Идем тужан посред тмина
Једа сунца зрак ми сине,
Једа из овијех далечина
Мê просвјетли смртне тмине. 630
Иза брзиех сунце вода
Уз околиш свој се пење,
Стренитеље ноћна плода
Драго сипље свуд камење.
Уз околиш брзијех вода 635
Кое низ хриди Арно меће
Припливалац ...................
За гдје угледат дање среће.
Али сунца није мога
Иза вода да ми истече 640
И да сабљом зрака свога
Болне тмине мê посјече.
Ну што велим тегај зрака
Тко удионик хоће бити
Сред тамнога трјеби ‘е мрака 645
Да се њему буде одкрити.
Да што крзмам, што стојим оди
Стати жудећ у свјетлилу,
Сунце мê оди не изходи,
Ах, не каже зраку милу. 650
К теби хрлим, Филомена,
Ко се живот мој посјече,
С твога лица божанствена
Тач да и ране мê се изљече.
Тко зна срећу да имам милу, 655
Мени угодну, теби драгу,
Да те ноћас веоми благу,
Јаох, уживам мому у крилу.
(Иде пак се уставља)
Од путника тко ово оди
На огољену хрид лего је, 660
Тере кудно свак проходи
У мртвилу вас, госпоје.
Тко зна ови да ‘е ходио
Мимо дворе мê љубјене,
И да ‘е урес гди видио 665
Мê придраге Филомене.
Уистину ако узбуде
Прико села прошо онога,
У ки начин тешка труда
Моћ је смирит срца мога. 670
По ћу зато будити га
Сан покојни да остави
И снижено молити га
Да ми биљег који објави.
С кјем је вила мâ данаске 675
Мирно врјеме изтрајала,
С кием ли је вечераске
На дворовим свјем остала.
Ти могућа, о љубави,
С ком из града ја дјелим се, 680
Мо’е у луку жеље стави,
Нека тужан већ смирим се.
(Хоће га будити, пак враћа се)
Ах, небеса, тмаста ти је
Од његова слика лица,
Чело, вајмех, бљедо ти је 685
А на модра сва десница.
Ну ово зајсто све је од зрака
Кием га ‘е мјесец обујмио,
Иза тмаста кî облака
Зрачни сњег је потамнио. 690
(Хита га за руку)
Прјатељу, пробуди се
Које, ах, рука уштинута!
Паче њечием мâ облисе
Крв је, вајмех, све смрзнута.
Крв је, вајмех, ах, небеса 695
Тко те вако, сужња, рани
И у боли све поплеса
Што се тужан не обрани?
Ткоји силник тач приљути
На те обрати своје силе, 700
По које ти мирне смути
И скрати ти данке миле?
Пазит на руно тот хтио није,
Ни на Бога, ни на људи
Нег рај тако немили је 705
Погодити злој осуди.
Кê си труде, муке које
У болести, јаох, поднио
Прие него тјело твоје
С душом ти ‘е разлучио. 710
Паче хоће вик жалосна
Остат с тебе мајка мила,
Кад зачује, када позна
Да те је тужна изгубила.
Немирна ти ње ће душа 715
С свом без своје живјет слике
И кê боли његда куша
И кушат ће она у вике.
Тужна мајко, каменито
Трјеби да ‘е срце твоје, 720
За моћ поднијет становито
Глас да синак твој умро је.
Ну већ жалим тебе убјена,
Ер може она, јаох, смирит се,
А твâ душа одјељена 725
Већ не може повратит се.
МРТАЦ:
Цавтиславе, не жали ме,
Ер ћеш боли мê здружити
Назад тјеком ак брзиме
Не узбудеш се сад вратити. 730
ЦАВТ[ИСЛАВ]:
Тот ће доспјет љубав моја,
Изгубит се мê смионство
Сред пакљениех непокоја
Мê горчије бити робство?
Не, не, не ће вик лаживи 735
Кога духа глас немила
Мој дух смутит љубежливи
Ни страшива њедна сила.
Смјонство љубав собом води
Ко смиона љубовника, 740
Не устави ме сад глас оди,
Ни страшнија најприлика.
