Istorija Rusije (P. Miljukov) 11

←< 10. glava

ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov

12. glava >→

GLAVA XI

Katarina II (1762-1796)

I. Revolucija 1762 i početak vladavine

Karakter Katarine II. — Katarina II imala je čudesnu sudbinu. Njoj je tek petnaest godina kada je iz jednog zabačenog kutka Pomorja prenose usred vilinskog carstva, na blistavi petrogradski dvor. Isprva je Jelisaveta gledala na nju sa nepoverenjem, a njen verenik Petar Fjodorovič izjavljuje joj grubo da ne oseća prema njoj nikakvu naklonost. Da bi nesreća bila potpuna, njena majka, koja ju je pratila na putu, zapodeva glupe spletke koje su mogle da za uvek upropaste sreću njene kćeri. Ali, iako je majka morala da se spakuje i vrati pokunjeno svome domu, njena kći ostaje u Rusiji. Ona ume da zadobije Jelisavetino poverenje, udaje se za prestolonaslednika, a kasnije, pošto se brzo otarasila svoga supruga, proglašena je za caricu. Ona vlada trideset i četiri godine Rusijom, a nije prestala sve do svoje smrti da nemilostivo kasapi ruski jezik svojim nemačkim naglaskom. Kako da se objasni ovaj neverovatni uspeh?

Najglavniji razlog njenog uspeha je u savršenom prilagođavanju radnice postavljenom zadatku. Katarina je imala da učvrsti i ojača monarhiju oslonjenu na plemstvo, koje je tada bilo konačno formirano; drukčije rečeno, da požanje ono što su posejali njeni prethodnici. A upravo njena narav nije ni kao u sejača ni kao u orača već kao u žeteoca koji ume, razumnim iskorišćavanjem, da izvuče korist iz tuđega rada. Ona je nailazila na mnogobrojne prepreke, ali ih je savlađivala zahvaljujući svojoj sreći koja joj je skoro redovno pomagala; ona se uvek trudi da se prilagodi prilikama, ona na prepreke ne udara nikad direktno i više voli da vešto ukroti svoje neprijatelje nego da ih uništi. Njen karakter se odlikuje dvema crtama koje se retko kad nalaze kod jedne iste osobe, a to su strast i vladanje sobom. Ona ume jasnovidno da izabere sredstva i načine da ostvari svoje strasne želje. Površan posmatrač mogao bi se prevariti i smatrati njenu neukrotivu energiju kao dokaz genijalnosti. Ustvari, njene strasti, i u ljubavi i u politici, ne prelaze granice kojima ne pristaju da se zadovolje težnje genijalnih priroda.

U ljubavi, njena strast nije ni uzvišena ni plemenita. Od svoje mladosti pa do poslednjeg dana svoga dugog života ona daje dokaza o svome neverovatnom temperamentu. Prema sasvim tačnom proračunu njoj se pripisuje dvadeset i jedan ljubimac za četrdeset i četiri godine. Bilo joj je dvadeset i tri i dvadeset i sedam godina kada je izabrala svoje prve ljubavnike, Saltikova i Ponjatovskog, a bilo joj je preko šezdeset kada je izabrala poslednjeg, Platona Zubova. Zacelo bi bilo nepravično videti u njoj samo čulnost, jer se zna da je ponekad i osećajno mnogo patila. Pa ipak, jedino se krajnjom čulnošću može objasniti neverovatan broj njenih ljubavnika i bezobzirnost sa kojom ih je često puta birala. Ona zamenjuje nežnog i otmenog Ponjatovskog džinovskim i neobrazovanim Orlovom, a ružnog i inteligentnog Paćomkina lepim i glupim Zubovom, idolom njenih poslednjih godina. Od 1776 do 1789 godine, njeni ljubimci se smenjuju skoro iz godine u godinu, a potvrđuje ih u njihovoj ulozi, kao što bi se činilo sa zvaničnim pesnikom, sam Paćomkin, koji, pošto je izgubio caričino srce, ostaje punih trinaest godina kao neki upravitelj njenoga muškog harema.

U politici, strasna ambicija Katarinina pribegava neslavnim sredstvima. Ona ne prkosi sudbini; kao glumica koja je vešta da postiže uspehe na životnoj pozornici, ona više voli da se prilagodi prilikama i da dođe do cilja okolišnim putem. Ona ne prestaje da daje publicitetu prvorednu ulogu u svome „vladarskom zanatu”. U tom pogledu ona je neuporedivo vešta. Iako se dokopala prestola uz pripomoć nekolicine zaverenika i zahvaljujući potpori garde, ona ipak stalno ponavlja da je krunu primila samo zato da bi odgovorila navaljivanju svojih podanika. Malo ona mari što je ovo tvrđenje suprotno stvarnosti. Ona zna da se publicitet ne obraća umnim ljudima, nego svetini opčinjenoj smelim i iznenadnim delima; ona zna takođe da se jedno često ponavljano mišljenje nameće, postaje poznato, i da se ništa ne ukorenjuje čvršće u mozak gomile nego jedna obična istina. Da bi pridobila javno mišljenje zapadne Evrope, kao i javno mišljenje svoga carstva, ona se ne usteže da iskoristi potkupljivo pero i najpodlija škrabala, dok na drugoj strani ume vešto da pridobije pohvale najvećih filozofa svoga doba, sa Volterom ia čelu, koji ne štede svoje slavopojke „Severnoj Semiramidi”, ruskoj „Minervi”. Istina, ne treba misliti da ona održava svoje književno koketiranje sa evropskim filosofima samo radi svoga hvalisanja; ona se iskreno divi Volterovom geniju i proučava predano dela Monteskjea i enciklopedista. Ali njeni odnosi sa njenim slavnim dopisnicima nisu bez izvesnog i političkog računa. Kada su oblaci zamračili sjaj njene vladavine, kada se trudila da prikrije svoje brige i svoje neuspehe, ona piše Volteru nekoliko redaka punih namerne veselosti, jer je na taj način sigurna da će sva književna Evropa znati da je ona vesela i zadovoljna te neće verovati da njoj uistini preti opasnost. Tako ona ismeva „markiza” Pugačeva i sultana istoga onog dana kada joj oni prouzrokuju najveću strepnju. Tako ona piše mirne opise blagostanja ruskih seljaka usred najveće gladi i neplodne godine. Ova težnja da prikrije rupe i pukotine u „svojoj kućici”, kako ona rado naziva u šali svoje carstvo, nerazdvojna je uostalom od njenoga ubeđenja da sve što ona čini može da bude samo savršeno, da oko nje može da bude samo blagostanje i napredak. Umesto da neumorno radi za opšte blagostanje, ona radije veruje da je ono već ostvareno i da je svet kojim ona vlada najbolji od svih mogućih svetova. Ovaj sebični optimizam njoj je urođen i on sačinjava samu osnovu njene ličnosti. Sve što dolazi od nje izgleda joj lepo, jer ona to posmatra kroz svoje ružičaste naočare. Njoj su nepoznate one krize razočarenja od kojih često pate pravi stvaraoci.

Nepokolebljivo uverenje da će u svemu imati uspeha nagoni je da se pača u najraznovrsnije poslove, i pored nedostatka istinskog poznavanja stvari. Njena zakonodavna slava nije joj dovoljna; ona hoće da se pokaže i kao plodan dramski pisac, i kao novinar, i kao komentator starih hronika, i kao pisac jednoga uporednog rečnika svih jezika, itd. Njena dela, u kojima se ponekad vidi neznanje — kao na primer u njenim filološkim studijama; ponekad sumnjiv ukus — kao u njenim imitacijama Šekspirovih istoriskih drama; a ponekad polet i duhovitost — kao i njenim komedijama iz ruskog života, i najzad njeni članci u časopisu Vsjakaja Vsjačina (Svaštarije), nisu bez izvesnog talenta. Ali se ona ne uzdiže iznad prosečnosti; ona je samo jedna imitacija, dovoljno vešto izvedena da ne bi pala ispod duhovnog nivoa obrazovanih ljudi toga doba. Taj sveopšti diletantizam je osobina jednog živog i radoznalog duha, koji ume veoma vešto da prima utiske, ali ne može da ih preobrazi, i koji nema nijedne sopstvene stvaralačke ideje koju bi suprotstavio stvarnosti.

Revolucija 1762 godine. — Još pre Jelisavetine smrti Katarina je odvojila svoj život od života Petra III. Ona prepušta svoga muža Jelisaveti Voroncov, ženi isto toliko ružnoj koliko i ništavnoj, i povlači se za izvesno vreme u samoću, gde se predaje čitanju dela francuskih filosofa. Njena ljubavna veza sa Grigorijem Orlovom, sjajnim ađutantom Petra Šuvalova, donosi joj odmah potporu garde, gde su braća Orlovi veoma popularni. Kada je njen muž stupio na presto, njen položaj postaje neizdržljiv. Orlovi ne gube vreme, već dele novac i prikupljaju pristalice; oni pripremaju državni udar koji će Katarini doneti vlast. Sa svoje strane, Nikita Ivanovič Panin, domaći učitelj Katarininog sina Pavla, namerava da kruniše svog učenika, a da Katarini ostavi samo namesništvo. Taj oprezni i hladni račundžija pretvara se kao da ga se ništa ne tiče, dok njegova saveznica, kneginja Daškov, pokazuje grozničavu delatnost. On odlaže državni udar do dana kada će Petar doći u Moskvu pre nego što pođe vojsci, koja je uvek van Rusije i koju car, zabrinut zbog stanja svoga Holštajnskog vojvodstva, pomišlja da uputi na Dansku. I Orlovi odlažu ostvarenje svoga plana, zbog Katarinine bremenitosti. Oni moraju sačekati da ona bude sposobna da se stavi na čelo pokreta. Na dan 23 aprila/4 maja ona donosi na. svet jednog Orlovljevog sina, Bobrinskog, ali zaverenici još uvek oklevaju. Sam Petar ubrzava rasplet. Početkom juna, za vreme jedne svečane večere u dvoru, on prostački vređa Katarinu pred svim zvanicama i preti joj neoprezno da će je prognati u manastir. Tada se zaverenici odlučuju da se pripreme za rad. 27 juna/8 jula iznenadno hapšenje, jednoga od njih, Paseka, izaziva početak pokreta. 29 juna/10 jula Katarinu, koja se nalazila u Peterhofu, pozivaju braća Orlovi u Petrograd, gde joj garda,, koja čeka trenutak da stupi u dejstvo, polaže odmah zakletvu. Svečano blagodarenje otsluženo je u čuvenoj sabornoj crkvi Kazanjske Bogorodice, i Katarina potpisuje proglas narodu koji je na brzu ruku sastavio Petrov, a kojim se obznanjuje njeno stupanje na presto. Ostaje još samo da se ukloni Petar, koji se nalazi u Oranienbaumu i koji ima sredstva da se brani sa više ili manje uspeha: on raspolaže sa oko 1.500 holštajnskih vojnika, a pored njega je i Minih, koga je on vratio iz progonstva; on može da otide i svojoj vojsci, koja se u ratnom stanju nalazi u Pomorju; ali on nema nimalo uviđavnosti, a Orlovi, koji su vešti, rade brzo i oštroumno. Oni šalju odmah admirala Talicina u Kronštat sa zadatkom da privoli posadu tvrđave da položi zakletvu vernosti novoj vladarki. Iste noći Katarina, obučena u muško odelo, polazi na konju, ispred garde, ka Petrovoj letnjoj rezidenciji. Kada je čuo vest o revoluciji, car je potpuno izgubio glavu. Umesto da se povuče odmah u Kronštat, kao što mu savetuje Minih, on okleva i gubi vreme. A kada se naposletku njegov brod približio Kronštatu, već je bilo dockan, jer je Talicin u njemu, i tvrđava preti da će pucati na brod ako se odmah ne udalji. Petar, potpuno obeshrabren, ne sluša Miniha koji navaljuje na njega da što pre ode na obalu Pomorja da se tamo pridruži svojoj vojsci. On se vraća u Oranienbaum u sumrak da tamo sazna kako je Katarina, na čelu garde, već izišla iz Petrograda. Ona ide napred kao pravi pobednik. Oko pet časova ujutru, Petar joj šalje jednu poruku u kojoj joj predlaže da podele vlast. Ona ne odgovara, već nastavlja svoj pohod. Tada Petar, ne opirući se dalje, potpisuje akt o abdikaciji. Njega su smestili u Ropšu, pod nadzorom Alekseja Orlova. Posle nedelju dana, za vreme jedne svađe, Orlov ga je zadavio. Jedan caričin proglas objavljuje da je on umro od krize hemoroida.

Učvršćivanje vladavine. — Tako počinje Katarinina vladavina. U početku, i pored sjajnog uspeha državnog udara, politička atmosfera ostaje prilično mutna. Panin nije jedini koji želi da se Pavle proglasi za cara i da se ustanovi namesništvo do punoletstva mladoga cara. Plan o Katarininom venčanju sa Grigorijem Orlovom izaziva najoštrije nezadovoljstvo među visokim plemstvom, i Katarina je primorana da ga se odrekne. Uskoro počinju da se snuju zavere. U jesen 1762 godine, u Moskvi, uoči Katarininog krunisanja, otkriva se da nekoliko oficira, sa Gurjevom i Hruščovom na čelu, pripremaju prevrat u korist Ivana Antonoviča, zasužnjenog u tvrđavi Šliselberg, a godine 1763 da grupa okupljena oko Hitrova smišlja ubistvo Orlova. U junu iste godine jedan proglas preti da će biti kažnjeni oni koji ne budu prestali da iskazuju opasne misli i prevratničke kritike o politici. U julu 1764, jedan oficir, Mirovič, pokušava da sa oružjem u ruci izvede Ivana Antonoviča iz tvrđave, ali za vreme toga pokušaja čuvari, kao što im je bilo propisano jednim tajnim uputstvom, ubijaju svrgnutoga cara. Mirovič je pogubljen. S druge strane, Katarina je izložena preteranim zahtevima onih koji su radili za nju i koji traže nagrade, pa bile one zaslužene ili ne. Uvek na oprezi, ona je primorana da obazrivo postupa sa svakim, da se podjednako ophodi i sa Grigorijem Orlovom i sa Paninom koji se nikako ne slažu, i čija nesloga otežava već i: inače teško stanje. Prijatelji postaju isto toliko opasni kao i neprijatelji. Dok ovi smišljaju nove državne udare, oni prvi traže da im se plati za usluge koje su učinili, i priželjkuju razne povlastice. Izveštaji koje su strani poslanici slali iz Petrograda spominju često zabrinutost koja se ogleda na Katarininom licu: „Strah da ne izgubi ono što se usudila da uzme ispoljava se neprestano u caričinom držanju”, piše Bretej, francuski ambasador.

Katarina se trudi da učvrsti svoju vlast. Pre svega, ona velikodušno razdeljuje povlastice i nagrade. Spiskovi daroprimaca, koji su sačuvani, pripremani su dugo i pažljivo. Mnogobrojni su oni koji primaju znatne poklone u novcu i prostranim posedima naseljenim seljacima. Jednim potezom pera carica pretvara mnoštvo slobodnih državnih seljaka u mužike velikodostojnika i vernih pristalica nove vlade, koje ona hoće da nagradi. Pa ipak, sva ova darežljivost nije dovoljna da joj pridobije dovoljno pristalica. Zato je njena glavna briga da narod zaboravi kako je ona došla na vlast, i da potvrdi svoj državni udar opštim narodnim priznanjem. Ona uviđa da toga radi treba da stvori i održava vezu između sebe i narodne mase. Njeni prvi pokušaji da se približi narodu i da osvoji njegovu naklonost jesu njena putovanja do najzabačenijih delova carstva: posle putovanja u Moskvu na krunisanje, ona Volgom odlazi u Kazanj i boravi dugo u Jaroslavlju; ona isto tako posećuje Rostov, prilikom izlaganja mošti nekadašnjeg arhiepiskopa toga grada, svetoga Dimitrija. Zatim, pošto je raspustila komisiju koju je Jelisaveta bila obrazovala za izradu novog Zakonika, ona se vraća na plan svoje prethodnice, proširujući ga i dajući mu više odjeka i sjaja. Ona još odmah odlučuje da okupi poslanike izabrane po svim oblastima i od svih društvenih slojeva, da oni izlažu i pretresaju potrebe, želje i težnje naroda. Narednih godina ona radi na sastavljanju jednog nakaza, a to će reći uputstva namenjenog toj skupštini, čije sednice otvara ona u Moskvi 1767 godine veoma svečano.

II. — Prve upravne mere (1862—1766)

Postoji veoma rasprostranjeno mišljenje kako je ova „Poslanička komisija” poremetila sve Katarinine ideje. Tvrdilo se da je ona stupila na presto sa namerom da u Rusiji poseje klicu političkih sloboda, da ukine seljačko ropstvo i da saobrazi zakone i običaje prosvećenim načelima koja je crpla iz dela enciklopedista. Ali su je, kažu, govori i izjave poslanika trgle iz njenih filozosofskih snova i pokazali joj da najvažnija društvena klasa, plemstvo, ne samo da nije usvajala njene ideje, već je naprotiv težila da sasvim porobi seljake i da prigrabi za sebe glavnu ulogu u mesnoj upravi. Tada je ona, da bi učvrstila svoju vlast, kapitulirala pred zahtevima plemstva, izmenila potpuno svoj politički program i preobrazila se, kažu, u „caricu plemića”. Da li je ovo zaista tačno? Da li je Katarina morala da menja sve svoje namere da bi ugodila plemstvu? Ne može se odgovoriti na ovo pitanje pre nego što se prouče zakonodavne mere koje je carica preduzela pre saziva Poslaničke komisije, i pre nego što se ispita sadržina njenog Nakaza.

Paninovi projekti. — Već u prvim mesecima njene vladavine, jedan događaj nam otkriva, poput probnog kamena, pravu Katarininu političku misao. Nikita Panin, koji smišlja velike planove, iako je oprezan i malo sklon ličnoj akciji, otkriva nam svoju igru. U predgovoru svome projektu za jednu novu državnu ustanovu, on ocrtava mučnu sliku nesreća koje prete državi kad god se politička vlast usredsredi „jedino u vladarevoj ličnosti” i kada se on, umesto da se upravlja prema nekoj zakonskoj odredbi, samo povinuje samovolji neodgovornih ljubimaca. On izjavljuje da se ove nesreće ne mogu izbeći ako se „razumno vršenje zakonodavne vlasti ne poveri malom broju ličnosti izabranih u tu svrhu.” Sledstveno tome, on predlaže da se osnuje „jedna vrhovna zakonodavna ustanova”, koju on naziva „Carev Savet” i koji bi bio sastavljen od šest lica. Sve zakonodavne mere morale bi se podnositi na pregled ovome Savetu, a sva naređenja, sve proglase i druga akta vladarske vlasti da premapotpisuje jedan od državnih sekretara, koji su njegovi članovi. Panin pretpostavlja da na taj način državni poslovi ne bi zavisili od ćudi izvesnih ličnosti, već bi ih rešavale dobro organizovane ustanove. U isti mah on snažno ističe da ova projektovana reforma neće nimalo ograničiti samodržnu vlast vladara, pošto će konačne odluke po svim državnim poslovima donositi monarh. Njegov je predlog isprva prihvaćen. Katarina određuje buduće savetnike, a 28 decembra 1762/8 januara 1763 godine, ona potpisuje proglas kojim se ustanovljava Savet. Zatim odjednom poništava svoj potpis, i Paninovi predlozi su napušteni.

Pojedinosti ovoga obrta ostale su nerazjašnjene. Zna se samo da su Paninovi projekti bili saopšteni nekolikim ličnostima, čiji su veoma interesantni zaključci sačuvani do danas. Jedna od tih ličnosti odobravala je Paninu, ma da je napomenula da je neophodno potrebno biti uvek oprezan, da se ne bi ispustile dizgine autokratske vlasti, i potsećala je na pokušaj učinjen u cilju da se ograniči autokratija pre stupanja na presto Ane Ivanovne. Druga ličnost, general Vilboa, iskazao je bez okolišenja svoje ubeđenje da pisac toga projekta, pod vidom učvršćivanja monarhije, teži da zavede aristokratsku vladu, koju bi članovi „Carevog Saveta”, stvorenog jednim državnim zakonom, mogli vremenom da uzdignu na stepen savladara, i da bi taj Savet, približujući suviše vladara njegovim podanicima, mogao u ovima da pobudi želju da dele vlast s njim. Mogućno je da je Panin, kao što potvrđuje Fonvizin, poznati dramski pisac koji je bio njegov lični sekretar, uistini težio da ograniči autokratiju u Rusiji. U svakom slučaju, nikakvi znaci takve namere ne pojavljuju se u njegovom projektu, koji Savetu dodeljuje strogo savetodavnu ulogu. Kako bi jedan skup od šest državnih sekretara, koje je naimenovao car, mogao da postane oruđe protivu vladara? Zaista, trebalo je da neko bude jako protivan svakom pokušaju ograničavanja carske ćudi, i jako nepoverljiv, pa da u Paninovom projektu otkrije zaveru protivu autokratije. Međutim, Katarina je gajila to nepoverenje zajedno sa drugima, što navodi na misao da su kritike koje su joj bile podnete proizvele na nju jak utisak. U jednom tajnom uputstvu ona pravi providne aluzije na Paninov projekt: ona govori o drskim ljudima koji sanjaju o tome da u Rusiju presade tuđinske običaje, koji se zanose slavoljubivim planovima i veruju da su postali majstori u politici jedino stoga što su živeli dugo u inostranstvu — to je slučaj sa Paninom, — i koji možda puštaju da ih zavedu „raniji primeri” — ovde se misli na pokušaj iz 1730 godine; — i ona dodaje: „Ali doklegod ja budem živa, rusko carstvo će postojati, kao što mi nalaže moja dužnost, jer je ono toliko prostrano, da bi za njega bio štetan svaki drugi režim osim autokratije”. Tako i sam obazrivi pokušaj Paninov da obezbedi poštovanje zakona prilikom rešavanja državnih poslova uliva naposletku strah Katarini, za čije će vladavine cvetati favoritizam, „ta samovolja izvesnih ličnosti” od koje je Panin upravo i želeo da zaštiti državu. Njeni politički pogledi, čak i pre sazivanja Poslaničke komisije iz 1767 godine, tako su jasno određeni, da je ona spremna da Paninov skromni predlog smatra kao nameran nasrtaj na njenu samodržnu vlast.

Prve upravne reforme. — Iako odbija da izmeni političko uređenje carevine, Katarina ipak ostvaruje nekoliko čisto administrativnih reformi, koje su interesantne po tome što nagoveštavaju velike reforme iz 1775 godine.

Proglas od 15/26 decembra 1763 godine podelio je — prema Paninovom predlogu — najvišu ustanovu carstva, Senat, na šest otseka, kojima su dodeljene razne kategorije državnih poslova; u svakom otseku odluke su konačne, ako su donesene jednoglasno; samo u slučaju neslaganja iznosi se predmet rešavanja pred opštu sednicu Senata. Ova reforma, čisto tehničke prirode, ima za cilj da ubrza rad birokratske mašine. U isto vreme znatno su uprošćene i centralne ustanove ukidanjem čitavog niza nadleštava za koje se utvrdilo da su suvišna.

Na dan 21 aprila/2 maja 1764 godine objavljeno je jedno „Naređenje gubernatorima”, u kome se nalaze ideje koje će jedanaest godina kasnije davati pravac opštoj reformi oblasne administracije. Potpuno prožeto načelom administrativne decentralizacije, ovo naređenje daje gubernatoru neograničenu vlast nad svim granama lokalnog života, podređuje mu mesne ustanove, proglašava ga za „gospodara i zaštitnika” svoje gubernije, a u isti mah ga čini potpuno nezavisnim od vladinih kolegijuma, da bi ga stavila pod direktnu vlast Senata i carice. Gubernator iz 1764 godine je — to se jasno vidi — skica budućeg „carskog pretstavnika” ili „general-gubernatora” koje će stvoriti zakon od 1775 godine.

Usavršavajući administrativnu organizaciju, Katarina smatra za potrebno da poveća prinadležnosti činovnika, kako bi poboljšala njihov položaj i umanjila njihovu potkupljivost. Radi toga mora da poveća poreze. U početku svoje vladavine, 5/16 jula 1762 godine, u želji da uveća svoju popularnost, ona je smanjila za 10 kopejaka po pudu porez na so. Ali, počev od 1763 godine, mnogi dotadašnji porezi su povećani i mnogi novi ustanovljeni, a viškovi prihoda koji su otuda proistekli potpuno su upotrebljeni za povećanje prinadležnosti.

Potpunost samodržne vlasti, uprošćavanje upravnog aparata, administrativna decentralizacija, to su ideje kojima su prožete mere što ih je Katarina preduzela još pre sazivanja Poslaničke komisije i kojima će ona ostati verna i pošto bude stupila u dodir sa njima. Između njenog programa i izjava poslanika po jednom istom pitanju neće biti, kao što ćemo videti, velike razlike.

Socijalna pitanja. — Isto tako ne izgleda — ako se oslonimo na činjenično stanje — da je Katarina isprva imala socijalne ideje kojih će se kasnije morati odreći da ne bi izgubila naklonost plemstva.

Početkom 1763 godine ona piše vrhovnom državnom tužiocu, knezu Vjazemskom: „Plemići su veoma nezadovoljni što ne vide da se potvrđuju njihove povlastice. Ne bi trebalo zanemariti da se uradi nešto u tome pravcu.” Sledstveno tome stvorena je 11/22 februara 1763 godine jedna komisija sa zadatkom da pregleda proglas Petra III o povlasticama plemstva i da pripremi njegovo proširivanje. Za mesec dana ona sastavlja jedan projekat zakona, koji se s pravom može smatrati kao prva skica „Povelje plemstva” koju je Katarina obnarodovala dvadeset i dve godine kasnije. Taj projekt predlaže da se pre svega potvrde sve povlastice dodeljene plemstvu proglasom Petra III; zatim, da se zakonskim putem prizna da plemić ne može biti kažnjen bez suđenja, da se na njega ne mogu primeniti telesne kazne, da u slučaju progonstva ili smrtne kazne njegovo imanje neće biti konfiskovano, nego će preći na njegove naslednike, da će moći potpuno slobodno da raspolaže svojim posedima, ukratko, sve one povlastice koje će kasnije biti obuhvaćene Poveljom plemstva iz 1785 godine; osim toga, da se plemićska titula neće više automatski dodeljivati državnim činovnicima kada budu unapređeni na izvesne položaje, i da će plemićima biti dopušteno da odlaze iz Rusije i da prelaze u strano podanstvo. Katarina je usvojila ovaj izveštaj i naredila da se prema njemu sastavi zakon. Što se ovo naređenje nije odmah ostvarilo, to je verovatno usled pretstojećeg sazivanja poslanika. Ipak, carica ne čeka ovaj saziv da bi znatno proširila plemićska prava, već 13/24 jula 1762 odlučuje da će oficirski čin biti dodeljen svim plemićima u trenutku penzionisanja, čak i ako vremenski nisu stekli pravo da ga dobiju. 9/20 avgusta 1765 godine ona dodeljuje monopol pečenja rakije plemićskom staležu. 17/28 januara 1765 godine daje ona plemićima pravo da samovlasno šalju svoje mužike na robiju; osim toga, 3/14 jula 1762 godine, prilikom nereda koji su nastali na mnogim plemićkim imanjima, ona jednim naročitim ukazom izražava svoju volju „da odlučno štiti plemiće-spahije u pogledu njegovih poseda i imovine”, a seljacima naređuje da se pokoravaju svojim gospodarima, kao što im i dužnost nalaže.

Ova Katarinina izjava nije u saglasnosti sa namerom koja joj se pripisuje da želi osloboditi seljake. Zar ona dakle nije imala nikakvu nameru da posreduje u odnosima između mužika i vlastele? Zacelo da je imala, ali samo u izvesnim pitanjima i izvesnim granicama.

Ona još nije bila stupila na presto, kada je na jednoj hartijici zapisala da, ako bi se davala sloboda mužicima svakog imanja koje prelazi u ruke novih vlasnika, svi bi seljaci bili oslobođeni posle sto godina, ali da bi neposredno ukidanje seljačkoga ropstva imalo za posledicu da plemstvo ohladni prema njoj. I tako, već od ovoga doba, ona uzima u obzir potrebu da računa na pomoć vlastele.

U početku svoje vladavine ona u dva maha postavlja pitanje mužika. Godine 1764 predlaže ona Dijeti livonskoga plemstva da ispita sledeća sredstva kojima bi se obuzdala „tiranska samovolja zemljoposednika”: odobrenje seljacima da mogu imati pokretna dobra; regulisanje zakonskim putem mužičkih dažbina; kontrola nad kaznama koje vlasnici izriču nad mužicima; zabrana rasturanja pojedinih porodica prilikom prodaje mužika. Ovi predlozi — koje se Livonska Dijeta, razume se, požurila da baci u arhivu — zacelo su veoma ozbiljni, ali su daleko od toga da se u njima može videti namera da se mužici oslobode.

Godine 1765 jedno „Nezavisno društvo za ekonomska proučavanja” osniva se u Petrogradu sa ciljem da ispituje ekonomske probleme; veoma ugledni plemići, među kojima i braća Orlovi, njegovi su članovi. Katarina, ostajući anonimna, predlaže tome društvu da objavi konkurs sa nagradom za temu: „Da li je korisnije po društvo da mužik bude sopstvenik zemlje ili samo pokretnog imanja i dokle treba da se prostire njegovo pravo nad jednom ili drugom vrstom imovine?” Od 162 podnesena spisa samo je 15 primljeno za učestvovanje u konkursu, među kojima su 9 od nemačkih pisaca, 5 od francuskih, a samo jedan od ruskog pisca. Nagrada je dodeljena Beardeu-de-Labeu, doktoru prava iz Ahena. Onaj ruski pisac, mladi pravnik Poljenov, koji je studirao na univerzitetima u Strasburgu i Getingenu, slika veoma živim bojama duhovnu bedu seljaka koji su pod spahiskim jarmom, ali o ni ne spominje njihovo oslobođavanje. On se ograničava na to da predloži da im se na spahiskom imanju dodele parcele dovoljne za njihove lične potrebe i koje bi prelazile na njihove naslednike; da se ne prodaju bez zemlje cele seljačke porodice ili odvojeno članovi jedne iste porodice; da se seljacima dodeli pravo svojine nad žitom i stokom, i da se tačno utvrdi veličina mužičkih dažbina. No pri svem tom, on ne odobrava da spahije budu primorane da ove reforme izvršuju protiv svoje volje; on smatra da vlada treba da ih na to privoli dajući primer u selima koja zavise od dvorske uprave. Ali kakvo je lično mišljenje one koja je postavila to pitanje Nezavisnom društvu za ekonomska proučavanja? Ona ga je iskazala u zabeleškama kojima je propratila prepisku između dva kneza Golicina povodom seljačkog problema, a koja joj je dostavljena baš u to vreme. Ona dočekuje sa ironijom i nepoverenjem predlog da se seljacima odobri pravo zemljovlasništva. Ona izgleda više raspoložena da reguliše mužičke dažbine. Ali ta ideja nije strana ni izvesnim pretstavnicima plemstva. Poljenov, kao što smo videli, istoga je mišljenja. Petar Panin ga prvi iznosi u zakonskom projektu koji podnosi carici 1763 godine i u kome predlaže da se gubernatorima da pravo da kontrolišu zloupotrebu spahijske vlasti, da se zabrani rasturanje porodica prilikom prodaje mužika, i da se utvrdi iznos dažbina na dve rublje od glave i kuluk od četiri dana nedeljno. Jelagin, čiji je zakonski predlog dostavljen carici 1766 godine, ponavlja tu ideju.

Sve ove činjenice dokazuju da, iako je položaj mužika isprva zabrinjavao Katarinu, ona i ne pomišlja da ih oslobodi ropstva; da njeni projekti za poboljšanje njihovoga položaja iskazuju shvatanja ličnosti iz njene okoline koje poznaju to pitanje; najzad, da je ona šta više čvrsto rešena da ne preduzima ništa što bi u tom pogledu moglo da izazove nezadovoljstvo plemstva. Vladine odluke donesene na osnovu ovog socijalnog programa nemaju ničega originalnog; one samo — i važno je da se to istakne — ponavljaju u većem obimu pokušaje Jelisavetine vlade.

Opšte razgraničenje zemljišnih poseda. — Za vreme Jelisavete, razgraničenje imanja koje je predlagao Petar Šuvalov bilo je započeto, ali se sa tim poslom odugovlačilo i od njega se naposletku odustalo. Katarina ga ponovo otpočinje u velikim razmerama. U maju 1765 godine ona ustanovljava pod pretsedništvom Nikite Panina jednu komisiju koja dovršava, u jesen iste godine, sastavljanje jednog podrobnog pravilnika za opšte razgraničenje zemljišnih poseda u celoj Rusiji. 19/30 septembra 1765 godine jedan proglas objavljuje taj džinovski posao koji zadire u tolike životne interese posednika. Za vreme Jelisavete razgraničenju je trebalo da prethodi proveravanje prava sopstvenosti svih zemljoposednika, a to je upravo i otežalo izvođenje toga posla. Ovoga puta, naprotiv, svako omeđivanje imanja izvršeno sporazumno među susedima biće priznato i potvrđeno bez ikakve kontrole; samo u slučaju osporavanja zvaničnim putem vlada će proveravati prava obeju parničnih strana, prema jednom postupku podrobno iznesenom u pravilniku. Ova odluka olakšava razgraničavanje. Pri kraju vladavine Katarine II taj posao je završen u osamnaest gubernija, a započet u šest drugih. Za vreme potonjih vladavina on će se postepeno vršiti u ostalim delovima Rusije, da se završi 1843 godine.

Važnost ovoga posla za posednike je očevidna. Ona uklanja pometnju u odnosima između pojedinih imanja i uzroke stalnih svađa među susedima, koje su se često preobraćale u smrtnu mržnju. Razume se, omeđivanje imanja oduzimalo je nekim posednicima pravo uživanja parcela na koje oni nisu imali nikakvo pravo; nasuprot tome, ono je vraćalo drugima imanja koja su, u nedostatku tačnih međa, tuđa lica mogla da prisvoje. Veštinom i umešnošću uspevali su čak nekoji da povećaju svoja imanja na račun suseda ili neobrađenog zemljišta koje je pripadalo državi, te su na kraju krajeva mnogi posednici mogli biti zadovoljni zbog znatnog povećanja njihovog imanja. Zbog svega ovog, razgraničavanje je izazvalo među mesnim plemstvom izvanrednu uzrujanost, o kojoj nam jedan posednik iz središne Rusije, Bolotov, daje živopisnu sliku u svojim Uspomenama. Uzbuđenje koje je obuzelo sve vlastelinčiće, diplomatska lukavstva, zamršeni marifetluci kojima se oni služe da bi prikrili bespravna prisvajanja pomoću kojih su uvećali svoja imanja i o kojima većina njih jedino misli, opisani su snažno u tome delu.

Tuđinska naselja u Rusiji. — Jelisaveta je nameravala da naseli puste oblasti duž granica nastanjivanjem stranih naseljenika. Ona je bila osnovala na jugoistoku srpska naselja, „Novu Srbiju” i „Slaveno-Srbiju”. Pri kraju svoje vladavine ona je bila izradila jedan podroban plan po kome je trebalo pozvati izvestan broj Nemaca i naseliti ih na donjoj Volgi. Katarina se trudi da ostvari ovaj plan u velikim razmerama. Godine 1763 ona osniva „Kancelariju za pokroviteljstvo nad strancima” kojom upravlja Grigorije Orlov. Jedan svečan proglas poziva u Rusiju sve strance koji žele da osnuju naselja. On im obećava svakojake povlastice, potpore i novčanu pomoć, kao i parcele zemljišta snabdevene svim potrebnim poljoprivrednim alatom. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, pribegava se sistemu koncesija. Godine 1764—1765 zaključeni su ugovori sa tri koncesiona društva kojima su upravljali Prekur, Pite i Derua, i baron Kano de Boregar, svi Francuzi, sve ljudi sa sumnjivom prošlošću, pustolovi koji sa veoma malo savesnosti odgovaraju svojim obavezama. Ukupno, do godine 1768, 104 naselja sa 23.109 stanovnika oba pola organizovano je na donjoj Volgi, blizu Saratova i Caricina. Državna blagajna uvučena je u ogromne beskorisne troškove; naseljenici, pokupljeni iz raznih krajeva Nemačke, ne pokazuju se mnogo sposobni; oni su smešteni žurno, bez reda i sistema. Odnosi između njih i koncesionara kvare se još u početku; koncesionari se žale na svakovrsna kinjenja od strane naseljenika i tvrde da su oni uvučeni u klopku kada su navedeni da potpišu ugovore čiji domašaj oni nisu shvatili. Otuda proizilaze nemiri i neredi u naseljima, koji traju sve do onoga dana kada je godine 1779 vlada poništila ugovore zaključene između državne blagajne i koncesionara, otkupljujući po skup novac ta naselja i zavodeći nad njima državnu upravu.

Zašto se na ovako mučan i skup način dovode tuđinci, kada ruski zemljoradnici, zgomilani na glinastoj i nedovoljno plodnoj zemlji u središnom delu evropske Rusije jedva čekaju da se bace na pusta zemljišta duž granica? To je stoga što su spahije zainteresovane u pitanju naseljenosti središne oblasti, gde su seljaci ropski vezani za zemlju, i zato što vlada brani interese zemljoposedničkog plemstva.

Podržavljavanje crkvenih dobara. — Podržavljavanje crkvenih dobara, koje je za vlade Petra III postalo svršen čin, izazvalo je žestok gnev sveštenstva. Želeći da sebi obezbedi naklonost uticajnih društvenih redova, Katarina se požurila da zadobije naklonost sveštenstva opozivajući svečano ukaze Petra III kojima su se štetila zemljoposednička prava pravoslavne Crkve; njen ukaz od 12/23 avgusta 1762 godine završava se ovako: „Mi nemamo ni želju ni nameru da prisvojimo crkvena dobra, niti da se bogatimo na račun Gospodnjega dela.” Ali ona nije iskrena, i ovaj njen ukaz je samo jedan taktički potez da se ocrni što je moguće više vladavina Petra III i da pridobije sveštenstvo. Jer istoga trenutka kada ona objavljuje ovaj ukaz, oduzimanje crkvenih imanja je već rešeno na najvišem mestu. Oko prestola su svetovni i crkveni velikodostojnici zapodeli žestoku borbu zbog ovog pitanja. Oni prvi su se izjasnili za oduzimanje crkvenih dobara, jer smatraju da je privatno zemljoposedništvo monopol plemstva. Sječenov, petrogradski mitropolit, vešt i okretan, predložio je jedno poravnanje: objaviti privremeno povraćaj crkvenih dobara sveštenstvu — što je i učinjeno ukazom od 12/23 avgusta, — zatim naimenovati jedan odbor za proučavanje toga problema, što je učinjeno tri meseca kasnije. Ovaj odbor za crkvena imanja, kome pretsedava knez Kurakin, sastavljen je od pet svetovnih članova i samo tri člana iz svešteničkih redova, među kojima je i Sječenov. Pravilnik o radu toga odbora, koji je napisao Teplov, rashladio je, kada je objavljen, oduševljenje koje je izazvao među sveštenstvom ukaz od 12/23 avgusta i bacio je u zaborav nekadašnje optužbe protivu Petra III. Bio je to akt stroge optužbe protivu sveštenstva koje upotrebljava prihode sa crkvenih dobara da bi zadovoljilo svetovne potrebe, a zanemaruje svoju dužnost prosvećivanja naroda i milosrđe; podržavljavanje crkvenih dobara je tu pretstavljeno kao blagotvorna mera da se uzdigne ugled same crkve. U istom trenutku izbijaju na crkvenim imanjima strahovite pobune seljaka, koji su se uzrujali usled opozivanja odluka Petra III o podržavljenju crkvenih dobara; 60.000 pobunjenika ustalo je protivu crkvene vlasti. U isto vreme bune se i seljaci vezani za fabrike, što povišava broj pobunjenika na 100.000. Ovaj ustanak, koji je neka vrsta glavne probe za blisku Pugačevljevu bunu, ne izaziva podržavljenje crkvenih dobara, koje je već odlučeno, već ga samo ubrzava. U maju 1763 godine, Kolegijum ekonomije ponovo je uspostavljen u ranijemm svom obliku, a to će reći kao organ svetovne državne vlasti. 26 februara/8 marta 1764 godine, jedan proglas objavljuje potpuno i konačno podržavljenje crkvenih dobara. Sva dobra i svi seljaci, bez izuzetka, koji pripadaju crkvama, manastirima i arhiepiskopijama potpadaju ubuduće pod nadležnost Kolegijuma ekonomije. Seljaci dobivaju naziv „seljaci ekonomije”; proglas procenjuje njihov broj na 910.666, a njih u stvari 991.761 muškaraca; 252 manastira zatvoreno je, a 161 sačuvano, pod uslovom da se izdržavaju milostinjom. Ostatak manastira i arhiepiskopija podeljen je na tri kategorije, i svakoj od njih dodeljuje državna blagajna godišnju pomoć u naknadu za izgubljena imanja. Seljaci potčinjeni Kolegijumu ekonomije zadržali su ziratnu zemlju i drugu imovinu koju su pridržavali na crkvenim imanjima. Oni moraju da plaćaju državnoj blagajni lični porez, a sem toga, da bi se zamenili mnogi kuluci i razne dažbine u naturi i u žitu koje su davali manastirima, imali su da plaćaju po rublju i po od glave. Izvesni pretstavnici plemstva predlažu da se plemićima izdadu u najam ili čak da im se prodadu imanja oduzeta od Crkve. Umesto da posluša ove zainteresovane savete, Katarina je sva ta imanja pridodala državnoj blagajni. Proglasom su dodeljeni prihodi sa tih imanja za narodno prosvećivanje i dobročinstva. U praksi, prihodi Kolegijuma ekonomije upotrebljavani su za razne svrhe, i ubrzo su oni počeli da se smatraju kao jedno sredstvo za prikrivanje budžetskih manjkova.

Katarina se ponosi oduzimanjem crkvenih dobara. U svojoj prepisci sa filosofima i književnicima zapadne Evrope, ona ga pretstavlja kao početak ostvarivanja načela savremene filosofije. Ustvari, ona je samo dovršila delo Ane, Jelisavete i Petra III, koji nikad nisu tvrdili da su učenici Voltera i enciklopedista. S druge strane, njena reforma, kao i opšte razgraničenje imanja i stvaranje tuđinskih naselja, odgovaralo je u isti mah i potrebama države, i služilo je interesima plemića-spahija. Iako crkvena imanja nisu ustupljena plemstvu, ipak njihovo prisajedinjenje državnom zemljišnom posedu omogućilo je vrhovnoj upravi da izdašnije razdeljuje druge svoje posede kao poklon za učinjene usluge, i Katarina će umeti da se koristi tim preimućstvom.

Oduzimanje crkvenih dobara izaziva pored ostalog i jedan mučan događaj koji se ne slaže mnogo sa prosvećenim načelima filosofije. Jedan pretstavnik visokoga sveštenstva, rostovski episkop Arsenije Macejevič, ubeđeni pristalica crkvene autonomije, navukao je na sebe jednu nemilosrdnu kaznu zato što je žestoko protestovao protiv proglasa iz 1764 godine. Pošto je čameo četiri godine u jednom zabačenom manastiru na severu, raščinjen je, pa je u seljačkom odelu i pod imenom Andrej Vral^[1] zasužnjen u jednom kazamatu revalske tvrđave. Godine 1772, on je zazidan jednim kamenim zidom u svojoj ćeliji, gde je propatio najstrašnije muke od gladi i hladnoće, i umro 1772 godine.

Katarinine ideje na osnovu njenog „Uputstva”. — Prve Katarinine upravne mere samo proširuju i dovršavaju reforme koje su preduzeli njeni prethodnici. Prema tome, one nisu nimalo u suprotnosti sa tadašnjim političkim i socijalnim shvatanjima. Ostaje još da se vidi da li se tu Katarina nije iz bilo kog razloga udaljila od svojih shvatanja, svoje doktrine i svojih ličnih težnji. Jedan dokument nam pruža pouzdan odgovor na to pitanje, a to je Nakaz, Uputstvo namenjeno Komisiji poslanika — čije je sazivanje već rešeno — koje je ona napisala u vremenu od 1764 do 1766 godine. To nije program mera koje ona namerava da preduzme, već niz apstraktnih rasmatranja koja nam otkrivaju kakva su njena politička shvatanja. Ono što tu odmah pada u oči, to su navodi iz Duha Zakona. Iako se tu nalaze mnoge pozajmice iz dela italijanskog kriminaliste Bekarija i izvesnih nemačkih pravnika XVIII veka, na primer Bilfelda i drugih, ipak izvodi iz Monteskjea preovlađuju. Otuda potiče ono opšte uverenje da je Katarina u Uputstvu, kao što i sama priznaje u svojim šaljivim pismima, samo pokrala ideje iz Duha 3akona. Ako se izbliza ispita, ovo mišljenje je netačno. Iako se čini kao da slepo podražava svome uzoru, Katarina ustvari postupa suprotno. Sa očevidnim zadovoljstvom pozajmljuje ona od njega ideju o odnosu između oblika vladavine i vremenskih i mesnih uslova; i oslanjajući se na tu ideju, pokušava ona da dokaže kako u ogromnoj Rusiji jedini mogućan oblik vladavine jeste apsolutna monarhija. Ali, suprotno Monteskjeu, ona tvrdi u čitavoj svojoj raspravi kako apsolutna monarhija nije despotska vladavina. Dok Monteskje dopušta samo umerenu monarhiju, a za autokratiju kaže da je to despotska vladavina, Katarina se trudi da načini razliku između autokratije i despotizma. Ona hoće da dokaže kako autokratija, nasuprot despotizmu, može savršeno da se slaže sa načelima zakonitosti, a to će reći sa podelom vlasti (§ 149), sa poštovanjem zakona od strane svih građana bez izuzetka (§ 34), sa jednoobraznom primenom zakona (§ 101), sa zabranom da se samovoljno tumače zakoni (§ 151), sa tačnim određivanjem slučajeva kada je dopušteno uhapsiti jednoga građanina, sa kažnjavanjem dela a ne namere (§ 477), sa verskom trpeljivošću (§ 493), sa slobodom štampe pod izvesnim uslovima (§ 484). Svakako, ova načela mogu da budu ozbiljna kočnica apsolutističkoj samovolji, ali Katarina ne ukazuje kako bi autokratija mogla da zajemči poštovanje tih načela. Sem toga, pod podelom vlasti podrazumeva ona samo raspodelu nadležnosti između raznih ustanova. Ona dakle isključuje načelo nezavisnosti svake vlasti, što iz osnova menja smisao doktrine. Hoćete li drugi jedan primer načina kako ona preinačuje ono što je pozajmila od Monteskjea? U njenom § 512, prepisujući jedan odeljak glave XXV iz XII knjige Duha Zakona, umesto da ponovi ono što Monteskje kaže, da vlast mora „da deluje pomoću svojih granica”, ona piše: „pomoću granica koje je ona sama sebi odredila”; tako ona, menjajući prosto dve ili tri reči u nekom izlaganju, menja potpuno njegov smisao.

Da li ispravno sudstvo i dobro organizovana prosveta mogu u autokratskom režimu da zameni političke garantije koje ona odriče slobodi? Ona u to veruje. Zato ona posvećuje dugačke odeljke u Uputstvu pravosuđu i školi, izlažući tu izvesne humanitarne ideje savremenih filosofa.

Što se tiče socijalnoga pitanja, Uputstvo ističe jasno potrebu socijalnih povlastica plemstva. Ono sadrži čitav niz maksima koje će kasnije ponoviti Povelja plemstva. I ovde Katarina ostavlja Monteskjea na pola puta. Monteskje je pristalica političkih povlastica plemstva u umerenoj monarhiji, jer on u njima vidi čvrstu zaštitu za mogućne samovolje vladara. Katarina uzima u obzir plemićske povlastice samo u autokratskom režimu; očevidno, ona smatra da su one u saglasnosti sa socijalnim uslovima koji su se učvrstili u Rusiji XVIII veka. Prema tome, one odgovaraju položaju plemstva, koje ima da se pokorava apsolutnom vladaru.

Zna se da je Katarina pokazala koncept Uputstva nekolicini plemića, koji su se zbog toga jako uzrujali i zatražili izvesne izmene i izostavljanja. Otuda je ponikla legenda da su u tome konceptu izvesni članovi zakona proglašavali potrebu oslobođenja mužika, ali da ih je Katarina na zahtev plemića izbacila. No otkako su objavljeni odeljci koji su bili izostavljeni iz prvobitnoga teksta, ta legenda mora se konačno napustiti. Ne samo da u njima ne govori o ukidanju seljačkog ropstva, već Katarine tu tvrdi, naprotiv, da bi naglo i jednovremeno oslobođavanje velikoga broja ljudi bilo opasno. Ona tu izjavljuje samo da treba izbegavati ztoupotrebljavanje spahiske vlasti, da treba priznati mužicima pravo svojine nad pokretnom imovinom, ali ne i nad zemljom, i utvrditi maksimum seljačkih dažbina i kuluka. U ovim tačkama njeno mišljenje ne zadovoljava veliku vlastelu, i eto zašto ona u svome konačnom tekstu čini na to samo nekoliko neodređenih i neubedljivih aluzija. Želja za korenitim izmenama koju ona ispoljava pre saziva poslanika nije dakle tako velika kao što tvrdi legenda. Njeno Uputstvo nema u sebi ničega revolucionarnog. To je samo pokušaj da se ukrasi cvećem moderne ideologije jedan režim koji se oslanja na stvarne uslove ruskoga života.

III. — Komisija iz 1767 godine

Sazivanje komisije. — Na dan 14/25 decembra 1766 godine, jedan proglas objavio je saziv jedne komisije koja je imala da sastavi projekt novog Zakonika. Proglasu je bio dodat i pravilnik o sastavu te komisije i načinu biranja poslanika. Pozvani su u sastav te komisije: pretstavnici centralnih državnih ustanova, a to će reći Senata, Sinoda i kolegijuma; zatim izaslanici plemstva, građana, državnih seljaka, stalno nastanjenih inorodaca i kozačkih jedinica. Iz nje su isključeni mužici, seljaci ekonomije, krunski i fabrički seljaci, i sveštenstvo. Ali uskoro potom, jedan poseban ukaz daje pravo glasa seljacima ekonomije i fabričkim seljacima. Centralne ustanove imaju svaka samo po jednog pretstavnika. Plemstvo bira po jednog poslanika na svaki okrug, pri čemu svi plemićispahije iz toga okruga, ma koliki bio njihov posed, imaju pravo glasa. Svaka varoš ima po jednog izabranog poslanika; svi stanovnici koji imaju zgradu, bez obzira na stalež, imaju biračko pravo; tada su prviput u istoriji svi građani obuhvaćeni u jednu jedinu zajednicu pred zakonom; dotada su samo trgovci i zanatlije bili članovi opštinske zajednice. Poslanici državnih seljaka birani su po jedan na svaku pokrajinu. Stalno nastanjeni inorodci biraju pojednog poslanika za svaku narodnost u svakoj pokrajini. Svaka kozačka jedinica bira onaj broj poslanika koji je propisan od njihove vrhovne komande. Dok se poslanici plemića i varošana biraju direktnim glasanjem, poslanici državnih seljaka biraju se u tri stepena. Za rukovođenje izborima, plemići svakog okruga najpre imenuju jednoga između sebe za „maršala plemstva”, a varošani jednog „starešinu” ili kmeta. Mesne vlasti ne mešaju se u izborne radnje plemstva i gradova, ali one imaju dužnost da paze na izborne radnje državnih seljaka i inorodaca. Kod kozaka se izbori vrše „prema starim običajima”.

Da bi neko bio izabran za poslanika plemstva ili građana, mora imati najmanje dvadeset i pet godina, imati zemlju ili kuću, i biti besprekornog vladanja; a da bi neko bio izabran za seljačkog poslanika, mora imati najmanje trideset godina, biti oženjen i imati decu. Poslanici dobivaju plate od državne blagajne i doživotno su izuzeti od mogućnosti smrtne kazne, mučenja, telesnih kazni i konfiskacije njihovog imanja. Birači moraju predati svome poslaniku jednu svesku u kojoj će biti izložene njihove potrebe i njihove želje, a koju će sastaviti jedan: odbor od pet članova, koga imenuje svaka biračka skupština.

Izbori i sveske. — Za vreme celoga proleća 1767 godine vršili su se izbori poslanika i sastavljanje svezaka.

Bilo je mnogobrojnih uzdržavanja od glasanja među biračima svih staleža, ali mnogo više među plemićima i seljacima nego među građanima. Nekoliko izveštaja iz toga vremena pripisuju jedan deo tih uzdržavanja čas potpunoj ravnodušnosti birača, čas njihovom otvorenom neodobravanju vladine inicijative. U svojim Uspomenama, Bolotov, taj obrazovani spahija i pisac koji se interesuje za socijalna pitanja, objašnjava svoje uzdržavanje od glasanja svojim ubeđenjem da će rezultat tih izbora biti samo prazna larma i nekorisne spletke. Kako to da jedan Bolotov, koji je toliko spreman da odobri svaku inicijativu koja se odnosi na mesne interese, poljoprivredne i druge, ostaje ravnodušan prema sastavljanju novog Zakonika? To je otuda što se plemstvo, koje je pre trideset godina onako žarko želelo da uzme učešća u centralnoj zemaljskoj upravi da bi pokušalo da izvojuje za sebe socijalne povlastice, otkako su mu te povlastice date, odreklo svojih nekadašnjih političkih ambicija i interesuje se sada samo za mesni život. Plemići iz izvesnih okruga, koji u svojim sveskama izjavljuju da nemaju da izraze nikakvu ličnu želju, očevidno dele mišljenje Bolotova. Nekoji vide u pozivu za učestvovanje u izborima jednu novu obavezu, koju oni odbijaju da prime, pozivajući se na proglas Petra III koji ih je oslobodio obavezne službe. Na isto držanje nailazi se ponekad u varošima, među trgovcima, kojima se izbori ukazuju kao nova dužnost koje oni žele da se otarase. I drugi uzroci objašnjavaju uzdržavanje od glasanja. Izbori su bili zakazani u najnezgodnije doba godine, u proleće, kada se dešavaju poplave i kada su putevi neprohodni. Putovanje od vlastelinskog doma do glavnog okružnog mesta tada je veoma teško, a ponekad i nemogućno za mnoge spahije; za one koji stanuju u prestonici, a kojih ima priličan broj, još je teže, zbog ogromne razdaljine, da odu u svoj okrug, i zato ima više uzdržavanja kod plemićskih birača nego kod varoških. No mnogi i od ovih poslednjih mogu uostalom takođe biti otsutni iz svoga mesta stanovanja, pošto su oni obavezni da vrše izvesne službe po udaljenim mestima.

Nasuprot tome, mnogi drugi stanovnici interesuju se živo za izbore i pokazuju čvrstu želju da iskoriste svoje izborno pravo. Nekoliko velikih industriskih i trgovačkih palanki bore se uporno i ponekad uspevaju da dobiju povlasticu da budu uvršćene u spisak gradova, te da mogu odaslati svoga pretstavnika u Komisiju. Pojedinci kojima je iz bilo kog razloga osporeno pravo glasa traže ga revnosno. Neredi izbijaju među mužicima lišenim svoga prestavništva. Daleko od toga da se vrše usred uopšte ravnodušnosti, izbori izazivaju ovde onde prilično žive borbe oko suprotstavljenih kandidacija.

Naposletku je poslano da zasedavaju u Komisiji 28 pretstavnika najglavnijih državnih ustanova i 536 poslanika izabranih od naroda, od kojih 161 od plemstva, 208 od gradova, 79 od slobodnih seljaka i 88 od kozaka i inorodaca. Ovi rezultati su, u velikoj meri, posledica izbornog sistema koji je propisala carica. Neizbežno je da seljački poslanici budu malobrojni, pošto se od njih bira samo po jedan na svaku pokrajinu, a to je izborna oblast prostranija od svih ostalih. Što su gradski poslanici brojniji od poslanika plemstva, to je stoga što u to vreme postoji više gradova nego okruga. Verovatno se pretpostavljalo da će mnogi gradovi izabrati za poslanike plemiće, te bi tako ovi imali većinu u Komisiji. Ali se tako štogod nije dogodilo: jedino je dvanaest gradova izabralo plemiće; svi ostali gradovi izabrali su skoro isključivo trgovce. Tako su poslanici iz trgovačkih redova zauzeli u Komisiji prvo mesto, a plemići tek drugo.

Izabrani poslanici doneli su u Komisiju 1.441 svesku, od kojih su 10 sastavile centralne ustanove, 155 plemstvo, 210 građani i 1.066 seljaci. Skupa uzev, ove sveske imaju veliku dokumentarnu vrednost, jer nam one otkrivaju stanje ruskoga života i socijalna stremljenja toga doba.

U izvesnim tačkama one se slažu. Pre svega, one se interesuju za čisto praktična pitanja; za razliku od Katarininih Uputstava, one skoro ne sadrže apstraktna i teoriska rasmatranja; one posvećuju svu svoju pažnju stvarnim potrebama svakidašnjeg života. Na drugom mestu, u svim sveskama izbegava se da se kritikuju osnovice tadašnjega režima, koji one primaju kao neospornu činjenicu; samo u granicama koje im nameće taj režim traže one da se zadovolje njihove najpreče potrebe. Na trećem mestu, sve one traže uporno administrativnu decentralizaciju. One ubedljivo pokazuju da je unutrašnjost zemlje potpuno žrtvovana prestonici i da je lišena svih blagodeti kulture, da je bez škola, bez lekara, da njeni stanovnici ne mogu da svrše nikakav građanski posao a da ne idu u prestonicu ili u glavni grad pokrajine. One se ne bave političkom metafizikom kao Katarina, već traže da se vlast približi narodu i da se na licu mesta pobrine o bitnim potrebama zajednice decentrališući registrovanje svih civilnih radnji i poslova, školu, vršenje lekarske prakse, bankarski kredit, itd. Na četvrtom mestu, one konstatuju da, iako država daje malo stanovništvu, ona ga teško pritiskuje poreskim nametima. Sve bez izuzetka traže smanjivanje poreza i dažbina; seljaci i građani čine to, razume se, najupornije, ali i plemići, iako oslobođeni neposrednih poreza, traže takođe ukidanje ili smanjenje mnogih posrednih poreza i dažbina. Najzad, sve sveske se slažu u pitanju opšteg uređenja države: one ostaju čvrsto pristalice jedne države zasnovane na tačnom određivanju prava i dužnosti svakog staleža. Ali, kad treba to izvesti, one se više ne slažu, jer su njihovi interesi ponekad potpuno suprotni.

Plemići uporno traže proširenje svojih povlastica, da bi „plemićski red bio odvojen na osnovu svojih prava i povlastica od ostalih ljudi drugoga ranga i porekla”. Zato oni zahtevaju da iznos novčane kazne za uvredu nanesenu plemiću bude povećan, da plemići budu izuzeti od primenjivanja smrtne kazne, mučenja, telesnih kazni, konfiskacije imanja, pa čak prema pojedinim sveskama i hapšenja; da bude stvorena jedna nova škola za plemiće, gde se deca plemića ne bi mešala sa decom iz nižih staleža. Ali glavna povlastica, ona koja treba da stvara razliku između plemstva i drugih staleža, i koju sve sveske zahtevaju, to je isključivo pravo posedovanja zemlje i mužika. One traže pored ostalog i potpunu slobodu raspolaganja svim zgradama na njihovom posedu, kao i opozivanje zakona koji ograničavaju eksploataciju šuma, ribolova, mineralnih blaga, itd. Prema mužicima oni igraju dvostruku ulogu. S jedne strane, oni opisuju bedu seljaka u najživljim bojama i revnosno ih uzimaju u zaštitu od zahteva poreskih vlasti, što je uostalom u skladu sa njihovim interesima, pošto ukoliko seljak bude manje plaćao poreskim vlastima, utoliko će moći više da plaća spahiji. S druge strane, oni teže da pojačaju svoju vlast nad mužicima, nad kojima oni žele da budu jedini gospodari, i traže da nad njima mogu naročito da izriču svakojake kazne, podrazumevajući tu i robiju sa progonstvom. Oni takođe uporno traže da se mesna upravna vlast preda u ruke činovnicima koje bi biralo plemstvo. Najzad, u isti mah kada traže za sebe izvesne isključive povlastice, oni polažu pravo da uživaju i povlastice drugih staleža, naročito pravo da se bave trgovinom i da imaju fabrike i industriska preduzeća.

S druge strane, trgovci traže pravo da mogu trgovati i imati fabrike i industriska preduzeća kao povlasticu njihovoga staleža. Ali, tražeći da se to pravo uskrati plemstvu, oni u isti mah žele da sa plemstvom dele pravo da imaju mužike.

Državni seljaci suprotstavljaju se u isti mah i trgovcima i plemićima. S jedne strane, oni se izjašnjavaju protiv zahteva trgovaca koji traže monopol trgovine, jer i oni sami žele da se odadu trgovačkim poslovima. S druge strane, oni ustaju protiv nepopustljivosti plemića koji hoće da zadrže za sebe pravo da imaju mužike, jer i oni priželjkuju to pravo, za kojim u to vreme žude svi slobodni staleži.

Ova razilaženja u gledištima, koja pokazuju da su, u trenutku kada treba da se sastane Komisija, socijalne pregrade spremne da popucaju, ispoljiće se jasno u toku poslaničkih diskusija.

Početak rada Komisije. — Na dan 30 jula/10 avgusta 1767 godine, sednice Komisije svečano su otvorene u prisustvu carice. Potrebno je pre svega naimenovati jednog pretsednika ili „maršala”. Carica ima da ga izabere između tri kandidata, od kojih dvojicu predlaže Komisija, a jednog vrhovni državni pravobranilac. Ona je izabrala ovoga trećeg, a to je jedan spahija iz oblasti Kostrome, Bibikov, Pošto je on zauzeo svoje mesto, pročitano je caričino uputstvo. Posle toga dve sednice posvećene su traženju titule koju Komisija hoće da dodeli Katarini u znak zahvalnosti što je sazvala poslanike. Izabrana je titula „Katarina Velika, Mudra, Mati Otadžbine”. Katarina se odriče onih dvaju prvih epiteta, ali pristaje da primi treći. U ovoj diskusiji uzeli su učešća samo poslanici plemići. Ali, čim se prešlo na ozbiljan rad, a to će reći na izbor jedne „nadzorne komisije”, koja je imala da nadgleda tok poslaničkog rada, plemstvo i trgovci počinju da se sudaraju. Kada se počelo sa određivanjem kandidata, od kojih carica treba da izabere petoricu, prva desetorica izabranih su petrogradski mitropolit, starešina glavnog magistrata i osam poslanika plemića. Trgovci poslanici su na taj način potisnuti u pozadinu. No oni ne smatraju da su pobeđeni i traže da se izaberu još pet kandidata. Njihov predlog stavljen je na glasanje i usvojen sa većinom od 26 glasova (225 protivu 199); prema tome izabrana su još pet kandidata, od kojih su četvorica trgovci. Iz ove pobede trgovci uostalom nisu izvukli nikakvu korist, jer ni jedan od njihovih kandidata ne nalazi se među onom petoricom komesara koje je naimenovala Katarina. Posle toga izabrano je nekoliko specijaliih komisija za redigovanje projekata raznih delova Zakonika. Očekujući da one budu u mogućnosti da podnesu svoje radove, opšta skupština pristupila je ispitivanju zakona koji su tada bili u važnosti i poslaničkih svezaka.

Ispitivanje seljačkih svezaka. — Pretsednik, koji po svojoj volji određuje dnevni red, stavlja najpre na diskusiju nekoliko svezaka državnih seljaka iz severnih oblasti i sveske inorodaca sa Volge. Diskusija prati korak po korak te sveske koje su bile sastavljene bez sistematskog plana; zato poslanici moraju bez reda prelaziti s jednog pitanja na drugo. Od 20/31 avgusta do 11/22 septembra 1767 godine, dvanaest svezaka slobodnih seljaka pročitano je i pretreseno. U njima se traži uprošćenje sudskog postupka, smanjivanje nameta i poreza koji pritiskuju slobodne seljake, povećavanje njihovih zemljišnih parcela, dopuštenje da uzmu u zakup prazna zemljišta koja pripadaju državi i da smeju trgovati po vašarima i gradskim tržištima. U toku debate koju su pokrenuli ovi zahtevi, 69 govornika uzelo je reč. Jedino je priznata potreba da se uprosti sudski postupak. Svi ostali zahtevi izazvali su žive kritike. Plemići i trgovci složno su se izjasnili da su žalbe koje se odnose na namete i porez preterane; plemići se boje da će se smanjivanje poreza slobodnih seljaka moći izvesti samo ako se povećaju porezi njihovih mužika, a trgovci se plaše da će se olakšanje dažbina u naturi hteti izvesti na taj način, što bi se one delimično prenele na trgovce. Plemići i trgovci se slažu i u tome da treba odbaciti zahtev da se povećaju seljačke parcele, a nekoliko poslanika plemića izražavaju želju da se pusta državna zemljišta radije prodadu ili čak poklone plemstvu. Suprotno ovome, poslanici plemići, a naročito najrečitiji među njima, knez Ščerbatov, brane pravo seljaka da trguju poljoprivrednim proizvodima, dok se trgovci tome oštro protive. Usred najžešće diskusije, pretsednik, ko zna zbog čega, prekida odjednom ispitivanje seljačkih svezaka da bi prešao na ispitivanje zakonskog položaja plemića.

Debata o službenom plemstvu. — Od 11/22 septembra do 2/13 oktobra, u toku jedanaest sednica, Komisija diskutuje o zakonima koji se tiču plemstva. To je velika govornička utakmica, u toku koje se vidi da su i sami plemići međusobno podeljeni. Staro plemstvo je vazda kritikovalo Tablicu rangova Petra Velikog koja, mešajući službu caru sa plemićskim položajem, stvara neprekidno nove plemiće. Staro i novo plemstvo dolaze u žestok sukob u toku debate.

Knez Ščerbatov se ističe svojim vatrenim govorništvom, svojim oratorskim efektima. Sa mnogim drugim poslanicima, on traži opozivanje zakona Petra I. On propoveda da plemstvo treba da bude nasledna oligarhija, sastavljena od slavnih porodica, nedostupna ljudima niskoga porekla, osim onima koje bi car, posebnom i izuzetnom milošću, hteo da nagradi za njihove značajne usluge, i da se sticanje plemićske titule pomoću službovanja treba sasvim da ukine. Uprkos činjenicama, on pokušava da dokaže kako je Petar I smatrao Tablicu rangova samo kao jednu privremenu meru koju je rat izazvao. On veliča plemstvo kao jednu posebnu rasu, obdarenu moralnim vrlinama do kojih niži staleži ne mogu dospeti i koje, prenošene sa kolena na koleno i posisane zajedno sa majčinim mlekom, ne mogu se steći veštačkim putem izvan njega. I upravo zbog tih naslednih vrlina staro plemstvo može da traži posebne povlastice; njima ono ima da zahvali što je moglo podneti težak teret rata i braniti hrabro otadžbinu, što mu takođe daje pravo na posebne povlastice.

Pretstavnici novih plemića odgovaraju žestoko Ščerbatovu. Njima nije teško da dokažu kako je Tablica rangova jedna konačna a ne privremena mera. Oni tvrde da su za odbranu otadžbine od neprijatelja, ljudi svih narodnih slojeva prolivali krv isto kao i plemići, da visoke moralne vrline nisu isključiva povlastica naslednoga plemstva, već da se one mogu naći u svim društvenim sredinama. Njih u ovom pogledu podržavaju i nekoji poslanici trgovci, koji se izražavaju za održavanje na snagu Tablice rangova i koji žestoko kritikuju aristokratska shvatanja kneza Ščerbatova.

Debata o povlasticama trgovaca. — I ne završivši debatu o plemstvu, Komisija je preduzela da ispita zakonski položaj trgovaca. Ona je tome pitanju posvetila 46 sednica, do 7/18 decembra. Debata se vodi o zahtevima trgovaca da se njima ustupi monopol trgovine i industrije, kao i pravo da imaju mužike.

U pitanju trgovine, trgovci imaju dva protivnika, plemstvo i seljake, kojima vrlo veliki broj trgovaca osporava pravo da se bave trgovinom. Protivu plemića oni okreću teorije Ščerbatova o visokim moralnim vrlinama i ratničkom heroizmu plemstva, da bi iz toga zaključili kako trgovina nije plemićsko zanimanje i da, ako se hoće da poštuje pravična raspodela prava i dužnosti među raznim staležima, onda plemići treba da ostave ovo nižeredno zanimanje trgovcima. Seljacima pak suprotstavljaju državne interese, tvrdeći kako trgovina odvraća seljake od poljskih radova, što smanjuje prinos poljoprivrede i prihode državne blagajne. Njihovi protivnici odgovaraju da je trgovačka delatnost plemića i seljaka stvarnost sa kojom treba računati, i da se ona ne bi mogla poništiti, pošto ona iznosi na tržište poljoprivredne proizvode, te je tesno vezana za poljoprivredu. Trgovci istina pokušavaju da stave trgovanje poljoprivrednim proizvodima pod kontrolu posrednika koji pripadaju njihovom staležu; ali bi takva kontrola bila odveć teška za seljake, ostala bi čisto veštačka i samo bi škodila celokupnoj narodnoj privredi. Neka se trgovci ograniče na spoljnu trgovinu, ne težeći da prigrabe kupovinu poljoprivrednih proizvoda od proizvođača. Trgovci na to odgovaraju da se plemići i seljaci ne zadovoljavaju samo tim da prodaju proizvode sa svojih imanja, već pokušavaju da zadru i u pravu trgovinu. Ova debata je veoma značajna, jer ona pokazuje koliko je tadašnja Rusija već daleko od domaće ekonomije koja je još bila njeno glavno obeležje u početku XVIII veka

Druga dva pitanja dovode u sukob trgovce i plemiće. Trgovci se gorko žale na industrisku konkurenciju plemića; ovi pak ukazuju na tesnu vezu koja spaja njihove fabrike i poljske radionice sa poljoprivrednom proizvodnjom. Tražeći za sebe monopol industrije, trgovci, usled toga što se bore sa nedostatkom slobodne radne snage, traže i pravo da imaju mužike, i to ne samo kao fabrične radnike, već i kao pomoćnike u njihovim trgovačkim preduzećima. Plemići opet, iako traže pravo da imaju fabrike, ipak ne pristaju da podele drugima pravo držanja mužika. Diskusija je tako žučna, da govornici pribegavaju svakojakim argumentima kojima hoće da pobiju mišljenje svoga protivnika, pa čak idu dotle da protivreče sami sebi; tako na primer knez Ščerbatov, koji je ubeđen pristalica seljačkoga ropstva, trudi se da umiri trgovce tvrdeći kako je rad sa slobodnom radnom snagom produktivniji nego rad sa mužicima, i zato plemići zadržavaju mužike samo za sebe. „Ali gde da nađemo slobodne radnike?” pitaju trgovci, i teško je odgovoriti na to pitanje.

Debata o seljačkom ropstvu. — Sredinom decembra 1767 godine Komisija, koju je Katarina odlučila da premesti iz Moskve u Petrograd, prekinula je svoje zasedanje. Ona ponovo otpočinje rad u Petrogradu 18/29 februara 1768 godine, uzimajući u pretres sudsko zakonodavstvo. Ovaj pretres, koji traje sve do 7/18 jula i ispunjava 70 sednica, izaziva živu debatu onoga trenutka kada je dodirnuto najvažnije pitanje toga doba, pitanje mužika i obim vlasti njihovih gospodara. Kada se došlo do zakonskih odredaba o bekstvu mužika sa imanja, državni činovnik Suhoprudski, poslanik varoši Ugliča, pripisuje sve veći broj bežanja svireposti spahija i užasnih tereta koje oni nameću seljacima; zbog toga on traži da se postave granice vlasti spahije nad njegovim mužicima. Njega odmah potpomaže Kipenski, iz kazanjske oblasti, poslanik odnodvoreca (jednodomaca), malih zemljoposednika prispodobljenih državnim seljacima. I odmah se čitava skupština uzrujava. Glazov, poslanik plemstva, odgovara jednim grubim i uvredljivim govorom; on pripisuje bežanje sa imanja isključivo seljačkim porocima, pijanstvu, lenosti, želji za skitnjom, itd. On smatra da bi ma kakvo ograničenje spahijske vlasti bilo veoma opasno po celu državu i da bi neminovno dovelo do nereda i nemira. Debata postaje još žešća kada 5/16 maja Korobjin, poslanik plemstva iz Kozlovske oblasti, drži svoj govor — za koji izvesni pisci misle da je sastavljen po Katarininim uputstvima. Ocrtavajući potresnu sliku bede u kojoj se koprcaju seljaci, on iz toga zaključuje da se jedan mužik odlučuje na ovo poslednje sredstvo, bekstvo, tek kada mu život kod njegovoga gospodara postane potpuno neizdržljiv, te je dakle nesumnjivo da jedino zloupotrebljavanje spahijske vlasti izaziva bežanje seljaka. Pri opisivanju tih zloupotreba on se dugo zadržava na strahovitim nametima kojima spahije preopterećuju svoje mužike, i on naposletku predlaže da se jednim zakonom prizna mužiku komad zemlje kao potpuna sopstvenost i puna sloboda da njom raspolaže, i da se tačno odrede dažbine koje će spahija moći da zahteva od njega. Ipak, on ne pristaje da vlast spahije nad samom ličnošću mužika bude ograničena. Mnogi poslanici pobijali su njegova tvrđenja. Nekoliko govornika plemića prosto naprosto odriču da postoje zloupotrebe vlasti na koje je on ukazao, ali oni nisu mogli da ubede nikoga, jer su ove zloupotrebe bile poznate celom svetu. Drugi napominju da bi svako ograničenje spahijske vlasti bilo uvreda za plemiće i povreda prava koja su oni stekli svojim junačkim podvizima u službi otadžbine; da apsolutna vlast spahije nad njegovim mužicima odgovara apsolutnoj vlasti vladara nad njegovim podanicima, i da se ona ne bi mogla ograničiti a da se ne dođe u opasnost da se poljulja samo načelo autokratije. Oni nagoveštavaju takođe da, u slučaju da se spahijska vlast oslabi, niko više ne bi mogao primorati seljake da uredno plaćaju svoje dažbine državi, kao da nisu baš spahijska globljenja sprečavala seljake da se oduže poreskim vlastima. Naposletku, oni se trude da dokažu da seljaci ne bi ništa dobili tačnim određivanjem njihovih odnosa naspram spahija, jer ovi, u postojećem patrijarhalnom poretku, bdiju nad njima sa očinskom pažnjom — kao da česte pobune seljaka nisu dokazivale baš suprotno, — a otsada neće za njih činiti ništa osim onoga na šta ih novi zakon bude primorao. Svi ovi argumenti lišeni su stvarne podloge. Ozbiljnija je ona napomena koja je upućena Korobjinu o teškoći, pa čak i nemogućnosti usled beskrajnih razlika u oblasnim ekonomskim uslovima, da se pronađe jednoobrazno merilo za određivanja seljačkih dažbina, a naročito je ozbiljna kritika njegovoga predloga da se od seljaka načini zemljoposednik, a da se on u isti mah ostavi u ličnoj zavisnosti od spahije. Upravljajući svoje kritike na tu slabu tačku njegove argumentacije, njegovim protivnicima nije teško da dokažu kako seljak ne može u isti mah biti i mužik i zemljovlasnik; tu se treba odlučiti, kažu oni, pa ili će on i dalje zavisiti od svoga gospodara, te će njegovo vlasničko pravo biti samo prividno, ili će pak, svestan svoga prava, prestati da se pokorava svome gospodaru, i njegova lična zavisnost biće skoro ništavna. Ali oni uskoro osećaju koliko je opasno takvo njihovo razlaganje, jer ako pravo vlasništva ne može da postoji uporedo sa zavisnošću, zar se onda neće moći da izvede zaključak da treba ukinuti seljačku podjarmljenost, a to će reći osloboditi seljake? U svom odgovoru Korobjinu, Ščerbatov, predviđajući mogućnost takvog zaključka, počinje da govori o opasnosti u koju bi ukidanje seljačke podjarmljenosti bacilo celu Rusiju. Ona se ponovo služi istim argumentima malo kasnije, kada se u diskusiji povodom zakonskog projekta o pravima i povlasticama plemićskog staleža došlo do člana kojim se plemić-uspahiji priznaje pravo da oslobodi jedno mužičko selo, ali mu se ne priznaje pravo da ponovo podjarmi selo koje je ranije oslobođeno. Iako nije nikako bilo u pitanju da se oslobađaju seljaci protivu spahijine volje, ipak Ščerbatov, kome se pridružilo nekoliko drugih plemića, tvrdi da je veoma opasno da se u jednom zakonu ma na koji način dodiruje pitanje oslobođenja mužika. On tvrdi da je seljačka potčinjenost osnov apsolutne monarhije, i da se ne sme, bez političke opasnosti, poljuljati taj osnov. On ponovo opisuje idiličnim rečima blagostanje seljaka pod vlašću njihovih gospodara; zatim, bez ikakvog prelaza, izjavljuje, ne zapažajući ili ne hajući za svoju protivurečnost, da bi i sama reč „sloboda” mogla u srcu svetine raspaliti ludu želju za oslobođenjem i potstaći ih na bunu. Korobjin i Tatiščev mu odgovaraju, nagoveštavajući da je član zakona o kome se diskutuje unesen u zakonski projekt po želji Katarine II, ali pretsednik odmah upada u reč i odlučno zabranjuje da se u debate meša caričino ime.

Ova diskusija o seljačkom ropstvu je veoma poučna. Svi prisutni, podrazumevajući tu i Korobjina sa kojim se složio i seljak Čuprov, čvrsto se drže načela o seljačkom ropstvu. Ali, dok su Korobjin i njegove pristalice za bolje uređenje odnosa između spahije i njegovih mužika, dotle njihovi protivnici zastupaju gledište da se u pitanju seljačkog ropstva ne može vršiti nikakvo delimično poboljšanje, i da se u njemu ne bi moglo ništa da izmeni a da se ta ustanova uskoro ne uništi sasvim; oni ne uviđaju da na taj način prećutno osuđuju na propast ustanovu za koju misle da su oni njeni branioci. Jedan savremenik beleži u svojim Uspomenama da su najživlje pa čak i najburnije sednice Komisije bile one na kojima se diskutovalo o seljačkom ropstvu. Ništa prirodnije, jer ne samo da je to pitanje bilo složeno, već je ono zahtevalo i hitno rešenje. Život mužika, ma šta da su o njemu rekli izvesni poslanici, nije imao u sebi ničega idiličnog; naprotiv, sve veća beda pritiskivala ga je. Rusija je bila na pragu Pugačevljevog ustanka.

Debata o povlasticama plemstva. — Projekt zakona o pravima plemstva, koji je sastavila jedna naročita komisija, pretresan je na opštoj sednici, najpre od 17/28 jula do 21 avgusta/1 septembra, a zatim u drugoj polovini septembra. On se ograničava na to da razradi, dopunjujući ih i sređujući, ideje koje je izrazila Komisija iz 1763 godine. Kada se bude govorilo o Povelji plemstva, koju je Katarina obnarodovala 1785 godine i kojoj je taj projekt poslužio kao osnovica, biće zgodno da se navedu povlastice koje su date plemstvu. Za sada je dovoljno reći da su se za vreme diskusije svi trgovci pokazali jednodušni i odlučno protivni većini plemićskih povlastica. Oni nisu smatrali da plemstvo treba da bude oslobođeno obaveznog služenja u vojsci ili administraciji, niti da ono ima pravo da se iseli iz Rusije. Oni su smatrali neke povlastice koje je ono tražilo kao suvišne. Želeli su da prošire na sve slobodne staleže nekoje od njihovih povlastica: tako su oni, na primer, osporavali plemićima isključivo pravo da budu primani na dvoru i smatrali su da je vladar mogao da dodeli tu povlasticu kome on hoće; isto tako zahtevali su ukidanje telesnih kazni ne samo za plemiće, već za sve slobodne ljude, kao i da se u građanskim parnicama kazna zatvora zameni novčanim kaznama i kaucijama; protivili su se živo tome da plemićima sude njima ravna lica. Kada se u debati došlo na pitanje o pravu plemića da trguju i da imaju fabrike i industriska preduzeća, protivnici su se poslužili istim argumentima kao i prilikom njihove prve diskusije, sa istom upornošću i plahovitošću. Ove debate dokazuju da je učvršćivanje aristokratske monarhije izazvalo opšte nezadotoljstvo u svim društvenim redovima, izuzev plemstva.

Posle pretresanja plemićskih povlastica, plemići iz baltičkih pokrajina zatražiše da se zadrže u važnosti običaji i posebne povlastice koje su te oblasti uživale pre prisajedinjenja Rusiji. Ali su ove zahteve jednodušno odbili svi ostali poslanici i izjasnili se odlučno protivu svake pokrajinske autonomije.

Prekid rada Komisije. — Na dan 18/29 decembra 1768 godine objavljeno je da Komisija prekida rad, sa izgovorom da mnogi poslanici moraju da otputuju u svoje pukove i da učestvuju u ratu koji je baš tada objavljen Turskoj. Pojedini odbori zamoljeni su da nastave rad na sastavljanju raznih članova Zakonika; oni će zasedavati skoro do 1775 godine. Katarina je nagovestila da će opšte sednice moći nastaviti svoj rad kasnije. Komisija dakle nije formalno rasturena. Ali, u samoj stvari to je bio kraj narodnog pretstavništva čiji je rad započet onako svečano .Rat je samo izgovor da bi se raspustila Komisija; jer, kada se rat bude završio, Katarina će se ponovo posvetiti svome zakonodavnom radu, ali bez sazivanja poslanika. Nisu poznati tačni razlozi ove njene odluke. Može biti da se ona uznemirila zbog žestokih socijalnih protivnosti koje su se ispoljile u toku sednica i možda joj se učinilo zgodnije da kroji zakone u tišini svoga radnog kabineta, a ne da od zakonodavnih problema stvara uzroke socijalnih sukoba. Osim toga, njoj se čini da je neposredni politički cilj sazivanja poslanika dostignut. Ona je želela da svojoj vlasti da oreol narodne zahvalnosti i da učvrsti veze između narodnih masa i svoje uzvišene ličnosti. Ona je u tome i uspela, pošto ju je Komisija na svojoj opštoj sednici počastvovala titulom „Mati otadžbine”. Ostaje joj još samo da poveća svoju popularnost novim sredstvima, vojničkim pobedama i diplomatskim uspesima.

Kakvo mesto zauzima Komisija u istoriji Katarinine vladavine? Iako joj ne priznaju nikakvu praktičnu vrednost, mnogi pisci pripisuju joj znatnu političku važnost; jer, po njihovom mišljenju, ona je odvratila Katarinu od njezine naklonosti ka političkom radikalizmu, pokazujući joj stvarne težnje vladajuće klase. Ali smo videli da je Katarina, pre nego što je sazvala Komisiju, bila veoma daleko od političkog radikalizma. Ne samo da nije duboko izmenila njena bitna shvatanja, već ih je Komisija u njoj još učvrstila. Mogućno je da je otpor što su ga plemići poslanici pokazali prema svakoj povredi načela seljačkog ropstva navelo caricu da napusti neke od svojih projekata. Ali nije Komisija njoj dala ideju da potvrdi i učvrsti plemićske povlastice, jer je tu ideju imala ona i ranije, i nije nju Komisija navela da se odrekne ukidanja seljačkog ropstva, jer ona na to nije nikad ni pomišljala.

Nasuprot tome, Komisija je dala praktične rezultate iz kojih će Katarina izvući koristi kada bude započela svoj zakonodavni rad. Mnogo se isticao nered u njenim debatama, i to je neosporno. Ali rad što su ga obavile njene posebne komisije ima ogroman domašaj, koji neće umaći Katarininom pogledu kada se bude upoznala sa najvažnijim zakonskim projektima.

Beleške

1. ^{Vral znači: lažljiv i brbljiv.}