сенат, замењени су административним отсецима, од којих сваки има, као и министарства, једног јединог старешину, и потчињена су врховном државном тужиоцу. Овај је дотада био члан Сената, а сада почиње да се од њега одваја као министар истовремено финансија, правде и унутрашњих послова. И ако реч министарство још није употребљена, сама ствар — министарски систем — већ постоји.

На тај начин, покрајинска и централна државна управа почивају коначно на супротним начелима. У унутрашњости се оцрттава, иако остаје под туторством државних чиновника, једна претставничка и аутономна сталешка управа, док се у центру постављају темељи једног бирократског министарског система. Ова супротност ограничава и мења само начело аристократске монархије, потчињавајући га начелу апсолутизма коме служи бирократија.

Школске реформе. — Катаринино Упутство је тврдило да је добра организација школске наставе једно од обележја по којима се апсолутна монархија разликује од деспотизма. Школске реформе су вазда заузимале једно од најважнијих места у царичином програму, али тек од године 1780 покушава она да створи један национални систем народног просвећивања. Од 1762 до 1767 године држала се она у том погледу савета које јој је давао Бецки. Образован племић, прожет педагошким теоријама Монтења, Локеа о Ж. Ж. Русоа, Бецки се заносио немогућним сновима да створи једну „нову расу људи” помоћу нарочитог васпитавања које би се вршило у интернатима, где би питомци, одвојени од осталог света, далеко од рђавих примера и људских порока, расли у чаробној атмосфери чедних мисли и осећања. Он је био основао неколико интерната, као на пример Друштво за васпитавање младих племићкиња или Институт Смолни године 1764, Школу при Академији уметности исте године, Школу при Академији наука 1765 године, Школу за грађанске девојке и Преуређену војну школу за племиће године 1766, и објавио 1767 године Општи план Васпитног дома у Москви. Све ове творевине биле су далеко од тога да буду оригиналне; правилник Друштва за васпитавање младих племићкиња, на пример, копирао је правилник СенСирског института. Бецки је сањао да у овим стакленим баштама, намењеним да створе „једну нову расу”, примени педагошке методе које су проповедали философи, али је понекад он храбро претекао своје туђинске узоре, на пример, захтевајући потпуно укидање телесних казни и проповедајући исти програм наставе за дечаке и девојчице. Сви ови планови пуни маште дали су веома скромне резултате, и идеје Бецкога оствариле су се често само у изопаченом облику.

Око 1770 године Катарина се удаљује од Бецког, чија се схватања разликују од њених. Њена је жеља да створи праву народну просвету. Она почиње да тражи друге изворе инспирације и друге узоре. Неколико саветника, међу првима Дидро, указују јој на аустриски школски систем. Године 1780, цар Јосиф II, по њеној, жељи, шаље у Петроград Србина Јанковића из Миријева, једног од сарадника на школској реформи у Аустрији. Године 1782 оснива она Комисију за народне школе, којој је био задатак да припреми примену у Русији аустриског система. Комисија усваја један нацрт што га је израдио Јанковић, који ће бити основица Статута народних школа 1786 године и који копира аустриски правилник из 1774, са неколико значајних измена. Идеје Бецког да се ученик одвоји од осталог света и да се више образују племенита осећања него духовне способности напуштене су, те је морално васпитање изједначено са научним. Статут заводи по градовима „мале школе” и „главне школе” за децу свих друштвених сталежа. „Главне школе” оспособљавају за ступање у гимназије (лицеје), а затим на универзитет. Он оставља по аустриском систему сеоске и учитељске школе, изузев једне једине, која ће бити основана у Петрограду. Од 1786 године отварају се у разним губернијама „мале школе” и „главне школе”; после Катаринине смрти има их 316. У исти мах затворене су све приватне школе, јер влада сматра убудуће народно просвећивање као државну дужност, где невешто мешање дилетаната може да причини само зла. Али становништво не одобрава монополисање наставе. Наставном програму који је усвојен по предлогу Јанковића замера се да је сувише апстрактан и сувише удаљен од потреба практичног живота. Сем тога, племићи не желе да виде како се њихови синови друже у народним школама са децом других сталежа ,и у том погледу племићи односе још једну победу; Комисија за школе приморана је да се одрекне строге примене начела о једном типу школе; поред народних школа јављају се и „пансиони за племиће”, резервисани једино за децу племића.

III. — Спољни рат: „Грчки план” и подела Пољске (1787—1796)

Аустро руски савез и анексија Крима (1780—1783). — Оних тринаест година за време којих Катарина врши свој законодавни рад, притискује претња једног новог руско-турског рата. Кучук-Кајнарџиски уговор, за обе уговорне стране, само је једно примирје. Пре свега и за једну као и за другу страну независност Крима може да буде само привремена. Неминовно то полуострво најзад ће бити присаједињено Русији, или ће бити враћено Турској. Од 1774—1783 године, руска и турска партија на Криму боре се о превласт и њихову борбу прате честе промене ханова, војничке демонстрације, а понекад и крвави сукоби. Осим тога Русија и Турска не слажу се у тумачењу уредаба о заштити султанових хришћанских поданика и о слободи пловидбе кроз турске мореузе; године 1779 Турска је приморана да потпише једну „конвенцију о објашњењима” која потврђује те одредбе. Али затегнутост и даље постоји између обеју земаља.

Русија смишља велике офанзивне планове. Од 1780 године шири се глас по иностранству да Катарина има намеру да истера Турке из Европе, и да постави на престо обновљеног грчког царства свог унука Константина Павловича. Безборотко је заиста саставио један „грчки план”, и царица сматра да је европска ситуација повољна за извршење њених грандиозних планова на Истоку. Енглеска је изишла ослабљена из рата за независност Сједињених Америчких Држава, а за то време Русија је поштовала једну „наоружану неутралност”, за коју је план смислио Панин, и која је проузроковала много незгода Енглезима. У исто то време, питање Баварске довело је. у сукоб Аустрију и Пруску. На Конференцији у Тешину, године 1779, Русија је играла улогу врховног судије и изјаснила се за Пруску. Ипак Аустрија жели још више да јој се приближи, да би удаљила Пруску. Са своје стране, Фридрих II улаже све напоре да учврсти руско-пруски савез; он смишља чак један план о тесном савезу између Русије, Пруске и Турске. Али се Катарина већ била одлучила. Њој је потребна Аустрија противу Турске. Она прижељкује пропаст турског царства и обнављање грчког царства у корист једног великог кнеза. Да би остварила овај сан, потребно је да најпре присаједини Крим. Године 1780, Јосиф II долази у Петроград и преговара о закључењу Аустро-руског споразума. У новембру исте године, после смрти Марије-Терезије изменом писама између Катарине и њега, утврђују се њихове узајамне обавезе противу Турске. 28 јула / 8 августа 1783 године, кримски хан Шагин-Гиреј, плаћеник руске владе, под притиском Турске и не знајући коју политику да. води, признаје присаједињење Крима Русији. Да би спречиле нов руско-турски рат и да би онемогућиле аустро-руски савез, Француска и Пруска убеђују Турску да треба да пристане на то присаједињење. Турска то чини у јануару 1784 године. Ипак, остало је и сувише много узрока за сукоб између двеју земаља да би мир могао дуго трајати. Као некада на Криму око престола ханова, они сад воде у Молдавији и Влашкој огорчену борбу поводом наслеђа господарског престола. На Кавказу турске паше припремају побуну брђана, којом руководи Чеченац шах-Мамсул противу руске експанзије. Порта са своје стране, приписује руској пропаганди немире у Египту. Сваковрсни трговачки сукоби супротстављају Русе Турцима. Ситуација је већ јако затегнута, кад Турска сазнаје да постоји Безборотков „грчки план”. Године 1786 султан објављује проглас о скором рату са непријатељима ислама. Као да хоће да одговори на то, Катарина предузима отворено и свечано, у пролеће 1787 године, путовање на Крим у пратњи Јосифа II. 1/12 августа 1787 године, Турци предају турском амбасадору у Цариграду, Булгакову, једну ноту у којој траже повраћај Крима. Разуме се, Булгаков одбија тај захтев, и њега затварају у тврђаву Седам Кула, а то значи исто што и објава рата. Јосиф II извештава одмах Катарину да он сматра тај инцидент као casus foederis. 21 августа/1 септембра Турци гађају из топова два руска ратна брода близу Очакова. 7/18 септембра Катарина објављује рат Султану.

Други рат са Турском (1787—1792). — Циљ овога рата је у сагласности са „грчким планом”. Ако се не буде могло уништити турско царство, задовољиће се уједињењем Молдавије, Влашке и Бесарабије у једну независну кнежевину под називом Дакија, којом ће владати Потемкин. Ако се, на против, буду могли истерати Турци из Европе, обновиће се на Балкану некадање грчко царство за великог кнеза Константина Павловича; Русија ће узети Очаков, Крим, област између Буга и Дњестра и два или три острва у Јегејском Мору. Аустрија ће добити Београд са једним делом Србије и Босне — али се Јосиф II нада да ће у многом повећати свој део.

Главна улога у новом рату намењена је Потемкину, који не крије своје мишљење да га је Русија прерано започела, не завршивши потребне припреме. Он је постављен на чело I армије; Румјанцеву је додељено само да чува границу према Пољској и да обезбеди саобраћајне везе између Потемкина и аустриске војске. Војне операције почињу једним покушајем насилног искрцавања које врши турска флота на пешчаним спрудовима код Кинбурна, а које победнички спречава Суворов. У исто време руске трупе истерују брђане шах — Мансура из целе области дуж реке Кубања и Лабе све до кавкаских планина. То су биле све операције у 1787 години. И поред ових успеха, Потемкин је потиштен, јер је севастопољска флота, када се упутила ка Варни, била скоро потпуно уништена у бури која је трајала пет дана. Катарина има много муке да поврати храброст своме љубимцу.

Крајем јануара 1788 године, Аустрија са своје стране објављује рат Турској. Као и Руси, Аустријанци чине једну крупну погрешку: они прекомерно развлаче свој фронт дуж огромне линије од Дњестра до Јадранског Мора, док се Потемкин бескрајно дуго задржава при опсади Очакова, уместо да се придружи својим савезницима и да заједно са њима нападне Турке на Дунаву. Рат почиње опсадом Хотина, који Аустријанци освајају тек у септембру и заузимањем Јаша који је у августу освојила једна дивизија Румјанцевљеве војске. На Дунаву Аустријаци су претрпели пораз. Турци су их потукли двапут, код Видина и код Слатине. За то време Потемкинова војска остаје непомично под Очаковом, где проводи цело лето, целу јесен и један део зиме. Када је НасауСиген уништио турску флоту у јуну, у двема поморским биткама, руска ескадра могла је да опседне тврђаву с мора, док ју је Потемкин окружио многобројним батеријама. Али, и ако је он могао већ одавно да заузме тврђаву на јуриш, он још увек одуговлачи опсаду, на велико гнушање Суворова. Тек 6/17 децембра,када су опсађивачке војске исцрпеле све своје намирнице, одлучује се он најзад да изда наредбу за јуриш. После крваве борбе која је трајала сат и четврт, Очаков је заузет и огроман плен пао је у руке Русима. У једном одушевљеном писму Потемкину, Катарина каже: „Сада је много лакше закључити мир.”

Што царица већ жели мир, то је с тога што је она у тешком положају; Русија је нападнута са две стране, јер те исте 1788 године, шведски краљ Густав III, потстакнут од Енглеске, објавио је рат Катарини. Шведско мешање у сукоб задржало је на Северу ескадру адмирала Грејга, који се био упутио из Балтичког мора ка Средоземном Мору, где је требало да она подигне хришћане са обала Јегејског Мора на устанак противу Турске, саобразно новим руским плановима, и која је морала пред Петроградом да одбије напад шведске флоте. С друге стране, једна шведска војска од 36.000 људи заузела је Финску, а Катарина је могла да супротстави ту само 14.000 војника покупљених журно од разних јединица. Срећом, у двема поморским биткама, 6/17 јула, близу острва Готланда, и 5/16 октобра близу рта Ханге, Грејг односи над Швеђанима две сјајне победе. Његова изненадна смрт 15/26. октобра прекида ток офанзиве на мору, али су Швеђани морали журно да. напусте Финску после једног данског напада на Шведску.

Рат из године 1789 почиње једним нападом Турака противу Аустријанаца и противу Румјанцева у Молдавији и у Влашкој. И сам Румјанцев прелази у офанзиву и побеђује Турке код Галца; али је одмах после тога смењен са командантског положаја, јер се Потемкин боји да га он не баци у засенак. Док љубимац остаје непрестано удаљен од Дунава, тога главног војишта и води локалне операције близу Бендера, Суворов дејствује на реци у споразуму са принцом од Кобурга, аустриским главним заповедником. 21 јула/1 августа они разбијају код Фокшанија једну војску од 30.000 Турака, а 11/22 септембра Суворов добива чувену битку код Римника где он сјајно показује свој војнички геније. За време најжешће битке, он врши неочекиване стратегиске покрете сложене и оштроумне, тако да уништава помоћу једне трупе од 7.000 људи једну војску од 100.000 Турака, којом је командовао велики везир; то је било право откровење у војној вештини. Он тражи одушевљено да се изврши одлучна офанзива на Балканском Полуострву; али Потемкин на то не одговара нити шаље тражена појачања, већ усредсређује своју пажњу на Бендер који се предаје у новембру, без и једне испаљене пушке. У међувремену, на западном делу фронта Аустријаци су се најзад покренули, заузели Београд, Смедерево и Пожаревац, а принц Кобург заузима Букурешт. Са своје стране, Швеђани претрпљују године 1789, знатне поразе на суву, у Финској, и на мору, где их је потукао Чичагов и Насау-Сиген. Расплет изгледа близак на југу као и на северу. Очекујући га, Потемкин смешта за зимовање свој главни штаб у Јашу и засењује Европу својом баснословном раскоши.

Али је Аустрија од сада приморана да дејствује на два фронта: противу Турске и против Белгије, која се баш тада побунила. Пруска је закључила са Енглеском, Холандском, Турском и Пољском уговоре управљене делом против Аустрије а делом против Русије. Под оваквим новим околностима отпочиње рат 1790 године. Јосиф II умире у фебруару. Са великом дипломатском окретношћу, његов брат Леополд, који га је наследио, приближује се Енглеској и умирује Белгију, успостављајући ранији поредак. Услед тога Пруска пошто је остала усамљена мора да обузда свој полет. У јулу 1790 године, на Конференцији у Рајхенбаху, она признаје успостављање аустриске власти у Белгији, пошто је примила од Беча обећање да ће мир са Портом бити успостављен, на основу status quo ante bellum. У августу Аустрија води са Турском преговоре о посебном миру. Русија остаје сама да се бори са Турском и Шведском. Јасно је да се она мора одрећи обимних намера из „грчког плана”. И ако у јулу и августу Ушаков ианоси Турцима два страховита пораза на Црном Мору, Потемкин на суву остаје неактиван за време целога лета. Катарина је срећнија у операцијама противу Шведске. После многих пораза на копну и мору, Шведска признаје свој пораз и Густав III, који се као и царица припрема да игра извесну улогу у европској коалицији која се ствара противу револуционарне Француске, жури се да закључи мир, који је и потписан 3/14 августа на основу status quo ante bellum. Крајње је време да се једном сврши са Турском. Да би се она приморала да ступи у преговоре, потребно је задати јој један страховит ударац. Потемкин ставља најзад своје трупе у покрет и упућује се из Бесарабије ка ушћу Дунава, док флотила адмирала Де Рибаса улази у Дунав. После заузећа читавог низа тврђава на Дунаву, решено је да се заузме Исмаил, највећа турска тврђава на овој реци, сјајно утврђена и са одбранбеном посадом елитних трупа од 30.000 људи. Суворов је заузима, после једног крвавог јуриша, 11/22 септембра. Тако се завршава рат из 1790 године. Потемкин одлази у Петроград да сузбија утицај Зубова, новог Катарининог љубимца. У почетку рата 1791 године, његов последник, Кнез Рјепњин, прелази Дунав и односи над Турцима одлучну победу. 28 јуна / 9 јула 1791 пред Мачином. Тада Турци шаљу преговараче. 31 јула / 11 августа прелиминари мира потписани су у Галцу. Потемкин долази журно на Дунав али стиже прекасно. Бесан од гнева што је Рјењвин завршио рат без њега, он цепа уговор, и преговори понова почињу у Јашу. Међутим, Пруска и Енглеска покушавају да приморају Русију да смањи своје захтеве и да се одрекне Очакова. Пит игра двоструку игру; и ако уствари не жели да раскине са Русијом — он не губи из вида блиску коалицију противу Француске, — он спомиње могућност енглеско-руског рата и тражи од Парламента кредите да би застрашио Катарину. Али енглеска јавност протествује жестоко противу ових демонстрација; руски амбасадор у Лондону Ростопчин, предмет је народних овација; Фокси Бјурке држе у Парламенту жестоке говоре противу рата са Русијом, и Катарина ставља њихова попрсја у музеју Ермитаж, поред попрсја Демостеновог. У Јашу преговори се одуговлаче: Потемкин умире почетком октобра не видевши њихов крај, и њих завршава Безбородко. Уговор потписан 29 децембра 1791/9 јануара 1792 оставља Русији Крим и област између Буга и Дњестра, а што се тиче осталог, потврђује још једном КучукКајнарџиски уговор. Овај резултат је далеко од тога да одговара циљевима „грчког плана”. И ако се Русија учврстила на обалама Црнога Мора, ово море остало је за њу затворено, јер нејасност чланова Кучук-Кајнарџиског уговора који говоре о мореузима допушта могућност бескрајних спорова. За то се Катарина по други пут спрема да потражи на другој страни неку компензацију и нада се да ће јој борба европских сила противу револуционарне Француске омогућити да то постигне на лакши начин.

Друга подела Пољске (1793). — После прве поделе, Пољска живи у политичким трзавицама. Притисак иностранства осећа се у свим политичким пословима; краљ и Дијета зависе потпуно од амбасадора Русије. Незадовољни овим туторством, најодушевљенији пољски родољуби сањају да томе учине крај, реформишући политички режим чију је стабилност Русија загарантовала. Пре свега, они намеравају да изборну монархију замене наследном монархијом и да укину liberum veto у Дијети. Пруска изгледа да хоће активно да помогне њихове намере: Пруски амбасадор Лукезини храбри их и тврди им да ће им његов краљ радо помоћи да се ослободе руске превласти и да ће обезбедити слободан развитак њиховој отаџбини. У марту 1790 године, Пруска и Пољска склапају уговор о одбранбеном савезу; оне гарантују једна другој територијални интегритет и обећавају узајамну оружану помоћ у случају напада: осим тога Пруска се обавезује да ће штитити Пољску од сваке силе која би намеравала да се меша у њене унутрашње послове позивајући се тога ради на акта или уговоре из ранијих времена. Овај уговор циља јасно на Русију.

Верујући у ова пруска обећања, пољски родољуби одлучују се да покушају неку врсту државног удара. 3 маја 1791 године, они се користе тим што је највећи део посланика средњега племства на отсуству да наведу Дијету да потврди један нов Устав. Дијета одлучује да после смрти Станислава-Августа пољски престо постане наследан у породици саксонског изборног кнеза, и да су liberum veto и удружења укинути. Катарина се не жури да покаже отпор. Она чека мирно свршетак рата са Турском. — Али, — и ово је био непријатан предзнак за Пољску, — саксонски изборни кнез одбија пољску круну. С друге стране, Холц, наследник Лукезинија у пруској амбасади, ограничава се да изјави доста загонетно да Пруска није обавезна да се меша у унутрашње послове Пољске; међутим у истом тренутку Херцег, пруски министар спољних послова, пише му: „Пруска ће бити у безбедности само ако у Пољској постоји изборни режим без чврстог устава.”

Међутим, ток револуције у Француској изгледа да ствара потребу за интервенцију монархистичке Европе. Катарина, о томе постоје одлучни докази, види у овој интервенцији нарочито згодан начин да са Источне Европе скрене пажњу сила, те да тамо има одрешене руке.

Разуме се да догађаји у Француској нису пријатни једној аутократкињи као што је она, али она још не верује да су они опасни; француска револуција изгледа јој једна обична побуна, коју би 3.000 козака лако угушили. Али ова побуна иде у прилог њеним циљевима у Пољској. Зато она узима активног учешћа у стварању коалиције противу Француске и задржава за себе, у заједничком задатку, посебну улогу. Она изјављује да је пољски устав од 3. маја такође плод револуционарног духа и да, док Пруска и Аустрија буду успостављали ранији режим у Француској, она прима на себе да то исто учини у Пољској. То значи играти се речима. Јер док Француска револуција тежи да умањи краљевску власт, очекујући тренутак да је сасвим уклони, пољски Устав од 3. маја тежи напротив да учврсти краљевску власт и да успостави један трајан политички режим. Али монархистичке силе старе Европе, из личних и чисто практичних разлога претварају се као да мешају стари режим „Пољске са режимом Француске.” Пошто су Пруска и Аустрија такође испољиле намеру да се обештете на рачун Пољске за њихово учествовање у коалицији, питање поделе Пољске нашло се тесно везано за међународну ситуацију коју је створила Француска револуција. 26. априла 1792 године, Аустријанци упадају у Белгију и отпочињу прве ратне операције противу француске војске. 18/29 маја 64.000 руских војника под заповедништвом Коховског продиру у Пољску, а 32.000 других, под командом Кречетњикова, улазе у Литванију.

Успоставити пољске слободе уништене уставом од 3. маја, то је објављени циљ тога рата. Они Пољаци који су били непријатељски расположени према овом Уставу, уз припомоћ Русије, образовали су једно удружење у Тарговицу. Када су се пољски родољуби обратили за помоћ Пруској она им јасно ставља до знања да она више неће да чује о пруско-пољском уговору из 1790 године, и да „пруски краљ није обавезан да дâ један устав који су Пољаци написали без његовог знања.” Од 18/29 маја до 13/24 јуна руске армије оперишу у Пољској и Литванији брзо и успешно. Пруска такође упућује једну војску ка Пољској граници, и када је руски успех постао известан, она изјављује да ће она наредити својим трупама да продру на територију краљевине, ако ова не склопи мир са Русијом. Станислав-Август приморан је да закључи примирје са Русијом, и он пристаје да повуче Устав од 3. маја и да приступи удружењу у Тарговицу. У међувремену Димурије потукао је Прусе код Валмија и заузео целу Белгију. Тада Пруска под изговором да се борба са Француском показала озбиљнијом него што се мислило, исказује намеру да наплати своје услуге непосредном окупацијом пољских покрајина које она прижељкује. С друге стране, освајањем Белгије које је извршио Димурије, спречава Аустрију да оствари свој првобитни план уступајући Белгију у замену за Баварску, и сада она такође тражи компензацију на рачун Пољске. План о другој подели оцртава се јасно. У јануару 1793 године, потписан је уговор између Русије и Пруске. Пруси заузимају Торуњ, док Руси опкољавају Варшаву. Крајем марта Русија и Пруска изјављују да су оне услед ширења револуционарних идеја у Пољској одлучиле да присвоје извесне пољске области: Пруска присаједињује Познањ, Гњезно, Калиш, Торуњ и Данциг, укупно 1.060 кв. клм. Русија узима области Вилне, Минска, Кијева, Волиније и Подолије укупно 4.550 квадратних километара. Окупљена у Гродну, Дијета под очевидним притиском руског амбасадора Сиверса, који је наредио да се похапсе непокорни посланици, ратификовала је уговор о уступању својих области Русији, али је одбила да призна пруске анексије и попустила је у томе питању тек крајем септембра после једне „неме” седнице. Друга подела Пољске је сада свршена ствар. У октобру Русија закључује са Пољском један уговор који овој оставља само сенку политичке независности; у ствари, руковођење њеним унутрашњим и спољним пословима прелази потпуно у руке Петрограда.

Трећа подела Пољске (1795). — Међутим број тајних организација које раде на успостављању Пољске у њеним старим границама расте све више. Генерал Кошћушко, који се одликовао својим војничким талентом за време борбе противу Руса, у вези је са њима и оне му намењују врховно заповедништво у претстојећој борби. Бојећи се да недовољна припремљеност не упропасти коначну народну ствар, он се труди да убеди своје другове да не изазивају устанак. Али се његов савет не уважава. У марту 1794 године, после мера које је предузела Русија да смањи бројно стање пољских трупа догађају се чарке између руских и пољских одреда. И сам Кошћушко је приморан да у томе учествује. После његовог првог успеха, једна побуна, коју је организовао богати обућарски трговац Килински, избија у Варшави. Руски гарнизон, изненађен, напушта варош. У мају руске и пруске војске задобијају неколико победа над Пољацима, нарочито испред Шчекопиција, над самим Кошћушком који напослетку враћа своју војску у Варшаву. Одмах затим Пруси опкољавају варош. Да би изиграла Пруску, чијих се претензија боји, Катарина сматра за потребно да подржава Аустрију која упорно тражи свој део Пољске, као и Краково и Сандомјерж, које су Пруси прижељкивали. После замршених преговора, три силе су се споразумеле у погледу делова које треба да добију. Тада Катарина шаље Суворова на Варшаву. Крајем септембра један одред Ферценове војске побеђује Кошћушка код Мацјејовица и заробљава га 12/23 октобра. На дан 22. октобра / 2. новембра, Суворов заузима на јуриш предграђе Прагу и Варшава се предаје. Отада, пошто она намерава да што је могуће више потстиче Пруску и Аустрију да енергично наставе рат противу Француске, Катарина је спремна да им уступи велике делове Пољске на име компензације. Ипак она жели да ови делови буду једнаки, да не би пореметила равнотежу између тих двеју сила. После веома живих дискусија између Пруске и Аустрије, чије супарништво Катарина има интереса да потстиче, три силе потписују уговор о подели 13/24 октобра 1795 године. Русија узима Курландију и остатак Литваније; Аустрија Краково и Сандомјерж; Пруска, северозападни део Пољске са Варшавом. Катарина затим ступа у аустро-енглески савез противу Француске. Она гласно проповеда борбу противу француске револуције, али увек налази по неки добар изговор да не пошаље руске пукове на бојиште. То је с тога што она своје армије намењује другом једном задатку. Још једном намерава она да истера Турке из Европе. И ако Потемкин није више ту, други су на царичином двору присвојили његове идеје и прерадили његове планове по свом нахођењу.

IV. — Крај владавине (1790—1796)

Долазак Зубова. — После раскида његове везе са Катарином — изазваног његовим неверством, — Потемкин је био сачувао за време од тринаест година изузетан утицај колико на државне послове толико и на љубавне послове своје владарке. Од 1776—1789 године, са његовим одобравањем Катарина је бирала оних дванаест љубимаца који су се смењивали крај ње. Али године 1789, изненада ситуација се потпуно мења. За време док је Потемкин био на турском бојишту, његови непријатељи искористили су његово отсуство да би потпомогли везу царице са коњичким капетаном Платоном Зубовом, младићем врло лепим али сасвим безначајним. Катарина, која је већ прешла шездесету годину живота заљубљује се лудо у тога лепотана. Потемкин напушта Дунав, долази журно у Петроград да уклони Зубова, али не успева у томе. Он умире ускоро после тога. За време шест последњих година Катаринине владавине, Зубов остаје царичин идол, чије страсти старост није утишала, и која је извесно луда за њим. Била је то слабост једне старе жене, јер се Зубов истиче само својом спољашношћу: у моралном и интелектуалном погледу, он је једна ништарија. У почетку, Катарина је ставила у дужност Безбородку паметном и искусном човеку да му дискретно служи као вођа, али убрзо, заслепљена својом старачком страшћу, она проглашава свог љубимца за генија. И сам Зубов, са уображеношћу једног необразованог и надменог глупака, замишља да је он други Потемкин. Претерано надмен и охол, он са најугледнијим великодостојницима поступа као са олошем. Без сопствених мисли, он присваја извесне Потемкинове идеје, али, претерујући у њима, он их изопачује тако да од њих остаје само карикатура.

Последње године Катаринине владавине само су мрачан епилог једне сјајне епохе. Катарина још увек гаји намере које су наставак њених некадашњих планова, али јој недостаје енергија да их развије. Она се и сама понекад жали својим пријатељима што јој њена успорена активност пружа тако мало задовољства. Свакога јутра она ставља на хартију планове за реформу Сената; ови покушаји јој одузимају много времена, али се не завршавају ничим одређеним. Руковођење редовним пословима поверено је Зубову, који их свршава како тако, захваљујући помоћи коју му пружа неки Морков коме је Безбородско, не желећи да сам извлачи кестење из ватре, уступио место духовног вође. Али Морков може да буде довољан само за текуће послове. Заводити руске установе у присаједињеним пољским покрајинама, организовати Вознесенску губернију на југу Русије, одлучити грађење Одесе, подићи у Бахмутском округу једну фабрику за искоришћавање гвоздене и угљене руде, спремати се за ковање једног новог бакарног новца, све то не захтева никакав напор стваралачког духа.

Унутрашња реакција. — Катарина је раније била допустила јавном мишљењу да се испољава, и тражила је у њему подршку. Када је сазвала народне посланике, она им је дала да расправљају политичка питања. Мало касније она је прибегла новинарском перу и објављивала чланке — разуме се без потписа — у часопису Всјакаја всјачина (Сваштарије), који је уређивао њен секретар Козицки, она се трудила да даје правац јавном мишљењу које се тада могло изражавати кроз многе часописе. И ако јој се догађало да, побијајући мишљење Новикова, уредника сатиричних листова, негодује противу часописа који су сувише смело указивали на грешке у администрацији и сувише се отворено бавили социјалним питањима, она се ипак ограничила на ову књижевну полемику. Почев од године 1790, она потпуно мења своје држање и, енергично помагана од Зубова, она се грубо понаша према претставницима независног јавног мишљења а нарочито против Новикова, старешине московске слободне зидарске ложе, организатора великих просветних завода и добротворних установа, као и према Радишчеву чије је Путешествије из Петербурга в Москву најживља слика мучног положаја мужика и злоупотреба што их чине власти. Новиков је бачен у једну тамницу у тврђави Шлиселбург, а Радишчев изгнан далеко у Сибир. Покушало се да се кажњавање Новикова и растурање слободно зидарске ложе објасни политичким сплеткама слободних зидара, њиховим покушајима да привуку у своју средину престолонаследника Павла Петровича и да би се ступило у непоуздане везе са Пруском. Ова објашњења не могу издржати озбиљну критику. Вероватно је да се Катарина повиновала пре осећању страха који јој је уливала свака независна јавна иницијатива, као например објављивање књига или помоћ сељацима за време гладних година. Указујући смело у својој књизи на злоупотребе спахијске власти и оцртавајући један план о ослобођењу мужика, Радишчев не само да не помишља да побуни духове противу владе, већ искрено верује да ће слободоумна царица ценити и одобрити његове добре намере. Зашто Катарина види у овим открићима једну личну увреду и освету због неке личне побуде? Да ли страх од Француске Револуције који, као што се често пута рекло, може да објасни ово претерано неповерење? Тачно је да пошто је догађаје у Француској посматрала са неповерењем, Катарина се због њих узрујавала све више у колико се они развијају и плаши се непрестано све више ширења „Француске политичке заразе.” После погубљења Луја XVI, она остаје у постељи неколико дана; Французи који живе у Русији приморани су да положе нарочиту заклетву и да се изјасне противу Француске Револуције. Али овај страх од револуције није довољно јак да може бацити у заборав њене политичке планове и нагнати је да пошље руске војнике у помоћ савезничким војскама које се боре противу Француске. Према томе може се с правом мислити да само страх од револуције не би био довољан да је нагна на прогоњење слободног јавног мишљења, да се томе није придружио и један психолошки узрок, а то је незадовољство са самом собом, које она осећа тек при крају свога живота. Упоређујући своје планове из прошлости и њихова остварења, она са горчином констатује: „Све сами почеци без завршетка.” Кад једна личност, самоуверена, пуна самољубља, почне по први пут да сумња у своје сопствене снаге, критика јој постаје веома неподношљива. С друге стране владавина љубимца Зубова, која пада у исто време када и раскид између Катарине и јавног мишљења, доприноси стварању провалије. Ако је Потемкин, бринући се о њеној посмртној слави, понекад и задржао Катаринине осветничке прохтеве, глупи Зубов, напротив само је потпиривао њено неповерење и храбрио је да предузима мере исто толико оштре колико и бескорисне.

Поход на Персију (1796). — Други турски рат био је прекинут године 1791 да би се ликвидирало пољско питање. Када је то учинила, Катарина је желела да искористи тренутак када је пажња сила била обраћена на борбу противу револуционарне Француске, да би се вратила своме плану о уништењу отоманског царства. Зубов и његов брат Валеријан имају намеру да помраче славу Потемкина. Овај је сањао да разори Турску дижући против ње хришћанске народе на Балканском Полуострву, и та идеја није била нимало немогућна. Браћа Зубови напротив, скројили су један фантастичан план: они су одлучили да Валеријан освоји Персију и створи саобраћајне везе са Индијом; затим, пошто буде поставио руске гарнизоне по свим освојеним варошима, нападне турске поседе у Малој Азији; да у исто време Суворов пређе Балкан и приближи се Цариграду, док би руска флота ушла у Босфор и опсела турску престоницу с мора. Они су замислили да ову ескадру предводи Катарина лично.

Крајем фебруара 1796 године, Валеријан Зубов напушта Петроград обећавајући да ће у септембру бити у Испахану. Једна војска од 10.000 људи, под командом генерала Корсакова, треба да пређе Кавказ и заузме Тифлис. Зубов, са 20.000 војника, има намеру да иде обалом Каспијског Језера, и пошто се буде придружио Корсакову нападне Испахан. Дербент, и Баку не дају му никакав отпор. Али, септембар је дошао, а Зубов је још увек раздвојен од персиске границе једном пустињом од 600 врста, коју се не одлучује да пређе. Из Петрограда шаљу му инжињера Волана са географским картама и упутствима, али схвативши најзад да је његов план само једна утопија, он остаје у Бакуу до Катаринине смрти. Нови цар Павле окончава одмах поход у Персију.

Катаринина смрт. — Последње године Катарининог живота пореметило је неслагање са њеним сином Павлом. Ово неслагање јасно се оцртало још у време Потемкина, али се оно погоршало и постало жешће кривицом браће Зубова. Љубимац је показивао према Павлу дрскост и презир једнога лакеја који се дочепао власти. Павле, који више није младић, који има ожењене синове, доживео је да му се замера због његових трошкова као неком дерану који је под туторством, док Зубови без устручавања располажу државном благајном. Катарина је дошла чак дотле да је створила план да удаљи свог сина од престола и да за свог наследника означи свог унука Александра. Она саопштава овај план самоме Александру, који га прима ћутећи, и од тог тренутка показује све већу оданост према своме оцу. Чак се тврдило да је Катарина написала тестамент у корист Александра, да га је сакрила у свом кабинету за рад у једном запечаћеном омоту, али да је одмах после њене смрти Павле, кога је обавестио Ростопчин, бацио тај омот у ватру.

Некаква зла коб изгледа да прати све Катаринине последње подухвате. На кратко време пред смрт, њено самољубље претрпело је један страшан удар који је извесно убрзао њен крај. Почетком 1796 године, по наговору Зубова, она ствара план да младог шведског краља Густава IV ожени својом унуком Александром Павловном, те да на тај начин онемогући напоре француског Директоријума који покушава да одврати Шведску од коалиције противу Француске. Изгледа да све иде како се само пожелети може. Густав, у пратњи свога стрица, намесника, долази у Петроград. После читавог низа свечаности прославиће се веридба 11/22 септембра 1796 године; Катарина, вереница и цео двор окупљени су за ту свечаност; чега се само још на вереника, кад одједном стиже вест да се он неће појавити и да се веридба неће остварити. У брачном уговору, који му је саопштен тек у последњем тренутку, краљ је прочитао да ће његова супруга остати у православној вери: он је изјавио да не може да прими ту клаузулу и да повлачи своју реч. Пренеражена Катарина је имала лак срчани напад од кога се она не опоравља. 5/16 новембра ујутру, у своме будоару она доживљује други напад, и после агоније која је трајала 36 часова, издахнула је увечер 6/17 новембра 1796 године.

Закључак. — У току своје дуге владавине Катарина је коначно учврстила социјални и политички поредак који су припремили њени претходници. Она је повећала повластице племства, засноване на поробљавању сељака. Она је завела корпоративну организацију друштвених сталежа, дајући им право да слободно руководе пословима свога сталежа и извесно учешће у месној управи. Она је од племства начинила најважнији сталеж исто толико у економској области колико и у јавном животу. Ипак, она је организовала претставнички и аутономни систем сталежа, тако да од њега начини помоћни орган централне власти и апсолутизма. Због тога је она пажљиво избегавала у својим уредбама све што би могло послужити као полазна тачка за развитак политичких права тадашњега друштва. Она је удружила социјалну превагу једне повлашћене класе, племства, тих сопственика подјармљених сељака, са политичким апсолутизмом. И ако је њена врло активна спољна политика знатно увећала територију царевине, њена унутрашња политика је за један дуг период времена укочила структуру и изглед руског друштва и руске државе.

Белешке

1. ^{Хајдамаци се јављају почетком XVIII века у западној Украјини као разбојничке чете које пљачкају грађане и спахије. Од године 1734, овај назив, који ће у будуће имати извесно политичко значење, употребљава се често да означи сељачке побуне. Најважније побуне хајдамака догодиле су се у 1750 и 1768 год.}