Смрт Уроша Петога/19
ПОЈАВА III
Пређашњи, Улазе Урош и Вукашин.
ВУКАШИН:
Гдје је Дејан, гдје Римљанин, питаш;
Нигдје, царе, ни трага им нема,
Кан' да их је земља прогутала.
УРОШ:
Доиста је случај изванредан.
Шта ти велиш, мајко? шта ти, ујо?
ЦАРИЦА:
Шта да речем?
БОГДАН:
Није то првина
Да ко на пут пође, а крај путу
Не ухвати... Па се и то прича,
Да скадарским језером зла вила
Често плива, и јунаке вуче
У подводне своје мрачне дворе.
УРОШ:
Шта ћеш тим да речеш?
ВУКАШИН (погледав попријеко на Богдана):
То да случај
Бит' не може. Доиста на случај
И сам до сад више шта одбијах;
Ал' нестанком њих двојице сада
Очи ми се на све отворају.
Разб'јег прве Угљешине војске,
Свакидашње отпадање племства
Које множи чете Лазареве,
У Приштини метеж, и за њиме
Заостали у народу жубор,
То све када са нестанком овим
Упоредим, морам увидјети
Да су једног ланца све колути,
Што их свија пакленом вјештином
Око мене невиђена рука.
Ал' душе ми, кнеже, чим ту спазим,
Пресјећ' ћу је, ма мог брата била.
БОГДАН:
Ну међу тим мог нестаде, краљу,
Не знам како, неста га на путу
На који га ти без нужде посла.
Док кроз таму магловите сумње
Ти назиреш нешто чег' и нема,
Ја очима свој гублтак гледам.
ВУКАШИН:
Бог не дао да пропадне Дејан;
Ал' ако се и та б'једа збуде,
Ти га жалит' нећеш.
БОГДАН:
Ја?!
ВУКАШИН:
Бар много.
БОГДАН:
Ја свог брата ?
ВУКАШИН:
Ал' мог пријатеља,
И племића цару највјернијег;
То у њему, то ти више мрзиш
Но што љубиш братску крв.
УРОШ:
Ал' куме,
Сад, душе ми моје! много рече.
ВУКАШИН:
То је тако; и да ј' овдје Дејан
Ово би му сам у очи рек'о.
БОГДАН:
Мени? Дејан?
ЦАРИЦА:
Вукашине, лажеш:
Браћу моју инаш још да познаш;
Могу им се раздвајати мисли,
Ал' не срца.
УРОШ:
Гњев вас обузимље,
И већ отров кипи вам из уста.
Када војна око нас бијесни
Хоћете ли да с' излеже раздор
И међ' нама?
ВУКАШИН:
Да је ту сад Дејан
Рек'о би ти као да га слушам;
Ти, Богдане, крив си свим незгодам;
Ти с Хранићем споји Алтомана,
Ти подбадаш Ливера на Скадар,
Ти привлачиш Лазару властелу.
То би рек'о. Ни на кога, царе,
Не би Дејан прије посумњао
До на овог свог млађега брата.
И на самом растанку ми рече:
Пази добро на Богдана; тај ће
Царицу нам најлакше завести.
БОГДАН:
Нек ме пак'о прождре ако више
Своју јарост могу да обуздам.
Ти, ти туђин, што нам амо дође
Из Мрњаве са просјачком торбом,
Ти ул'јећеш у родбину царску,
И смијеш се с нама надметати
У љубави нашој узајамној?
ВУКАШИН:
Да, љубав је Синишу повукла
На свог цара и синовца, љубав
И Ливера на сестрића свога,
И сад љубав твог Лазара тјера
На Немањин царски дом, из кога
Кроз жену му тече крв у дјеци;
А ти овдје, стојећи до сестре,
Зар стрпљивом љубављу не чекаш
Да збаченог њеног сина круна
На глави се зету твом заблиста?
Све, све љубав!.. сјеча, пожар, грабеж,
То су црна, грозна чеда што их
Љубав рађа у родбини вашој.
УРОШ:
Ха по Богу! није ли већ доста?
ЦАРИЦА:
И сувише; Ја одлазим. (Одлази)
УРОШ:
Мати!..
БОГДАН:
О небеске силе громовите,
Ви слушате ово па шутите?
Ал' не треба вама ни грмљети;
Из народа узрујаног хуче
На те бура тисућом гласова;
И клисуре саме, и ријеке
И грмови, све у земљи српској
Све већ доби уста, да проклиње
Кољено вам мрско. Што год пожар
До сада је у нас прогутао,
Што год гадни отео је грабеж,
Колико год крви је и суза
За Уроша петог проливено,
Све је од вас, кроз вас, ил' кроз ваше.
И док гнусна твоја сјенка стоји
До престола, над царевом главом
Растирући своја мрачна крила,
Све ће дотле разбјегавати се
Од престола огорчено племство,
А стотином једни иза других
Устајаће Синише нам нове,
Св'јет прибират' под заставе своје,
И водити да очисте престо.
Ти си цару што је и путнику
У олуји суха јела, која
На њ довлачи муњу из облака.
Уклони се један ти, па одмах
Засијаће срећна дуга мира,
А властела приступиће .смјерно
Да кољено савију пред царем.
Чуо си ме. — Ја, Урошу, одох;
Већ ни мени није овдје станка.
Вукашин је знао око тебе
И најближи род ти растјерати;
Сам остајеш с усамљеном мајком,
Пази на се, добро пази... Збогом. (Отиде)
УРОШ:
Мој ујаче, стани. — Вукашине,
Ти га љуто уједе за срце;
Гњеван иде у Родопу своју.
ВУКАШИН:
Да царици мајци твојој није
Брат најдражи, тако ми живота!
Жив одавдје не би отишао.
Ал' нек иде; и он нек се диже;
Можда за то навлаш и хоћаше
Да коначно сад раскрсти са мном.
Нек се диже; барем ћу их тако
У једанпут сатрт' свеколике.
УРОШ:
Мало лакше, старче, мало лакше;
Ја сам овдје јоште цар, још могу
Ја свачију охолост понизит',
Па и твоју. То не заборављај. (одлази).
ВУКАШИН:
То л' је Урош? Ја сам ли Вукашин?
Шта! тако се већ говори са мном?..
Тај, осјећам, измиче м' из шака.
А да није баш истина тврда
Што ја само кроз сумњу нагађах?..
Све је, страх ме, све је Богданова
Са царицом плетка... Издаде га
Сл'јепа јарост... Све је плетка њина.
Није л' у њу и сам Урош уш'о?..
Ако јоште није, а оно се
Већ колеба измеђ' њих и мене.
Сто ђавола, кад би га одвукли!
Тад би опет све на коцку дошло. —
Гојко, твоја мис'о да га смакнем
Још неће ли понајбоља бити?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|