Sudbina jednog razuma/1
| ◄ Предговор | POZORIJE 1. | Позорје 2. ► |
POZORIJE 1.
(VELIKA OTVORENA DVORANA, KOJA NA ULICU IZGLEDA. IZNUTRA VIDE SE JEDNA VRATA OD SOBE, IZ KOJE ISAJLO IZLAZI.)
ISAJLO: E, de, de! Sad i taj pokor na moju glavu. Da me čuje kum, prekrstio bi se. (Poćuti malo, pa se počne ceriti i krstiti.)
MANOJLO (prolazeći stane, pa udari Isajla rukom po leđi). Hej, pobro! Zar si poludio, te se sam na ulici smeješ?
ISAJLO: Poludio bi i ti, da si služitelj kod učenog čoveka.
MANOJLO: Kakvog učenog čoveka?
ISAJLO: Kod doktora.
MANOJLO: Ta boga ti? Baš dobro, i tako mi neke bubuljice dosađuju. Ajde, da mi da kakav lek.
ISAJLO: E, on je doktor filosofije.
MANOJLO: Pa? Zar ako je doktor Sofije, ne sme i muške lečiti?
ISAJLO: Vidiš da si prost. More, filosofije doktor, a ne Sofije.
MANOJLO: Pa dobro, dobro! Ili lečio Sofiju ili filosofiju, menije svejedno; samo da se oprostim bubuljica.
ISAJLO: Ali filosofija nije žena.
MANOJLO: Pa neka je i devojka, ja je, znam, neću prositi.
ISAJLO: Jest, al’ nije ni devojka.
MANOJLO: Dakle baba?
ISAJLO: Aja!
MANOJLO: Pobratime, ili sam ja lud ili si ti. Šta je dakle ta Sofija
ISAJLO: Nije Sofija nego filosofija, a to je nešto visoko.
MANOJLO: Je li tvoj gospodin doktor?
ISAJLO: Jeste.
MANOJLO: Leči li on filosofiju?
ISAJLO: On ne leči nikoga.
MANOJLO: Pa zašto je doktor?
ISAJLO: Znam li ja? Pitao sam jednog pisara, a on mi reče da je filosofija nešto veliko i ko nju pored sebe nosi, taj je učen čovek.
MANOJLO: E, sad znam šta je. Tvoj gospodin oće da bude sovetnik.
ISAJLO: I može, kad je učen.
MANOJLO: Ama, vere ti, kako govore ovi učeni?
ISAJLO: Kao budi bog s nama. Slušam ga po dva sata, pa ne razumem ništa. A kako ćeš da ga razumeš, kad oće ono što nisi ni snivao. Najposle mu se ne dopada ni moje ime, zašto, kaže, nije srpsko, nego hoće da se zovem Perzerin.
MANOJLO: Kako?
ISAJLO: Perzerin, ha, ha, ha! Šta bi ti reko, da si mi kum?
MANOJLO: Ja bi reko da ti je gospodin poludio. Ali, pst! (Metne ruku na usta.) Sovetnik i 2000 talira! Ajde i mi da se damo na nauku.
ISAJLO: Ti možeš, ali ja neću.
MANOJLO: Da l’ bi me hteo učiti?
ISAJLO: Stani kod njega u službu, pak ćeš sve naučiti. Zašto on, jednako koješta govori; samo me mrzi slušati.
MANOJLO: Time već pokazuje da je čovek učen. Mora da mnogo čita.
ISAJLO: Po dana ide s knjigom po sobi i jednako tare rukom čelo i svađa se s kosom. A po dana sedi na ogledalu.
MANOJLO: Valjda gledi koliko mu naraslo čelo od nauke.
ISAJLO: Ne znam šta radi. Tek čas ga vidim gdi očima žmiri i namiguje, čas se smeši i miga usnama; čas glavom klima.
MANOJLO: Jamačno uzavrila nauka, pa traži odušku!
ISAJLO: Kad ovako dugo postoji, onda se obuče i ide u pood kakvoj prijateljskoj devojki ili kakvom učenom čoveku.
MANOJLO: A ti?
ISAJLO: Mene ostavlja; da mu čuvam... Ne možeš pogoditi, pošto si Srbin.
MANOJLO (ljubošitno): Šta je to?
ISAJLO: Ćuti, evo ga gdi dolazi!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|