Судбина једног разума/предговор

ПРЕДГОВОР

У числу 5. Новина Читалишта стајало је о књижници Читалишта београдског извјестије једно од г. доктора философије, гл. управитеља основни училишта Књажевства Србије, члена друштва српске словености, члена одбора Просвјештенија и књижничара Читалишта београдског, у ком се налази ово напечатано: „Истина, да је човек човеком само через разумну душу, но као што тјело рану потребује, да своје тјелесне силе и моћ пита, срјети и развија, тако и разум потребује поткрепљивање. — Највећа пак важност умне и душевне ране у том се састоји, што је (рана) у неиз.мериме дубине крај свој спустила — Разум човечески борећи се с великим тегобама у прибављању умне и душевне ране тражио је себи помоћ, и изнашавши најпре знаке, којим ће плодове разума означавати, и на послетку величествено пронађење печатње тако је се здраво помогао, да помоћу ови откривења код куће седећи и најудаљеније народе, њину вештину и знање познати и себи га присвојити може.“ Даље: „Овај је корак разумног створења божијег човечество на прави и преузвишени степен његов подигло, тј. човечество је подигло корак створења божијег на преузвишени степен његов. (Чији? Корака, човечества или створења?) Кад је један член Читалишта у следујућем числу сасвим невино примјетио, да се не само те, него и погрешке противу граматике, које се у истом саставу налазе, избегавају, као: у каталогу се уписују, ни су, Божим, најтврђиј и најпостојаниј, остадци, при првом почетку, прилозе, каталозе, егземплар, часшя изя итд., одговори г. Спасић у 9 числу исти новина, али не да призна, што је погрешно, и да брани учтиво и лепо, гди мисли да има право, него окупи одма лично вређати нарочито једно лице, с којим се он ни у каквом смотрењу успоредити не може, и назове списатеља они примјечанија чаушом, а саму критику пашквилом; тј. кад се каже гди је г. Спасић против логике или граматике погрешио, то је пашквила; а кад г. Спасић критизира чича Срећка књигу о земљедјелију, кад назива другога подлим, неваљалим, деморализиратим, то је лепо и красно. Овај његов непристојан одговор буде поводом, те изиђу Књижевне забаве, гди се од части и његово Земљеописаније, издано у Београду за младеж основни училишта (које је Попечитељство Просвјешченија забранило), у претрес узме, али г. Спасић, уместо да би се усоветовао, и увидио своје погрешке, други одговор даде од 4 листа; у ком једва 24 реда има о ствари, а друго су све личне грдње и насртања. Распра ова породила је у мени мисао списати једно весело позорије, као за углед г. Спасићу, да л’ би лепо било, кад би се његове погрешне мисли и речи групирале и персонифицирале, и тако је произишла Судбина разума. Све речи, које су отличним словима печатане, јесу сопствени изрази г. др М. Спасића, извађени од части из Земљеопописанија његовог, од части из други његови саставака. Но притом, нека нико не помисли да је карактер докторов копиран с карактера г. Спасића; личност овде нема места, него је доктор философије изведен и састављен из речи које се у књигама г. Спасића налазе, а оваковим ће се начином најбоље видити: има ли г. Спасић право што своја књижевна дела брани и за беспогрешна издаје. Дајем пак ову књигу на свет највише зато да умножим књижество наше с једном оригиналном комедијом, јер ћемо ми имати доста превода и подражанија туђи драматични дела, а подлини, као што је Тврдица и Судбина разума, које се не могу на туђи језик превести, мало; премда је г. др Спасић до тога знања дошо, да је и Тврдицу за превод с немачког огласио, но доказати није мого. Да би се личност избегла, нуждно је да Спасић не буде главна рола, него један његов ђак, који се из његове Географије учио и њему подражава.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.