Тот ћу видјет, вајмех мени,
Љубовниче, твê приврате 1325
И мој не ће дух стравјени
Ганути се тужна на те.
Ћаћко худи, ћаћко клети
Врли од сваке звјери у гори
Цавтиславу чини умрјети, 1330
Умори га, тужна, умори.
Твê звјеринство плату имат ће
Сличну твојој немилости:
Ах, небеса, начин наћ је
За осветит мê жалости. 1335
Граби ко хоћ мê покоје,
На поразе моје срни,
Пљени худи благо моје,
На ме сузе не протрни.
Протрнут ћеш, ганут ћеш се 1340
Сред дивјачне твê врлине
И у њоме сместит ћеш се
Пазећ твоје опачине.
Мом избрану љубовнику
Смрт немилу хоћ задати, 1345
Ах, видјет ћеш и мû слику
Прид твиех ногах мртву стати.
Ако мога љубјенога
Не даш жива да садружим
Ни сред лица анђоскога 1350
Чести моје да уздржим.
Сдружи ће га Филомена
Смртим својом знај здружити,
Мога духа гола сјена
За’едно ш њим свуд ће бити. 1355
Твоја ставна срма љета
Памет кажу прем незрелу
Махнитати дају свјета
У крвавом овом дјелу.
Зашто, вајмех, не промислиш 1360
Да није части се оскврнила,
Памет имаш, очим видиш
Да ово њесу срамна дила.
Боље би ти веле било
Да ме њеси вик родио, 1365
Ере не би тач немило
Твê рођење уврједио.
ЦАВ[ТИСЛАВ]:
Устави се, душо моја,
Рају избрани, устави се,
Стави срце сред покоја, 1370
У жалости разбери се.
Ако хоћеш твê љубави
Твому вјерну посветити,
За сад жалос худу устави
Има ћеш ме кад цвилити. 1375
Чуј за сада милостива
Прие мê смрти што ти рјет ћу,
А то пака љубежљива
Нек спомињеш мû несрећу.
А вас молим поднижено 1380
Ко’и живот ми господите,
Ваше срце разјеђено
За час један да уставите.
БОЈН[ИТРЕС]:
Врјеме мало да ћемо ти
Да изречеш тужбе твоје 1385
Ну жо нам је живот што ти
Сахранити немоћно је.
ВЛАД[ИМИР]:
Кунем ти се, Цавтиславе,
Да те схранит ми жудимо,
Али цјећа наше главе 1390
Трјеби ‘е ћаћку да угодимо.
ЦАВ[ТИСЛАВ]:
Ако рају душе моје
За истино говори се
Да има доспјет дневи своје
Тко на свјету породи се. 1395
Нити хајем нит се болим
Што ће дневи мê свршити,
Покли з духом самием голим
Уз тебе ћу свеђер бити.
Тако сада ради тебе 1400
Умриет ми ‘е, браче, сила,
Мрем радосно, ер тко себе
Обљубих те, душо мила.
Ово узмнажа мê покоје
Ко љубовник што умрит ћу 1405
И љувено срце моје
За изглед инием оставит ћу.
Покли вјеран свеђ сам био
По сред горке мê љубави,
Ну непознан, ер одкрио 1410
Њесам теби кâ ме стрâви.
Ја те дворих ну залуду,
Ер мо’е дворбе њеси знала,
Ни уздахе кê у у труду
Душа ти ‘е управјала. 1415
Бојне игре за тебе сам,
Душо избрана, прикаживо,
Путе цвиетјем посипо сам,
Тебе угледат саму уживо.
И најпослие за не стати 1420
Сред смртнијех непокоја
Смртне путе хтје обрати
Затравјена душа моја.
А сад, кад већ у стави
Уфах покој срца мога 1425
Цјећ велике мê љубави,
Јаох, кривац сам мене истога.
Да ми чес је мâ блажена
Прем ко срећну љубовнику
Гдје те видим, о љубјена, 1430
Плакат, цвилит мû смрт прику.
Иако је истинита
Твоја љубав и твê сузе
Љубовником становита
Тер ме сада љубит узе. 1445
Кадар будеш угледати
У горкому непокоју
Већ издахнут младос моју,
Болно тјело мртво стати.
Љубежљива тад узми га 1450
Како биљег мê вјерности
И на пламу сасуши га
У љувеној у жалости.
Прах бјегући мртва тјела,
Сух пепео срца мога, 1455
Узми избрана и примила,
По сред стана стави овога.
И од твога нек љубјена
По сред прси већа је жеља,
Нека ‘е ставна успомена 1460
Врху њега тој удиеља.
Сух пепео, вјерни остатки
Цавтислава оди стоје,
Кî потлачи живот слатки
Над приљепе виле своје. 1465
Ну ако ово учинити
Ни’е моћи твој љепости
И браћа ће забранити
Твоју жељу свом јакости.
Да мê тјело узрок не би 1470
Био твога прикорења
Против части, против теби
И причистога обљубјења.
Узми, ах узми, раскини га
На сто печиц, на сто дила, 1475
И гди хоћеш ти метни га
Нек га прође звјер немила.
Само слатка успомена
Мîех несрећа, мîех жалости,
Мога срца израњена, 1480
Нек узбуде у твој свјести.
Ако жива не љуби ме
Врјеме прошло од живота,
Мртва нека пригрли ме
Неизречена твâ љепота. 1485
Ја кад живјет будем доспјет,
Кунем ти се боговима
Да на други свјет ћу одњет
У начиним разлицима.
Успомену твê љепости 1490
С неба згори уграбјене
Спомиња ћу у радости
Љубав драге Филомене.
Ње ћу љепос уздизати
У сред пакла, ил сред раја, 1495
Њê љувенос уживати
Сву раскошу мога ваја.
Промјенит се вику не ћу,
О љубјени мој покоју,
Гола сјена облиета ћу 1500
Свеђ уз драгу мû госпоју
Ма ће душа затравјена
Сред твиех очи жива сјати,
Твога из лица божанствена
Сласти избране испијати. 1505
О животу мој љубјени
У проходу другијех вика
Бит ће покој вас мој мени
Божанствена твоја дика.
И за биљег мê љубави 1510
Коју ти сам посветио
И љубовник како прави
Теби самој одлучио.
Прими уздарје твиех милости
Биљег снижни мê вјерности. 1515
(Дава јој прстен пак клеца)
А сад снижно, о госпоје,
Ево т’ падам на кољена
Ако од мене твê рајско је
Лице и љепос уврјеђена.
На ти гвоздје сред деснице 1520
Мîем животом наплати се.
О избрана љубовнице,
На мој крви освети се.
Сред чистоће гвоздја овога
Сја чистија твоја слика, 1525
Најпослиедња ваја мога
Чес и радос сваколика.
Њом ме рани, њом, ах Боже,
Њом смионство мê заплати,
Ако живот вику може 1530
Худу икому смрт задати.
ФИЛ[ОМЕНА]:
Коју освету, гвоздје које,
Кû крв слутиш, вајмех мени!
А ко срца душе моје
Ти си покој вас жуђени. 1535
Ах, не буди да мû вику
Вјернос будем издавати,
Мû ћу љубав привелику
Мом ти смртим указати.
Ако, вајмех, ја живећи 1540
Не имах те вјереником,
Горко издишућ, јадно мрећи,
Узе ћу те љубовником.
Ах, не познах љубав твоју
Кû скровено носио ми си, 1545
А сад, слаки мој покоју,
Кад је познам, грабјен ми си.
Уграбјена мâ ми ‘е дика
Привраћене чести моје,
Губим, вајмех, љубовника 1550
Сад кад познам љубав што је.
О прислатка мâ љубави,
Зашто на смрт тач досрну,
Зашто ступај не устави
Кад на удесни глас протрну? 1555
Ах, спозно си, јур спозно си
Сву приврату, твê губјење,
И очито видио си
Ко ће доспјет твê љубјење.
Чезнем тужна, венем, блидим, 1560
Мислећ што ће, ах, јаох, бити:
Ето, ах, Боже, већ је видим
На што сан ће мој изити.
Каменито срце у мени
Раствори се, распукни се 1565
У тјек суза невиђени,
Крви моја, обрати се.
Плачи срећу изгубјену,
Плам издане, вајмех, чести,
Плачи душу израњену 1570
Изгубјене честитости.
Зашто славиц не оњемије
Близу мога љубјенога!
Зашто Арно не прождрије
Књигоношу прихудога? 1575
Зашто лили није моћи
Мој десници нарав дала
Нег би могла сад помоћи
Ком сам живот даровала?
Изгубјен си, љубовниче, 1580
Ну сам с тобом изгубјена,
Ер смрт живот твâ мој сиче,
Мртва остаје Филомена.
Мреш, издишеш ти весело,
Ер ме видиш близу стати, 1585
Потамњено моје чело
Лица сузам умивати.
Да ну тко ће остат вику,
Који на смрт мû жалосну
Указат ће плачну слику 1590
Жалос ћућет тач болесну?
Жудиш да твê мртво тјело
Сажећ буде плам огњени
И да ја га пак весело
У љувеној држим сцјени. 1595
Да ну тко ће искупити
Пак забаве мê љувене,
Жељно дворит и цвилити
Ко ја тебе тко ће мене?
Више суха ја пепела, 1600
Драге остатке твê љубави,
Изписа ћу твоја дјела
Како умрје, кô се стрâви.
Да ну, тко ће сповидјети
Гдјено тјело мо’е узбива, 1605
Да кад будеш ти умрјети
Укопана ја сам жива?
Учинит ћу свеколико
Што ми праве твê пожуде,
Ну мâ младос у толико 1610
Како живјет да вик буде?
По сред срца стрављенога
Друга љубав не ће стати,
Цавтислава љубјенога
Свуд ћу и свеђер уздисати. 1615
Паче свуд те садружит ћу
Како права љубовница,
Кад ти умреш ја умрјет ћу
И радосна сасма лица.
Ер ње право да већ живе 1620
Ткому живот свој умро е,
Тко сво’е чести љубежљиве
И свој живот изгубио је.
Али ето мркла сјена
Вид ми граби, дух отимје: 1625
Збогом, душо мâ љубјена,
Збогом: сила умрјет ми ‘е.
(Овди се принемага)