Отвори главни мени

Викизворник β

Историја Русије (П. Миљуков) 10

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков


ГЛАВА X

Од Катарине I до Катарине II
(наставак)

I. — Петар III (1762)Уреди

Детињасти цар. — Петар III, син Ане Петровне и војводе од Холштајна, некадашњег Меншиковљевог противника за владе Катарине I, сестрић је Јелисавете, која га је, после свог ступања на престо, позвала из Холштајна, прогласила га за наследника престола и оженила Софијом од Анхалт-Цербста, будућом Катарином II.

Када је Јелисавета узвикивала са стрепњом: „Мој сестрић је једно чудовиште, страшило ..., ја не знам шта с њим да чиним”, она је говорила сушту истину. И заиста, уз Петрову одвратну спољашност ишло је упоредо и потпуно сиромаштво духа и извесна склоност за детињарије и будалаштине. Чак и после свога венчања са Катарином, чија је интелигенција тако жива, он не може да заспи пре него што се поигра луткама у својој постељи, а када се пробуди, игра се оловним војницима. Када је постао цар, уздигао је детињасте забаве на степен државних послова и искоришћавао своју аутократску моћ да натера седе државне великодостојнике да учествују у његовим детињастим играма. Једнога дана затекао је једног пацова како глође на његовом писаћем столу једну тврђаву од картона; он наређује да се пацов ухвати, па га затим предаје једном војном суду и наређује да му по свим прописима суде великодостојници које он именује у том циљу и који морају озбиљно да се подвргну тој глупој лакрдији. Он прави детињасте и неумесне гестове у најозбиљнијим приликама. На Јелисаветином погребу, он неколико пута намерно заостане иза погребних кола, да би их после тога сустигао у трку и да би видео како за њим лете скутови његовог црног огртача. На свечаним пријемима у двору он засмејава присутне подражавајући дубоко клањање дворских дама. „Он није нимало личио на цара”, рећи ће касније једна стара дворска дама. Између Катарине, веома интелигентне и веома обдарене, и таквога мужа, неслога је неизбежна. Зато и престају убрзо сви односи између супружника. Петар узима љубазницу, Јелисавету Воронцов, жену ограничену, ћудљиву и пијаницу. И он се одаје пићу; за време интимних гозби које он приређује у једној одаји загађеној дуванским димом, он трабуња и блебеће својим пискавим гласом, а понекад открива и важне државне тајне.

Разуме се да он нема никакав политички програм. Он има само једну личну мисао, чврсто укотвљену у његовом слабачком мозгу: то је дивљење према пруском краљу Фридриху II, коме се диви као каквом божанству. Поставши цар, одриче се одмах свих територија које је Јелисавета освојила у Пруској и закључује мир са Фридрихом II. То је једина његова лична иницијатива.

Покретачи унутрашње политике. — Па ипак, за његове тако краткотрајне владавине донесене су у унутрашњој политици важне одлуке, у којима, разуме се, нема он никаквога удела. Оне су дело оних који заузимају прво место поред царскога престола, а то ће рећи политичара из пређашње владавине, Воронцова, Шувалова и некојих личности које су се, као Волков и Гљебов, прогурали из другог реда у први. Иако су сви Јелисаветини високи чиновници били сложни у томе да треба проширити племићске повластице, они нису сви били вољни да иду далеко тим путем. Шувалови су, као што доказује пројект о „основним законима” шта га је Јелисавети предао Иван Шувалов, тражили да племићи не буду изложени конфисковању њихових наследних добара и да буду изузети од извесних понижавајућих казни; али, бојећи се да не нашкоде интересима државе, они су пристали само да ограниче, а не да сасвим укину свој рок обавезног службовања. Воронцов се, напротив, одлучно изјашњава за потпуно укидање; он је хтео да племић, поставши у пуној мери повлашћен земљопоседник, може да има мужике и земљу а да у какнаду за то нема никаквих обавеза према држави. Пошто је био мање моћан него Шувалов, није могао да наметне своје идеје; али, рачунајући на будућност, трудио се да их улије наследнику престола.

Ступање на престо Петра III дало је превагу триумвирату Воронцов, Волков и Гљебов, који се одмах дају на посао да остваре свој програм ослобођења племића од обавезног службовања.

Ослобођење племства обавезне службе. — На неколико дана после свог ступања на престо, 17/28 јануара 1762 године, Петар III одлази у Сенат да потпише указе којима се враћају из Сибира Миних, Мендени и госпођа Лопухин, које је прогнала Јелисавета; потом наређује да се испита законски пројект о укидању монопола соли, да се проуче измене које треба унети у статут манастирских мужика, и изражава жељу да се укине обавезна служба племства. После месец дана, 18 фебруара/1 марта, појављује се „Проглас о повластицама племства”, који је остао значајан догађај у историји руског племства.

Овај проглас што су га саставили Волков и Гљебов даје племићима право да се сасвим уздрже од службовања држави или да напусте службу по својој вољи, у коме било тренутку, изузев у време рата или на три месеца пре почетка непријатељстава. Он им између осталог одобрава да слободно одлазе у иностранство, па чак и да ступају у службу страних владара, но ипак под условом да се врате у Русију на први позив владе, под претњом да изгубе своја имања. Иако су ослобођени обавезне службе, они ипак морају да се старају о образовању и школовању своје деце. У једном додатку, проглас изражава наду да племићи, бринући се о општим интересима, неће похитати да се одмах користе правом које им се даје и да неће избегавати службу; иде се чак дотле да се забрањује онима који би се уздржавали од служења да се појављују на двору и такви се извргавају јавном презиру. Ако ова нова повластица уништава, онда зашто су је одобрили? Како влада може да излаже јавном презиру оне који буду примили ту повластицу, када ју је она и установила? Писац прогласа није запазио ту противречност. У сваком случају, племићи се чине као да су заборавили опомену из тога додатка, а запамтили само то да су ослобођени обавеза. По тврђењу савременика, они су се показали веома захвални. У многим предлозима говори се како би Петру III требало подићи златан кип о трошку племства. Песници опевају цара у усхићеним славопојкама, па се чак и у приватним писмима налазе одјеци те радости.

Мужици дочекују манифест сасвим друкчије, и баш та јака супротност између радости племића и гнева сељака истиче веома јасно социјални значај те реформе од тренутка када племић, ослобођен обавезног служења у војсци или државној администрацији, престаје да буде државни службеник да би постао повлашћени власник земље и сељака, потчињавање сељака спахији престаје да буде установа из државнога права. Зато сељачке масе чврсто верују да укидање њихове подјармљености треба да следује укидању обавезног службовања племића, које је било разлог и оправдање те подјармљености, те очекују проглас који би обзнанио укидање ропства. А како се такав проглас не појављује, међу њима се шири глас да он постоји, али га племићи подло крију од народа. Тада огромни устанци почињу да се дижу у Русији. Потребно је послужити се војском да би се они угушили. Али у дну душе сељаци и даље тумаче догађаје на свој начин, и последице тога видеће се десет година касније, за владавине Катарине II.

Проглас од 18 фебруара/1 марта 1762 године није само ослободио племство обавезне службе; остављајући му права које је оно из те обавезе извлачило, он мења такође из основа улогу племства у политичком организму Русије; он истим ударцем обнавља и саме основе државног уређења и озакоњује преображај административне монархије засноване на сељачком ропству у монархију која се ослања на племство. Читаво социјално и политичко законодавство Катарине II произилази из тога прогласа, као што стабло произилази из зрна.

Реформе у корист племића и старовераца. — Пошто су племићи ослобођени обавеза према држави, почела су да им се додељују и извесна лична обезбеђења, која им се нису могла дати док су они били само државни службеници. 21 фебруара/4 марта 1762 године, један проглас што га је саставио Волков, пошто је оцртао једну мрачну слику шпијунских злочина и терора које је вршила Тајна канцеларија, објављује свечано да је тај систем политичке шпијунаже и инквизиторске процедуре укинут „за свагда” и да се сада замењује новим прописима: отсада ће политичке доставе ићи обичним законским путем, а неће више бити упућиване нарочитим установама.

Исто тако и према староверцима заузима влада широкогрудије држање. Указ од 29 јануара/9 фебруара 1762 године, у коме се види како се сасвим бојажљиво појављује идеја о верској трпељивости, одобрава онима који су се склонили у Пољску и друге земље да се врате у Русију и обећава да ће им се дати земља у Сибиру и у другим покрајинама прикладно изабраним. Допушта им се да исповедају своју веру и да врше своје обреде без икаквих сметњи, „јер треба одвратити људе од празноверја, не приморавањем и насиљем, већ убеђивањем.” После неколико дана, нижи официри одређени су нарочито да штите староверце од гоњења месних црквених власти. Пошто влада претпоставља да, ако — староверци све чешће сами себи задају смрт пењући се драговољно на ломачу, они то чине због кињења којима су изложени, она наређује да се пониште истраге започете противу њих и да се ослободе они који су ухапшени.

Влада повећава власт — већ и иначе тако велику од доба Јелисаветине владавине — спахија над њиховим мужицима. Она нарочито потсећа да се они не могу уписивати у трговачки еснаф без одобрења својих господара, без отпусница или потврда о ослобођењу са потписом њиховога господара. Она између осталог ставља ван снаге раније законе о премештању мужика, а овлашћује спахије да премештају своје мужике из једног округа, у други не тражећи одобрење од централне државне управе. Најзад, једним нарочитим указом, влада забрањује месним властима свако мешање у прикупљање личног пореза сељака, а нарочито свако одашиљање официра или других државних службеника на приватна имања; она оставља спахијама пуну власт да прикупљају порез од својих мужика и да предају примљене суме месној државној благајни.

Све ове мере односе се на ситнија питања; ипак, оне су значајне по томе што показују о чему су се бринули тадашњи управљачи државе, који су мислили само на интересе племства. Због тога се одузимање црквених добара не би могло — као што чине некоји писци — тумачити као једна либерална мера у корист сељака.

Одузимање црквених добара. — У години 1762 питање подржављења (одузимања) црквених добара није ново, али откако је оно постављено, а то ће рећи од постанка Московске државе, световна власт је тежила да присвоји пространа црквена имања да би увећала државне приходе и проширила површину државног земљишног поседа. За владе цара Алексеја Михаиловича покушавало се да се управа над црквеним имањима повери једном државном надлештву, световном, приказу манастира, али се убрзо одустало од тога услед одлучних протеста патријарха и црквених власти. Петар Велики поново је успоставио приказ манастира, а затим, када је Синод заменио патријашију, одмах је поверио управу над црквеним имањима једној новој установи, колегијуму економије, који је био састављен од световних чиновника. Отада настају између световних и црквених власти бескрајне препирке да би се утврдило да ли колегијум економије треба да буде потчињен Синоду, и ако треба онда у којој мери. Од свих црквених установа, манастири имају највећи део насељених земљишта; површина њихових имања је огромна. Године 1724 Петар Велики наређује да већина манастира утврди бројно стање свога особља, одређује им максимум прихода и наређује да вишкове имају предавати државној благајни.

После његове смрти, колегијум економије пада под зависност Синода. Али се све то мења ступањем на престо Ане, чија се влада, као што смо видели, залаже тако ревносно да присили пореске обвезнике на плаћање порезе и да тражи плаћање заостале порезе. А управо манастирска имања дугују веома велике суме заостале државне порезе. Из овог разлога, а не да би се ослободили манастирски сељаци, предузима државна власт године 1738 две важне мере: колегијум економије потпуно је одвојен од Синода и потчињен Сенату, а осим тога стављено му је у дужност да у исти мах прикупља државне порезе што их дугују манастирска имања, и да управља тим имањима, са искључењем црквених власти.

Побожна Јелисавета ставља ван снаге најпре све ове мере; она укида колегијум економије и враћа потпуно управу над црквеним имањима Синоду. Али је значајно да су је после тринаест година државни разлози приморали да се врати на онај пут што су га обележили Петар I и Ана. Често се тврди како је ово враћање на идеју о подржављењу црквених добара било изазвано незадовољством и побунама манастирских сељака, доведених до очајања услед злоупотреба црквених власти. Тачно је да су ове побуне за време Јелисаветине владавине узеле великога маха и вероватно је да су оне утицале на судбину манастирских имања. Али се, с друге стране, промена у Јелисаветином држању у овом питању догађа при крају њене владавине, у почетку Седмогодишњег рата, када је било потребно да се без одлагања повећају државни приходи. Пред том потребом она је попустила и поред све мање жеље да угоди свештенству, када је године 1757 наредила да се управа над црквеним и манастирским имањима преда пензионисаним официрима, да се манастирима додели известан одређени део прихода са тих имања а да се вишак прихода употребљава према посебним царичиним указима. Тако се она једним махом враћа на праксу из 1738 године. Разуме се да високо свештенство употребљава, и то не без успеха, сав свој утицај да спречи или одложи примену тих мера.

После ступања на престо Петра III престаје свако околишење у решавањима овог питања. Одлуке из 1757 године одлучно су потврђене; затим се једним допунским прогласом од 21 марта/1 априла 1762 године поново успоставља колегијум економије и поверава му се управа — преко пензионисаних официра — над црквеним и манастирским имањима; додељује сељацима, који живе на тим имањима, земљу коју су раније уживали; прописује да се наплаћује, уместо некадашњих многоструких намета, само по једна рубља од сељака, поред личне порезе, и да се те суме предају директно колежу економије, да се издају у закуп сваком понуђачу земље и зграде манастирских имања које већ нису додељене сељацима, и да се приход од тих закупа шаље колегијуму економије. Од ових прихода колегијум ће давати манастирима и архиепископијама суме предвиђене за њихово издржавање списковима из 1724 године; преостатак ће припасти држави. Одмах су постављени и ступили на дужност официри који ће управљати црквеним и манастирским имањима. Разгневљено свештенство почело је да оптужује владу да је она непријатељски расположена према православној цркви. Ова оптужба је без основа, јер одлуке Петра III само појачавају и проширују мере које ни сама Јелисавета, која је толико била одана Цркви, није могла да избегне.

II. — Унутрашње стање у Русији у првој половини XVIII векаУреди

Видели смо како се, у раздобљу од 1725 до 1762 године образује нова руска монархија, која се ослања на племство. Какво је унутрашње стање у Русији између ова два датума?

Племићи-спахије и мужици. — Према подацима којима располажемо, а чија је вредност сасвим релативна, становништво Русије у првој половини XVIII века има скоро 90 од сто сељака, а с друге стране 7 од сто племића и 3 од сто градског становништва. Цела земља је, према томе, битно земљорадничка и пољопривредна. Скоро читаво становништво налази се на селу, где племићи спахије претстављају незнатну мањину у односу на сељачко становништво. Али баш та мањина господари, и она сем тога влада над мужицима.

Мужици сачињавају прави темељ социјалне зграде у Русији. Године 1730, од 5,067.054 сељака свих категорија, 3,073.583 припадају племићима, 796,364 црквама и манастирима, 34.249 фабрикама, 494.235 су у служби царских двораца и адмиралитета, 668.623 су слободни сељаци, такозвани државни сељаци и сељаци који плаћају само порез звани јасак (који сибирски домороци плаћају у крзнима). Мужици дакле чине у то доба две трећине сељачког становништва. Али је њихова расподела на области веома неједнака: њихова густина, веома велика у средишном делу Европске Русије, који одговара некадашњем средишту Московске државе смањује се постепено што се иде више ка северу, истоку и југу, али остаје веома висока на западу, некадашњем делу пољско-литванске државе, чија је организација ту оставила своје трагове; на крајњем северу и југу и на доњој Волги, она пада сасвим ниско. У Сибиру се и не зна за сељачко ропство.

Крајем XVII века, некадашњи велики кнежевски и властелински земљишни поседи не постоје више. Економске кризе у XVI веку, конфискације земљишта што их је вршио Иван IV и социјални метеж у Доба Немира оставили су од њих само неколико преосталих делова. Поред ових остатака јављају се, истина, у другој половини XVII века неколико пространих земљишних поседа, који су постали од поклона у земљи и у мужицима што су их цареви даровали својим верним службеницима. Иако се 1640 године могло набројати само 12 имања свако са више од 1000 „огњишта”, пола века касније њих је већ пет пута више. Али имања од 100 до 500 „огњишта” остају још увек најраспрострањенији тип пољског имања.

Тек у XVIII веку поново се ствара једна бројна класа великих поседника у погледу земље и мужика. То су најчешће придошлице у редовима високог земљопоседничког племства. Већина великих имања из доба пре Петра Великог била су раскомадана и распарчана, делом због одељивања породица, а делом због парцелисања што су их вршили осиромашели сопственици. На основу читавог низа забележака из тога времена, може се тврдити да је у првој половини XVIII столећа требало имати више од 1.000 мужика па да неко буде сматран за веома богатог, од 500 до 1000, па да буде увршћен међу велике поседнике, од 100 до 500 па да се сматра осредње имућан, а 25 до 100 па да припада ситном племству; испод 25, то је сиромашан племић. Каква супротност између ових скромних цифара и оних које достижу огромни земљишни поседи што се тек стварају! Док обичан племић сматра себе за богата ако има хиљаду мужика, великодостојници почињу да нагомилавају имања која се цене на више десетина хиљада „душа”. Већина ових богатстава имају да захвале за свој постанак дареживости владара, који за време целога XVIII века не престаје да поклања насељена земљишта.

Од Петра Великог потиче богатство маршала Бориса Шереметјева који је, поред великих наслеђених имања примао од цара такве поклоне — већ сама победа код Полтаве донела му је одједном цео Јухотски округ — да је он оставио 60.000 мужика своме сину Петру, коме је његова супруга, по рођењу кнегиња Черкаскаја, донела у мираз између осталог још 80.000 мужика. Главни државни тужилац Јагужински, чији је отац био сиромашан оргуљаш у једној лутеранској цркви, постао је за време Реформатора један од најбогатијих земљопоседника. Један сиромашан племић из Костроме, Румјанцев, обасут је имањима зато што је открио место где се крио царевић Алексеј после свога бекства из Русије. Потканцелар Шафиров добио је 15.000 „душа” и веома богата имања у Малој Русији; али, пошто је успео да помоћу индустриских шпекулација и примања мита увећа знатно своје богатство, његова имања конфискована су 1723 године због проневера. Мењшиков је имао, у тренутку свога пада за време Катарине I, преко 100.000 мужика, као и неколико вароши, Копорје, Јамбург, Раненбург, Почеп, Батурин. Ако су богатства Јагужинског, Шафирова, Мењшикова, била исто толико краткотрајна колико и велика, друга, као на пример Шереметјева, или пак Румјанцева, чијег ће сина, чувеног маршала, Катарина II обасипати поклонима, само ће још више порасти.

После Петра Великог, ово нагло стварање огромних богатстава постаће још чешће. Петар II додељује једним махом 44.000 мужика оцу своје веренице, кнезу Алексеју Долгоруком, чија ће имања кофисковати Ана Ивановна, да би их раздала другима. За Анине владавине, кнез Черкаски има 70.000 мужика, а Миних и Бирон добивају огромне поседе за време Јелисавете, Алексеј Разумовски, царичин љубимац, успева да постане господар 50.000 мужика; његов брат Кирил има их око 120.000. Богатство Шувалових и Воронцових приближује се богатству Разумовског, чији се сви рођаци, Малоруси скромнога стања, уздижу такође, захваљујући обилним поклонима, у ред великих земљопоседника. Ступањем на престо Петра III отпочиње низ нових поклона, којима се користе љубимци новога цара. Невероватна богатства стварају се тако одједном, као ударом чаробне палице; но исто тако одједном друга се руше, ломе у хиљаду комада; све зависи од ћуди судбине. Али некоја од њих излазе нетакнута из политичких криза и одржаће се у другој половини XVIII века и у XIX веку. Овај развој земљишних поседа државних великодостојника, који ће добити још већи замах за владавине Катарине II, личи на некакву политичку лутрију, чијим извлачењем управљају виле. Средње и ситно племство, разуме се, не учествују у томе, сем ако какав случај не приближи неког од њихових претставника неком дворском љубимцу. Ако и ове врсте племства увећавају све више број својих мужика, она то чине сасвим друкчијим начинима. Најраспрострањенији начин за спахију је да пријави нове мужике, на своје име, користећи се законом који прописује да извесне категорије личности морају обавезно постати мужици, а то су: нижи црквени службеници, стављени на расположење после обнародовања спискова црквеног особља из 1724 године, затим деца свештеника и црквених службеника која су рођена пре рукоположења њихових оцева или ако не постану свештеници, мужици које су њихови господари ослободили, деца трговаца, занатлија и војника неуписаних у спискове личне порезе, и најзад слободни људи неспособни да докажу своје порекло и који нису нигде уписани. Сва ова лица морају сама да изаберу себи господара, у одређеном року, иначе их влада може дати као мужике првом спахији који хоће да их прими.

Почев од године 1767, спахије искоришћују поред осталог и право да траже натраг своје некадашње мужике који су, пошто су били узети у војску, били касније ослобођени војне службе. Они се такође користе правом да при сваком новом званичном попису становништва састављају списак или порески регистар својих мужика. Како је од 1747 године, да би убрзала израду тих спискова, влада признала, и без претходног проверавања, законску вредност тим списковима, било је довољно, као што смо видели, да један спахија упише у њих име неког слободног човека, па да од њега начини свог мужика.

И други начини омогућавају спахијама да законским путем обезбеде себи власништво над извесним човеком и без његовог пристанка. Племић који прихвата неко напуштено дете постаје његов господар. Сопственик фабрике у коју је неки радник својевољно ступио, може без обзира на његову вољу да га у војној служби замени једним од својих мужика, па да га на тај начин за увек веже за фабрику.

Од три категорије племића спахија, прва садржи само неколицину врло великих земљопоседника који имају знатан део мужичног становништва; трећа категорија, у коју спадају мали поседници са мање од 100 мужика, релативно је малобројна; највећи број спахија спада у другу категорију, у којој су средњи поседници са 100 до 1000 мужика.

Ове спахије, чија је власт, као што смо видели, над мужицима све више расла, када би се после изласка из државне службе настанили на своме имању, узимали су стварнијег удела у управљању својим имањем. Економски требник, у коме је један од њих, образован човек, историчар и публициста Татишчев, дао године 1742 опис газдовања на његовом имању, омогућава нам да створимо тачну претставу о тадашњој домаћој економији. Свако имање производи само оно што је потребно господару и његовим сељацима, не трудећи се да надмаши ту потрошњу, и да редовно продаје на тржишту своје природне производе или израђевине. Татишчев примењује на своме имању систем кулука: један део земљишта обрађују сељаци за рачун господара, и радови сељака на господаревим њивама зову се баршчина (кулук); други део раздељен је сељацима, који га искоришћују за свој рачун. Господар се нимало не труди да прошири свој део обрадиве земље, чије пространство одређују искључиво потребе спахијиног дворца. Због тога је закупнина коју сељаци плаћају спахији далеко од тога да буде онако велика као што ће бити у наредном раздобљу, када ће се властелински посед претворити постепено у предузеће које ради за тржиште. Али недовољност и примитивност пољопривредне технике приморавају да се донекле повећа терет сељачких обавеза према господару. На већини имања где се примењује систем кулука, правило је да сељак ради три дана у недељи за рачун спахије, а три дана за себе, јер је обрадива земља обично подељена на равне делове између спахије и његових сељака. Међутим, већ се јављају јаке повреде овог правила. Сељак Посошков, који пише почетком XVIII века, прича како извесне спахије намећу кулук својим мужицима целе недеље, а допуштају им да раде за себе само недељом. Кулук се понекад замењује плаћањем у натури: уместо да обрађују њиве свога господара, сељаци дају пољопривредне производе и израђевине за издржавање властелинског дворца. Понегде је и ово давање у натури замењено плаћањем у готовом новцу, чији је износ најчешће 1 или 2 рубље од мужика годишње, али може достићи и 5 рубаља; сељаци прибављају потребни новац одлазећи да раде разне занате изван села. Систем плаћања закупа изгледа да се радије примењује него систем кулука. Спахије су задовољне ако им сељачки данак обезбеди све што је потребно за њихов живот; они још не помишљају да претворе своја имања у привредна предузећа; осим тога, обавезно служење у војсци или државној администрацији не допушта им да се лично старају о своме имању.

Међутим, не треба веровати да ова примитивна економија обезбеђује сељаку лак и патријархалан живот. Иако сељачка подјармљеност још није онако тегобна као што ће бити касније, ипак спахијска власт, која добива све више самопоуздања, тешко притискује мужика. С друге стране, сељак није сигуран да ће од свога господара добити материјалну потпору у неплодним годинама; истина, закон обавезује спахију да га храни у случају оскудице, али се тај закон не поштује довољно, те су на пример у годинама 1734, 1749 и 1750 многи сељаци, које је њихов господар оставио њиховој судбини, приморани да просјаче. Све већи број бежања са имања и сељачких побуна показује јасно да је положај мужика веома тежак. И поред веома строгих казни предвиђених законом, мужици беже са имања у масама. За време Ане и Јелисавете, мужици из средишне Русије беже у масама ка Уралу, Сибиру, Кавказу, балтичким покрајинама и Пољској. Најмања вест, чак лишена сваког основа, довољна је да произведе у сељачким масама комешање и превирање духова. Године 1742 шири се лажна вест да је сељацима поново допуштено да ступају у војску и да се на тај начин ослободе ропства, као у време Петра I; и одмах мужици почињу да пристижу у гомилама у регрутне канцеларије, где их чека горко разочарење. Године 1758 они у гомилама напуштају своје господаре и одлазе ка фабрикама свиле на доњој Волги, где се прича како је њима одобрено да ступају на рад. Осим ових изузетних случајева, појединачна бекства догађају се сваког дана. Опомене, претње, строге казне, све то ништа не помаже. Може се оценити величина те непријатне појаве и брига које она проузрокује спахијама и влади по пажњи коју јој тадашње законодавство указује. Године 1754 обнародован је читав један законик којим се подробно регулише питање тражења и враћања одбеглих мужика. Ма да мужици најчешће одговарају на тегобност свога положаја бежањем, они понекад иду и до побуне. За Јелисаветине владавине ови устанци добивају већ обележје правих битака између побуњених сељака и трупа које су послане да их савладају. Тако су, на пример, године 1752, у округу Калуга, 3.000 Демидовљевих сељака, наоружаних пушкама и топовима, разбили и натерали у бекство читав један пук драгона и заробили његовога команданта. Немири се затим проширују и на друге округе, и да би се они угушили, потребно је послати шест пукова са артилеријом. Године 1762, за владе Петра III, обнародовање прогласа којим се племићи ослобађају обавезног служења у војсци изазвало је, као што смо видели, нове побуне сељака на многим спахијским имањима.

Подјармљеност сељака је социјална основа аристократске монархије која је у току стварања. Племство, које се ослобађа обавезног службовања држави, види у њему јемство чврстог и стабилног државног поретка. Уистини, услед све већег незадовољства подјармљених сељака, држава изгледа као да лежи на вулкану; сваког тренутка дубоки подземни потреси љуљају њене темеље, које повремено лижу пламенови грађанског рата.

Црквени и манастирски, фабрички, дворски крунски сељаци. — Сељаци потчињени разним црквеним и манастирским установама су, после спахијских сељака, највећа мужичка група. Број манастирских мужика је нарочито велики. Чувени манастир Тројица-Сергијево, близу Москве, има око 1740 године 106.000 мужика на својим имањима, која су растурена у петнаест губернија Велике Русије. Манастир Александра Невског у Петрограду има 25.000 мужика; затим долазе Успенски манастир у области Вјатке, са око 24.000, и манастир светога Кирила у Бјелозерску, на северу, са 21.500 мужика. Разуме се, сви манастири немају пространа имања, али није редак случај видети их како нагомилавају земље и мужике.

Између црквено-манастирских и племићских сељака једина је разлика у томе, што они први не зависе од појединаца већ од установа. Покушаји подржављења црквених и манастирских добара које су чиниле владе у првој половини XVIII века имале су првенствено за циљ да се држави предаје највећи део прихода са црквених имања. Што се тиче праве управе над тим имањима и њиховим сељацима, она је одузета од црквених власти и предата световним чиновницима Колегијума економије само за време од четири године, од 1740 до 1745 године. За све остало време, од 1725 до прогласа Петра III, управу над мужицима имају нижи официри и управници манастира и цркава. Да ли је живот ових мужика тежи него живот мужика на спахијским имањима? На ово питање, које се често поставља, одговори су различити, према томе да ли их дају световни или црквени историчари; али ево закључака који се могу непристрасно из њих извући. Сељаци црквених установа имају најчешће велике комаде земље. Иако су њихове споредне обавезе, као на пример сечење и превоз дрва, риболов, рад у млиновима и пецарама ракије, кување пива и кваса, напасање стада, итд., многобројније, њихов кулук је мање напоран него кулук спахијских сељака, јер имају да обрађују много мање земље у корист својих господара. И износ њихове закупнине је нижи. Па ипак је њихово стање веома тешко. Није без узрока што извесна опасна узрујаност, која се испољава у крвавим побудама, мучи манастирске сељаке за време читаве Јелисаветине владавине. Њихово очајање долази мање од тежине обавеза, а више од злоупотреба управника, чије сурово поступање иде чак до стављања на муке.

Сељаци звани „поседни”, потчињени фабрикама, не припадају индустријалцу, него самој фабрици. Према томе, њихов власник нема права да их појединачно продаје. Закон одређује максимум сељака које може да држи извесна категорија фабрика. Он исто тако одређује број оних које индустријалац мора да додели на рад у фабрици и који се више не могу употребљавати за друге послове. Али,у стварности, границе које је закон поставио самовољи власника не поштују се, те фабрички сељаци имају да подносе сав терет робовања. Сви напори које они чине да би одбранили своја права осуђени су на неуспех, и то их често пута нагони да прибегну отвореној побуни.

Дворски сељаци зависе од управе царских двораца, исто онако као што спахијски сељаци зависе од својих господара. Они морају да раде кулуком на државним имањима и да плаћају закупнину управи царских двораца, али су и кулук и закупнина ту мање тешке обавезе које притискују спахијске сељаке.

Најзад, крунски сељаци су они сразмерно малобројни сељаци који припадају приватним поседима чланова царске породице.

Слободни или државни сељаци. — Поред сељака везаних за земљу и господара, има много сељака који уживају личну слободу. То су пре свега потомци сељака одавно настањених на „црним” земљиштима, а то ће рећи на земљиштима која имају обележје државних поседа: ови сељаци, звани черносошњије (црноплугци) потпадају непосредно под државу, нису потчињени никаквој приватној власти и већином су сконцентрисани на северу Европске Русије и у Сибиру; затим, инородни сељаци, Татари, Башкири, Чуваши, Черемиси итд., који су настањени на државном земљишту које се налази већином у сливу Волге и источно од ове реке; напослетку, потомци некадашњих тобџија, стрелаца, драгона, коњаника итд., којима је Московска држава била ставила у дужност да бране јужне граничне области и које је државна благајна, под извесним условима, награђивала уступањем делова земљишта. Од времена када је Петар I, године 1724, установио главарину (лични порез), сви су они спадали у категорију „државних” или „државноблагајничких” сељака. Она сачињава отприлике трећину руског сељачког становништва, док су друге две трећине мужици. „Черносошњи” сељаци сачињавају главни део ове категорије. Они су настањени на имањима чија је површина међусобно веома неједнака. Тим имањима имају они право да слободно располажу, да их чак и отуђују по својој вољи, под условом, који је постављен тек за Јелисаветине владавине, да их не продају личностима ослобођеним личне порезе.

„Државни сељаци”, осим овог пореза, имају према државној благајни разне обавезе, од којих су некоје веома тешке као што је на пример одржавање путева по густим шумама и баруштинама у северној Русији, и обавезу — веома тешку због огромних раздаљина између насељених места — да путницима дају одморне коње до најближе станице. Они такође морају на смену да врше дужности процењивача, продаваца, благајника и чувара у установама где држава продаје вино и со, као и дужности нижих полициских органа, гласника, ноћних чувара итд. Најзад, од године 1723 они су подвргнути једној новој новчаној обавези која ће убрзо — према мишљењу саме владе, израженом више пута у разним указима — бити присподобљена закупнини коју плаћају мужици спахијама и дворски сељаци управи царских двораца. Када је за време Јелисавете та закупнина повишена, тврдило се са званичне стране да је то учињено управо стога што су и спахије повисиле недавно закупнине својим мужицима. Држава дакле узима од слободних сељака закупнину као сопственик земље на којој су они настањени. Она тиме потврђује своје наследно право над том земљом, чији се уживаоци налазе у томе погледу, иако задржавајући своју личну слободу и право да отуђе свој део земље, у положају који је сличан положају мужика. У Сибиру, уместо да плаћају овај нови данак, „државни сељаци” плаћају оно што се назива „земљишни десетак”, те ова обавеза потсећа такође на положај мужика подвргнутих кулуку.

Лична слобода државних сељака је уосталом веома непоуздана. Влада себи приписује потпуно право да их сведе на степен мужика. Сваки поклон у земљи и сељацима које неки владари дају својим љубимцима — а видели смо колико ови поклони могу да буду велики — повлачи аутоматски подјармљивање великог броја слободних сељака. „Државни сељак” остаје дакле напрагу ропства. И тако, на крају крајева, сви су сељаци стварно више или мање робови.

Градови. — Градско становништво, састављено од трговаца, индустријалаца, занатлија и радника, претставља само један безначајан делић становништва подложног пореској обавези, 3 од сто. У једној земљи где преовлађује систем домаћег газдинства, услови нису повољни за варошки живот. Има веома мало вароши, а већина њих личе на велика села. Године 1721 Петар I поделио је становнике вароши на „нередовне” и „редовне” грађане. Први, у које спадају племићи, свештеници и странци, не учествују ни у плаћању општинских пореза ни у месној управи; они нису чланови градске заједнице. Други су подељени на две — а убрзо потом на три — корпорације или „гилде”: у једној се налазе капиталисти и највећи трговци, уметници, лекари и апотекари; у другој су мали трговци и занатлије; прост народ, а то ће рећи радници, груписан је засебно. Ако се посматра не ова законска подела на класе, већ сам социјални и економски састав друштва, онда је трговачки елемент најмалобројнији — занатлије, радници и баштовани сачињавају 58 од сто градског становништва, — а ситна трговина знатно преовлађује. Велики број грађана бави се повртарством, па чак обрађује и њиве, те варош задржава веома много изглед села.

Трговци, занатлије и прост народ образују једну заједницу чији чланови, солидарно одговорни, имају према држави многе и тешке дужности. Они су обавезни да наизменично врше дужности благајника, процењивача, контролора робе и помоћника у државним продавницама ракије, соли и других монополских артикала, као и разне дужности у служби царина, путарина, мостарина и управне полиције. Ове службе захтевају толико много особља, да се у извесним варошима за њихово вршење мора да упосли 70 од сто, а понекад чак и више, „редовних” грађана. Ако додамо да се ове службе врше често пута у местима удаљеним од вароши, разумеће се колико оне стају грађане, који су стално приморани да напуштају своје послове. Поврх тога, многе од њих повлаче и новчану одговорност онога који их врши. Варошани морају да плаћају осим тога лични порез, као и многе таксе, било редовне, било ванредне, које падају на општину. Већина ових пореза су скупни порези. Влада унапред распореди тај порез, по својој вољи, на разне пореске обвезнике, али остаје солидарно одговорна за његову исплату. Имућнији становници одговарају дакле за сиротније или оскудне становнике.

Последица тога је да је општинско уређење градова чисто олигархијско; једна шака богаташа држи све остале грађане у потпуној зависности. Унутрашњи послови општине решавају се на збору свих грађана. Збор бира старосту општине, затим кметове и одборнике (саветнике, „ратмане”), који образују општинска већа или магистрате, које је установио Петар I да управљају „редовним” грађанима. Уствари, отправљање послова, и на зборовима као и у магистратима, је искључиво у рукама неколицине богатих трговаца, који су новчано одговорни државној благајни за редовно плаћање пореза. Ови послови су уосталом веома малобројни, јер се зборови и магистрати ограничавају скоро искључиво на распоређивање служби, дужности и пореза које губернија тражи од вароши. Правилник што га је Петар I обнародовао 1721 године био је оцртао план обимне реорганизације градова, и Реформатор је рачунао да ревност општинских одбора изабраних да остваре његове намере; али је све било узалуд. Немогућно је у то време да руска варош постане средиште економског и духовног напретка, јер систем домаће економије, који преовлађује у целој земљи, осудио је варош на животарење, и још стога што су грађани обавезни да врше многе јавне службе, а то кочи њихову делатност и наноси велике штете њиховом материјалном благостању.

Трговина. — Вредност спољне трговине коју Русија води само са Европом повећава се од 1717 до 1760 године за више од 13,000.000 рубаља. За читаво ово раздобље извоз надмашује увоз. Овај вишак извоза мења се заједно са изменама царинских тарифа. Године 1724 Петар I обнародује прву руску тарифу, са чисто заштитним обележјем, што изазива знатно повећање извоза у односу на увоз. Године 1731 једна нова тарифа означава одлучан корак ка најстрожијој заштити домаће радиности, те се вишак извоза још повећава. Што трговачки биланс остаје стално повољан за Русију, то није стога што не постоје државни дугови — Јелисавета није успела да закључи спољне зајмове, који ће првипут бити закључени за владе Катарине II, — већ услед општег економског стања земље, услед слабости њене куповне моћи и скромности њених потреба. Русија јесте приморана да прибегне страним фабричким производима, који претстављају главнину њеног увоза, али иностране фабрике имају бескрајно већу потребу за њеним сировинама, које претстављају масу њеног извоза. Главни извозни артикли су конопља, лан, гвожђе и дрво. Руске житарице још нису постале важна чињеница на европским тржиштима; одвећ је тешко и одвећ скупо превозити их из плодне области на југу Русије, у руска пристаништа која су у то време била на северу. Увозни артикли су нарочито разне чоје, свилене и памучне тканине, вунена роба и разни предмети за свакидашњу употребу. Руски трговци тргују с Европом само посредством странаца, нарочито Енглеза, у чије руке прелази скоро половина промета што га врши петроградско пристаниште. За време Ане, Русија закључује трговински уговор са Енглеском и даје јој клаузулу највећег повлашћења. Чак за време Седмогодишњег рата, који је сврстао Енглеску међу политичке противнике Русије, енглеска трговина сачувала је своју превагу.

Спољна трговина Русије са Азијом пружа нам обратну слику. С једне стране извоз је мањи од увоза; с друге, Русија извози углавном израђевине, а увози нарочито сировине за своје фабрике, и животне намирнице, воће, стоку и чај. То је стога што Русија служи као спона између Азије и западне Европе, и што је руско азиска трговина у то време великим делом транзитна трговина. У овој трговини прво место заузима Кина, друго Персија и Азиска Турска, а треће Централна Азија. Трговина са Кином је монопол државне благајне. Саобразно уговору из 1727 године, руско-кинеска трговина сме да се води само преко вароши Кјахте и Цурухајту. Трговање се врши помоћу каравана које руска држава шаље у унутрашњост Кине: од смрти Петра I па до ступања на престо Катарине II отишло је пет таквих каравана, и то године 1728, 1737, 1741, 1746 и 1755. Трговину са Персијом држе у својим рукама Енглези и Јермени. Енглеско-руским уговором из 1754 године враћено је Енглеској право, које је она изгубила крајем XVI века, да слободно провози кроз Русију европску робу упућену у Персију, и персиску робу упућену у Европу. Око 1755 године образовано је једно руско трговачко друштво за трговање са Персијом; али оно није дуго трајало и стопило се постепено са једним јерменским друштвом, коме је влада дала велике повластице.

Унутрашња трговина, иако је њена вредност скоро двапут већа од вредности спољне трговине, није жива. Одвећ висока интересна стопа доказује да су капитали били ретки и да се имало мало поверења у трговачка и индустриска предузећа. Трговина се већином обавља на вашарима. У то време се брзо развијају вашари у Макарјеву, близу Нижњег-Новгорода, и вашар у Ирбиту, и те две вароши биле су центар руске трговине; читава трговина са Сибиром обавља се на вашарима. Украјина је пуна месних вашара. Унутрашње царинарнице, све док нису биле укинуте за Јелисаветине владавине, и многобројни државни монополи кочили су унутрашњу трговину. Пошто је између 1709 и 1714 године био дао држави монопол трговања извесним артиклима, Петар I се одједном вратио слободној трговини. Али, почев од године 1730, прибегава се поново систему монопола, који је дошао до врхунца свога развоја за Јелисаветине владавине. Државна благајна почиње да издаје под аренду приватним друштвима многе гране трговине које су дотада биле монопол државе; нека од ових друштава имају на челу веома високе личности, од којих некоје, као на пример Петар Шувалов, успевају да остваре веома велике добити. Тек после 1762 године, за владавине Катарине II, биће некадашњи монополи постепено укинути.

Индустрија. — Тек у XVIII веку створена је уистину руска индустрија. За владе Петра I било је у Русији само 98 фабрика; године 1762 било их је 984, а пред смрт Катарине II 3.161. За владавине последника Петра I, не само да су се дотадашње индустрије развиле, већ су се појавиле и нове. Међу оним првим да наведемо фабрикацију чоје, платна, свиле, затим металургиске фабрике, рафинерије, фабрике кожа, дувана и стакла, које су подигнуте или су се знатно умножиле за владе Петра Великог. Ове друге јесу: индустрија памука, кристала и порцулана.

Пре Петра I у Русији се преде и тка памук по кућама, али тек у XVIII веку ствара се око Москве и Владимира једна пространа ткачка област, где сељаци ткају код своје куће и на ручним разбојима конац увезен из иностранства. Први покушаји индустриске израде памучних тканина датирају тек од 1740 године. У 1745 години, прву фабрику памучних тканина основао је Ижињски у Иванову, селу у Владимирској губернији, где сељак Соков, који је научио код једнога странца у Шлиселбургу тајну састављања боја и израде цица, основа затим још једну фабрику. Цицеви и везоглаве које је израђивао Соков биле су на гласу у XVIII веку. Грачев и Гарелини, чувени индустријалци, ишли су његовим трагом.

Прве фабрике стакла потичу из XVIII века; оне су се знатно развиле већ за владе Петра I. Али тек 1752 године оснива Ломоносов једну фабрику за израду бојеног стакла које је он изумео, и тек 1757 Малцев, у својој фабрици у Владимиру, почиње првипут израду кристала, служећи се обичном масом од које се прави стакло. Око 1750 године подигнута је, на 85 врста од Москве, прва фабрика порцулана — има их у то време само четири у Европи — године 1758 установљене су у Петрограду царска фабрика порцулана и фабрика трговца Волкова.

Од 3.161 фабрике које постоје при крају владавине Катарине II, скоро све су подигнуте после владавине Петра I; јер од 98 фабрика које су радиле за време Петра I, преостало је једва двадесетак; остале ишчезавају у току прве половине XVIII века. То је стога што за време Петра I индустриска предузећа, изузев разуме се државних фабрика, припадају већином трговцима, а трговац је приморан, за владавине Петрових последника, да у великој мери уступа место племићу. Непостојаност индустриских предузећа што су их основали трговци за владе Петра I долази отуда, што се оне никад нису ослањале на велике приватне капитале; оне се одржавају захваљујући нарочито сваковрсним потпорама које им даје држава. Улози ортака су најчешће скромни, недовољни; зато свако смањење државне потпоре повлачи брзо слом предузећа. Велики индустриски проблем тога доба је питање радне снаге. Јер, услед подјармљености сељака, веома је тешко наћи слободну радну снагу; с друге стране, иако индустријалац спада у класу трговаца, ипак му није лако да искористи мужике, јер законодавство и државна политика теже све више да признаду племићима искључиво право — које они огорчено бране — на мужичку радну снагу; и ово, поред скучености тржишта за фабричке производе, доприноси још више опадању фабрика које припадају трговцима. Једна анкета вршена за Анине владавине око 1730 године открива да су многе фабрике, званично регистроване, стварно затворене и постоје само на хартији, како би омогућиле индустријалцима да сачувају извесне повластице. Године 1744 један указ наређује да се избришу из списка индустријалаца они чије су фабрике у пуном материјалном расулу; списак искључених, са неколико ретких изузетака, садржи само имена трговаца. У званичном регистру, објављеном око 1760 године, узалуд би се тражила имена неколицине некадашњих великих индустријалаца трговачког порекла, као што су Мамеси, Затрапезни, Шчеголини, Микљајеви, итд. Насупрот томе, око 1750 године, број фабрика које су основали племићи осетно расте. Види се чак како се појављују предузећа која су основали сељаци-кулучари који зависе од богатих спахија; такав је случај сељака Сокова, једнога од оснивача памучне индустрије у Владимирској области.

Духовни живот пре Јелисаветине владавине. — Заједно са примењеном науком која је првенствено интересовала Петра Великог, чиста наука продрла је такође у Русију. Од оснивања Академије наука у Петрограду године 1725, руска престоница постаје колонија западњачке науке; међу члановима Академије, где је европска наука сјајно заступљена, налазе се нарочито браћа Бернуји. Иако у почетку састављена искључиво од страних научника, Академија је убрзо почела обилно да помаже процват руске науке. Она припрема читав низ научних издања, посвећених проучавању географије и историје Русије, као што су Publications géographiques mensuelles (1728), и Sammlung russischer Geschichte (од 1732), под управом академика Милера. Између 1730 и 1740 она организује две експедиције на Камчатку, уз сарадњу Гмелина, Фишера и једног руског научника, Крашенинникова. У исто то време Милер посећује многе вароши у Сибиру и прикупља у месним архивама огромну количину историских докумената. Академија припрема исто тако први руски научни атлас, који ће бити издат 1745 године. У исти мах када тако удара темеље научном проучавању Русије, њеног земљишта и њене прошлости, она образује руске научнике, који ће се убрзо истаћи својим радовима; зато, када је она око 1760 године организовала читав низ научних експедиција у разне покрајине Русије, могла је да у њих уврсти, поред својих чланова страног порекла, Поласа, Гилденстеда, Фалка и Георгија, и руске научнике, поред осталих Лепехина, Крашенинникова, Румовског.[1] Али њен највећи научни понос је дело генијалног научника Ломоносова.

Ускоро се духовна делатност не ограничава само на Академију. У разним срединама руског друштва познате су већ главне философске, политичке, научне или естетичке идеје тадашње европске књижевности. У расправи Основаност владареве воље коју је написао године 1721, по наређењу Петра Великог, Теофан Прокопович признаје да је порастао број оних који се више не дају убедити само наводима из Светог Писма, и да је сад потребно, ако се жели да се они убеде, да се доказивање ослони на западњачку науку. Ускоро после смрти Петра Великог, неколико писаца истичу се у књижевности, која је дубоко прожета европским духом. Најглавнији од њих је исти овај Теофан Прокопович, чија је плодна књижевна делатност почела још за живота Петра Великог. Ученик Кијевске духовне академије и Језуитског колегијума у Риму, човек велике научне спреме и веома даровит, овај калуђер био је главни Петров сарадник у црквеној реформи и употребио је свој књижевни дар да објасни, оправда и проповеда остале цареве реформе. Он је написао велики број теолошких дела — која показују тежњу ка протестантизму, док његов књижевни супарник, Стеван Јаворски, нагиње ка католицизму, — стихова, школских драма и политичких расправа по наредби Петра I, затим чувени зборник канонских прописа Црквени правилник, чији реформаторски планови не задиру само у област цркве, већ и у област опште политике. Па и саме његове проповеди, чија је теолошка вредност неоспорна, пуне су чисто политичких идеја и дају много места величању и објашњавању Петрових реформи. После цареве смрти његов гостољубиви дом постао је збориште преставника западњачке науке и културе. Страни академици друже се ту са руским писцима, међу којима су у првом реду песник Кантемир и историчар Ватишчев.

Антиох Кантемир је син једног молдавског господара, Деметриуса. Њему је тек три године када се његов отац, човек веома образован, иселио у Русију 1711 године. Школовао се у Академији, где су му били учитељи славни Бернуји, Бајер и Грос. Он ступа у војску у Преображенски пук, и приликом ступања на престо царице Ане, он игра важну улогу као одлучан присталица аутократије и противник чланова Врховног Тајног Савета. Године 1732 он је наименован за руског дипломатског преставника у Лондону, а од 1737 до 1744, када је умро, врши дужност руског амбасадора у Паризу. Његово образовање и високе духовне тежње отворили су му приступ у париску научну и књижевну елиту; спријатељио се са Монтескјеом, Мопертуејем и опатом Венутијем. Он преводи на руски дело Разговори о мноштву светова од Фошнела, Персиска писма оd Монтескјеа, Морал од Епиктета. Он саставља оде, преводи псалме, започиње један спев, Петриду, али за своју праву књижевну славу има да захвали својим Сатирама. Прва од ових сатира, написана 1730 године, донела му је одушевљену похвалу Теофана Прокоповчича. Охрабрен успехом, он пише још осам других сатира. У избору садржине и њихове обраде он иде за примером Хорација, Јувенала, Боалоа, Лабријера. У погледу стихова, он остаје веран слоговним стиховима Симеона Полоцког (XVII век), и не уноси никакву плодну новину. Његове сатире показују веома јасно утицај западне културе на образовану елиту тадашње Русије.

Татишчев, рођен 1686 године, припада једној старој бојарској породици. Он се школовао у Артилериско-инжињерској школи, коју је основао Петар Велики и којом је управљао Брус. Године 1704, кад му је било осамнаест година, ступа у војску и учествује у Северном рату, у биткама код Нарве и Полтаве, као и у походу на Прут. У два маха (1713—1714 и 1718 године), он одлази у Немачку и труди се да тамо усаврши своје образовање. Касније, када је постао претседник Колегијума за руде и фабрике, он ствара у своме дому веома велику библиотеку са делима из историје, географије и природних наука и одлучује да употреби документе које је прикупио те да напише историју Русије. Дуго година је управљао металургиским фабрикама у Сибиру, бавио се административним уређењем на југоистоку Русије, у областима Оренбурга и Астрахања. Од 1724 до 1726 живи у Шведској, где проучава ковање новца и металургију, и прикупља шведске документе о историји Русије. Догађаји из 1730 године затичу га у Москви; он у њима узима живог учешћа, и у споразуму са високим службеним племством сузбија покушаје чланова Врховног Тајног Савета. Међу политичким пројектима, које тада израђује племство, један од најважнијих потекао је из његовога пера. Његова главна дела су: Историја Росијскаја (Историја Русије) у пет свезака, и његови Разговори о корисности наука и школа. Његов Тестамент, у коме он излаже своје идеје, своја убеђења и начела свога живота, такође је важан извор за проучавање његове доктрине.

И поред разлике у њиховој књижевној делатности, Прокопович, Кантемир и Татишчев претстављају једну исту духовну струју. Пријатељство које их веже потиче врло вероватно из заједнице њихових општиш погледа, јер сва тројица су под јаким упливом западњачких идеја. У својим политичким расправама Прокопович позајмљује доказе од Локеа, Хобеса, Пуфендорфа, Гроциуса. Кантемирова поетика проистиче из поетике Боалоа, а његова социјална схватања од идеја Локеа и Монтескјеа. Татишчев проучава (Белов) Историски речник и Валхову Философску енциклопедију, и придаје велику важност Декартовим идејама; у области политике наслања се он на Кристијана Волфа, на Пуфендорфа и Гроциуса, и ма да се не слаже са Макијавелијем и Локеом, он познаје добро њихова дела. Сва тројица су ратни другови који бране иста начела. Они одушевљено тврде да лаичко образовање и култура нису ништа мање вредни од традиционалног црквеног православља. Разуме се да се они сви не упуштају исто толико енергично у критиковање тога православља. Најсмелији је Татишчев; Прокопович, због свога високог положаја у цркви, истиче најупорније подударност и слагање начела природнога закона са начелима божанског закона. Али сва тројица бране снажно слободу критичког проучавања, вредност лаичке науке и потребу верске трпељивости. Сва тројица су присталице доктрине о природном праву, и Татишчев тврди да овај природни закон може да се разликује од црквеног закона, па да ипак не буде противан божанском закону, јер се црквени прописи, које су саставили људи слични онима који стварају грађанске законе, не могу никако идентификовати са божанским законом. Они су према томе слободни да израде један систем, изван препрека званичне цркве. Кантемир у својим Сатирама и Татишчев у својим Разговорима о корисности наука и школа заснивају своје теорије на битним обележјима човекове природе, развијају практичну философију о „разумној себичности” и истичу рационалистичко тумачење појма о општем интересу, који мора да руководи нормалним функционисањем социјалног живота. Сва тројица су исто тако одлучне присталице одржавања аутократије у Русији. Они сматрају да је неограничена власт владара веома плодан чинилац напретка, што доказује реформаторско дело Петра Великог. Али у исти мах, попут њихових западњачких учитеља, заснивају они своје политичко схватање на теорији друштвеног уговора, и сматрају да политичка власт треба да проистиче из општег пристанка. Они проповедају да ће друштвени уговор и даље сједињавати будућа поколења, доклегод буде постојала власт коју је тај уговор установио, али да ће народ бити слободан да исказује и намеће своју вољу, одређујући поново начин организовања власти када та власт буде ишчезла, на пример, када се владајућа династија буде угасила. Разуме се, они сложно верују да ће тада сопствени интереси нагнати руски народ да се изјасни за апсолутну монархију. Но и поред свега овога, њихово схватање, сасвим ново у Русији, о народној вољи као извору сваке власти, компликује традиционалну теорију о божанској и патријархалној монархији. Сложене и тешке философске и политичке проблеме постављају дакле себи ови писци, директни следбеници Реформе Петра Великог, и они су око 1730 године најсјајнији претставници руске духовне елите. После 1730 године, други један писац, напуштајући философска, политичка и социјална питања, посвећује се сасвим књижевности и лингвистици. То је Тредјаковски, рођен 1703 године, син једног православног свештеника из Астрахања. Он осећа још из ране младости неодољиву жудњу за науком. Незадовољан наставом католичких калуђера у Астрахању, одлази у Москву. После две године учења у Академији славено-грчко-латинској, он осећа јаку жељу да допуни своје образовање на Западу. Једнога дана обрео се он, ко зна на који начин, у Холандији, где му је гроф Головкин, руски посланик, дао уточиште. Он ту допуњује своје знање француског језика, а затим полази у Париз; пошто је био без икаквих средстава, прешао је тај пут пешице. У Паризу налази нове заштитнике у кнежевима Куракинима и страсно се предаје изучавању математике и философије. Године 1730 враћа се у Русију; он ту убрзо добива место преводиоца у Академији наука, а 1745 године наименован је за професора латинског и руског говорништва. Одаје се песништву и пише оде, трагедије и песме. Његови савременици видели су само његове невеште стихове и исмевали их. Он међутим није толико лишен песничког рада као што се тврдило, и у његовом преводу Телемака има лепих стихова. Али је његова велика заслуга што је био теоретичар стихотворства; он је доказао да је слоговно стиховање противно духу руског језика и показао је песницима прави пут, а то је народни стих и његов тонски ритам. Ова веома важна књижевна реформа постала је камен темељац правог руског стиховања.

Духовни живот за време Јелисавете. — Јелисаветина владавина означава ново раздобље у духовном развитку. Од 1730 до 1740 године, научни и књижевни рад остао је ограничен у уском и потпуно затвореном кругу Академије наука и у групици коју је око Прокоповича образовало неколико књижевника који, немајући публике ни читалаца, тапкају у месту. Од 1740 до 1750, напротив, појављују се успешна средства за ширење књижевности и наука: јавна позоришта, новинарство и први универзитет.

После првих покушаја приређивања позоришних претстава на двору цара Алексеја, и неуспелог покушаја Петра I да створи народно позориште, позоришне претставе биле су скоро сасвим престале у Русији. Оне се поново јављају у облику претстава на двору, које су приређивали ученици кадетског корпуса, играјући комаде Сумарокова, новог руског драмског писца. Једној од ових претстава присуствује и један млад трговац из Јарославља, Фјодор Волков, који је био дошао у Петроград послом. Очаран позориштем, он одлучује да му се посвети. У свом родном граду образује он трупу од младих људи, и одјеци успеха Јарославског позоришта убрзо допиру до престонице. Јелисавета позива ту трупу у Петроград, где ова приређује са успехом две претставе на двору. Године 1756, једним указом ствара се у Петрограду једно стално државно позориште, у чијој трупи Волков и његови другови из Јарославља сачињавају језгро. Сам Волков постаје велики трагичар. Али прво место припада Дмитревском, ономе сину једнога свештеника из Јарославља који ће бити вођа руског позоришта у другој половини XVIII века. Године 1757 основано је у Москви једно народно позориште под управом писца Хераскова.

Између 1750 и 1760 године појављује се и неколико часописа. Они више нису искључиво научни, као што су повремене публикације Академије наука; у њима се штампају прилози опште садржине или чисто књижевни. Први од ових часописа је опет академског порекла. Под насловом Јежемјесјачнија Сочинењија (Месечни Списи) излази он од 1755 до 1764 под уредништвом академика Милера, који у њега гомила научне студије и грађу о историји и географији Русије, али објављује и о питашима морала мноштво чланака, било оригиналних било најчешће преведених, чији млади писци и преводиоци припадају кадетском корпусу, томе духовном расаднику који је већ створио руско позориште. Ускоро се појављују у Москви и Петрограду и други часописи, које оснивају писци произишли из ове средине. Академска ерудиција је сасвим прогната из њих; њу замењују лирске песме и чланци о општој философији или моралу. Ту се развијају исти прописи морала заснованог на „разумној себичности” и на начелима „природнога права”, које су проповедали писци из 1730 године. Али, мало по мало, овим апстрактним моралним расматрањима придружује се критика извесних друштвених зала, као што су обест или незналаштво племића, среброљубље чиновника, глупо кицошење младих гиздаваца. То су веома плашљиви почеци друштвене сатире која ће касније, за Катарине II, добити већи замах.

Оснивање Московског универзитета године 1755, за шта има да се захвали напорима грофа И. И. Шувалова и активној сарадњи Ломоносова, означава велики корак на путу напретка. Разуме се, овај универзитет није преконоћ постао права виша школа у данашњем смислу те речи, али ће двадесетак година касније он много допринети ширењу културе и развитку друштвеног живота очекујући да у току XIX века заузме почасно место.

Разуме се да не треба преувеличавати резултате свих ових покушаја у области позоришне уметности, књижевности, новинарства и наставе, чија је публика још веома малобројна. Али је извесно да су они зачели један духовни покрет који се неће више зауставити и да су га присилили да изиђе из круга академика или Прокоповичеве књижевне групе. Ма како мали био, овај духовни покрет почео је да захвата оно што се већ може назвати „руско друштво.”

Главно обележје овога друштва је његова тежња да подражава француским узорима. Од француске оно позајмљује своја схватања, своје духовне тежње, своје естетске наклоности и лепе манире. Царски двор, који брижљиво копира двор Луја XV, даје пример престоничком племству. Жеља за подражавањем одводи често у смешне крајности, и сатирични чланци по часописима почињу да исмевају младе кицоше који хоће да личе на француске „гиздавце”. Али ово површно и бесмислено подражавање, често пута претерано, које брижљиво копира костиме и манире, животни оквир и прописе друштвене пристојности, само је пролазна страна једног духовног утицаја много дубљег и озбиљнијег. Књижевност и позориште живе и хране се узорима француског класицизма. Одушевљено се преводе на руски језик дела Волтера, Расина, Молијера. Тадањи најплоднији писац, Сумароков, труди се да подражава првој двојици у својим трагедијама, Молијеру у својим комедијама, а Лафонтену у својим баснама. Иако он пише трагедије из руске историје, као Хорев и Лажни Дмитриј, он у њих не уноси нимало националног обележја. Његов класицизам је толико ревностан, да се он гнуша када „плачевна комедија” почиње да задобива наклоност француске публике, и жали се на то Волтеру. Дуго времена је оспораван његов песнички дар, али данас критика тежи да му додели важно место у књижевном развоју. Режија Дмитревскога је исто тако прожета традицијама класичне француске режије. Дмитревски одлази у Париз, упознаје се тамо са најбољим тадањим глумцима и труди се да се на лицу места усаврши у вештини француске сценске дикције. Он има велики лични дар; зато он није хладан и површан подражавалац, већ оригиналан прилагођивач.

У тренутку када почиње да се учи од Француске, Русија даје једног генијалног научника, Ломоносова, чија дела обогаћују културу целога света. Ломоносов је поникао из народа. Рођен 1711 године на обалама Северног Леденог Мора, у породици једнога рибара из Архангелска, њега је једна урођена и жестока жудња за науком нагнала да напусти своје родно место. Без знања свога оца, он полази 1730 године ка далекој Москви. Час пешице, час са караванима који иду у истом правцу, он стиже до светога циља свога путовања. Захваљујући својој гвозденој вољи, он савлађује све препреке, и пошто је учио у московским школама, улази у Академију. Он ту запањује своје наставнике необичном снагом своје интелигенције, и 1736 године послан је у Немачку да тамо усаврши своје школско образовање. Настањује се у Марбургу, где се предаје научним студијама под руководством славнога Ханса Кристијана Волфа, који много цени природне способности свога ученика. Он још проучава металургију у Фрајбергу, па се 1741 године враћа у Русију. Године 1742 постаје члан Академије наука, и отада његов живот тече у плодном научном и књижевном раду. Он је пре свега велики природњак. Стручњаци који данас проучавају његове научне радове проналазе у њима дубоке идеје које су омогућавале да се предвиди читав низ великих открића у области природних наука. Али се он посвећује такође књижевним радовима, који су у то време били обавезни за једног научника, плаћеног државног чиновника. Он мора да саставља свечане оде приликом разних државних или дворских догађаја. Он није рођени песник, те се у његовим одама осећа извесна извештачена и надмена реторика. Али он није лишен стварног песничког осећања, које на махове избије у његовим делима усред високопарних и хладних тирада. Он уме да нађе сретне обрте и упечатљиве слике, нарочито кад почне да слави лепоте северне природе, драге његовоме срцу, или кад додирује велике научне проблеме, који изазивају код њега искрено одушевљење.

Ширина његовог интелектуалног видика, чистота и дубина његове интелигенције огледају се и у његовим расправама о општим проблемима природних наука и у његовим студијама о разним политичким питањима. Његова Расправа о пореклу светлости и његова Расправа о корисности хемије, поред осталих, јесу обрасци научне синтезе, а у исто време и примери грађанске храбрости, јер оне снажно бране слободу научних истраживања. Дугачка студија О увећавању и одржавању руског народа коју је он предао 1761 године грофу Шувалову, своме заштитнику, ширином својих погледа, смелошћу којом покреће мучна политичка питања, дубоком анализом тих питања, својим енергичним и изразитим стилом, јесте једно од најснажнијих дела руске књижевности XVIII столећа.

Ломоносов темељно познаје руски језик. Његова граматичка истраживања високо цене стручњаци. Његови планови за граматичку реформу су заиста значајни за своје доба. У неколиким својим филолошким расправама он је назрео начела историје језика и упоредне филологије.

Пред неуморном и разноликом делатношћу овога генијалног човека, могао је Пушкин рећи да је сам Ломоносов био „први руски универзитет”. Не би се могло боље означити важно место које он заузима у историји руске културе.

БелешкеУреди

  1. Сви ови академици проучавали су многоструко разне руске области; подробни описи које су они објавили и данас су извор за корисну документацију.