Смрт Уроша Петога/20

ЧИН ТРЕЋИ

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Вукашин, Краљевић и Видоје.

ВУКАШИН:
Шта је, Марко? Ти у лицу пламтиш
КРАЉЕВИЋ:
С худим гласом ево нам га с пута.
ВУКАШИН:
Таке свикох од времена неког,
И к'о ст'јена већ отврднух на њих.
Да ми речеш: пролама се небо,
Сва се земља сурвава у понор,
Слушао бих хладан, непомичан.
Шта је, Видо?
ВИДОЈЕ:
Приштинска властела
Већ ти сваку одричу послушност.
ВУКАШИН:
Не дају ми војске, је ли тако?
Па та гнусна копилад шта веле?
ВИДОЈЕ:
Колико је замкова на близу
Све обиђох по налогу твоме,
И овакав одговор свуд добих:
Не дајемо једног себра краљу,
Цару ћемо све до једног дати.
ВУКАШИН:
Па баш тако без околишења!
КРАЉЕВИЋ:
Краљ за цара дакле не војује?
Варају вас једног и другога
Ти проклети издајници. Оче,
Дај ми само пола дворске чете,
Пак ако их у ред не дотјерам,
Твојим сином више ме не зови.
ВИДОЈЕ:
Краљевићу, каква је то мис'о!
Много их је.
КРАЉЕВИЋ:
Ја, душе ми, један
За педесет онаких вриједим.
Дај ми, оче, пола твоје страже.
ВУКАШИН:
Број свлађује храброст. Чекаћемо
Докле Гојко приспије са војском,
Па он да им пода осјетити
Сву вриједност моје запов'јести.
ВИДОЈЕ:
Тим радије тој с' одлуци клањам
Што од страже мени повјерене
Не бих сада одвојити смио
Ни једнога јединог војника.
Дух бунтовни као да све више
Осваја нам и само грађанство.
Двор чувати треба.
ВУКАШИН:
Војеводо,
Зар већ дотле допријеше ствари?
ВИДОЈЕ:
Многобројне гомиле по граду
Иду вичућ': живио цар Урош!
А тим само своју худу радост
Због кнежевог усп'јевања крију.
ВУКАШИН:
Урош, Урош у свачијим уст'ма!
А Вукашин?... Видоје, дај одмах
На пољани дићи губилиште;
Тај рјечити пр'јеке смрти знамен
Умудриће моје Приштињане.
Ако који буде там' узвишен,
Цар, Бога ми, скинути га неће.
(На знак краљев Видоје одлази.)
Шта је, Марко, те обори главу?
КРАЉЕВИЋ:
О мој оче, грозио си племству,
Па се буни; сад грађанству грозиш,
Па с' и оно побунити може.
ВУКАШИН:
Сатрћу га.
КРАЉЕВИЋ:
Немој тако, молим.
Ти ужасом владаш, цар добротом;
Па од тебе свак и бјежи к њему.
Моћ, истина, у руци је твојој,
Ну та моћ је већ непоуздана;
А Уроша становита прати
Опшга љубав, којом с' и ти држиш,
Али којој сад страшило дижеш.
Већ властелу мораш укротити,
Ја тој нужди немам приговора;
Ну грађане поштеди ми, оче.
ВУКАШИН:
Дораст'о си снагом муж, ал' умом
Још остајеш невино дијете.
Кад лукавством отимље од мене
Хреб'љановић ц'јелу једну област,
А властела ил' прелази к њему,
Или дрско одриче ми послух,
Па на тако моје понижење
Пук поздравља цара уз ког стојим,
Шта то значи? и пук и властела
Са тим сложно не вичу ли: доље
С Вукашином, живио краљ Лазар?
Па да штедим тако што?... О Марко,
Краљеваћеш, царевати можда
Посл'је мене; па знај, када владар
Већ и на то позатвора уши,
Он је своју потписао пропаст.
Ну кад ти је толико до пука,
Ид' и настој да ме не натјера
Да излијем на његову главу
Гњев праведни што ме обузео.
(Краљевић одлази.)
Незгода ми за незгодом пада,
А смјерају све на моју пропаст.
Већ се том одрјешито ради;
То увиђам све боље и боље.
Јелена, знадијах да вр'једиш,
Ал' да дотле допире ти вр'једност,
Па и смјелост, то још и не сањах.
Ја не хоћах до крајности ићи,
Ну ти сама сад ме примораваш;
Ти м' у руке тураш нож на сина.
Та ствар више не да с' отклонити.
Кад се попех на ову висину,
Не дајем се ни зауставити
Док не стигнем до самог врхунца,
А камо ли свргнути у блато.
Моје дјело ужасно ће бити,
Али твоја, Јелена, кривица. (Одлази)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.