Судбина једног разума/1

ДЈЕЈСТВО ПРВО

ПОЗОРИЈЕ 1.

ПОЗОРИЈЕ 1.

(ВЕЛИКА ОТВОРЕНА ДВОРАНА, КОЈА НА УЛИЦУ ИЗГЛЕДА. ИЗНУТРА ВИДЕ СЕ ЈЕДНА ВРАТА ОД СОБЕ, ИЗ КОЈЕ ИСАЈЛО ИЗЛАЗИ.)

ИСАЈЛО: Е, де, де! Сад и тај покор на моју главу. Да ме чује кум, прекрстио би се. (Поћути мало, па се почне церити и крстити.)
МАНОЈЛО (пролазећи стане, па удари Исајла руком по леђи). Хеј, побро! Зар си полудио, те се сам на улици смејеш?
ИСАЈЛО: Полудио би и ти, да си служитељ код ученог човека.
МАНОЈЛО: Каквог ученог човека?
ИСАЈЛО: Код доктора.
МАНОЈЛО: Та бога ти? Баш добро, и тако ми неке бубуљице досађују. Ајде, да ми да какав лек.
ИСАЈЛО: Е, он је доктор философије.
МАНОЈЛО: Па? Зар ако је доктор Софије, не сме и мушке лечити?
ИСАЈЛО: Видиш да си прост. Море, философије доктор, а не Софије.
МАНОЈЛО: Па добро, добро! Или лечио Софију или философију, меније свеједно; само да се опростим бубуљица.
ИСАЈЛО: Али философија није жена.
МАНОЈЛО: Па нека је и девојка, ја је, знам, нећу просити.
ИСАЈЛО: Јест, ал’ није ни девојка.
МАНОЈЛО: Дакле баба?
ИСАЈЛО: Аја!
МАНОЈЛО: Побратиме, или сам ја луд или си ти. Шта је дакле та Софија
ИСАЈЛО: Није Софија него философија, а то је нешто високо.
МАНОЈЛО: Је ли твој господин доктор?
ИСАЈЛО: Јесте.
МАНОЈЛО: Лечи ли он философију?
ИСАЈЛО: Он не лечи никога.
МАНОЈЛО: Па зашто је доктор?
ИСАЈЛО: Знам ли ја? Питао сам једног писара, а он ми рече да је философија нешто велико и ко њу поред себе носи, тај је учен човек.
МАНОЈЛО: Е, сад знам шта је. Твој господин оће да буде советник.
ИСАЈЛО: И може, кад је учен.
МАНОЈЛО: Ама, вере ти, како говоре ови учени?
ИСАЈЛО: Као буди бог с нама. Слушам га по два сата, па не разумем ништа. А како ћеш да га разумеш, кад оће оно што ниси ни снивао. Најпосле му се не допада ни моје име, зашто, каже, није српско, него хоће да се зовем Перзерин.
МАНОЈЛО: Како?
ИСАЈЛО: Перзерин, ха, ха, ха! Шта би ти реко, да си ми кум?
МАНОЈЛО: Ја би реко да ти је господин полудио. Али, пст! (Метне руку на уста.) Советник и 2000 талира! Ајде и ми да се дамо на науку.
ИСАЈЛО: Ти можеш, али ја нећу.
МАНОЈЛО: Да л’ би ме хтео учити?
ИСАЈЛО: Стани код њега у службу, пак ћеш све научити. Зашто он, једнако којешта говори; само ме мрзи слушати.
МАНОЈЛО: Тиме већ показује да је човек учен. Мора да много чита.
ИСАЈЛО: По дана иде с књигом по соби и једнако таре руком чело и свађа се с косом. А по дана седи на огледалу.
МАНОЈЛО: Ваљда гледи колико му нарасло чело од науке.
ИСАЈЛО: Не знам шта ради. Тек час га видим гди очима жмири и намигује, час се смеши и мига уснама; час главом клима.
МАНОЈЛО: Јамачно узаврила наука, па тражи одушку!
ИСАЈЛО: Кад овако дуго постоји, онда се обуче и иде у поод каквој пријатељској девојки или каквом ученом човеку.
МАНОЈЛО: А ти?
ИСАЈЛО: Мене оставља; да му чувам... Не можеш погодити, пошто си Србин.
МАНОЈЛО (љубошитно): Шта је то?
ИСАЈЛО: Ћути, ево га гди долази!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.