Скендербег/14
7.
(Место као у првом дејству)
МУРАТ и МЕХМЕД
МУРАТ: Теби се чудим! Кад си видео да је гуја издала, зашто не устаде па не смрска змији главу?
МЕХМЕД: Као да не познајеш Скендербега! Учинио си га главним везиром; како је он расположио, онако се битка водила. У очи тога дана вечерали смо код њега. Он бијаше весео преко мере, и све паше добре воље. Ко неће, кад Скендербег заповеда, а војска јуначка и многобројна! За вечером ни о чем другом не имадосмо разговор, него како ћемо с робљем. Готово се споречка' са Скендербегом ради Јанка. Он хоће да га ухвати, а ја хоћу. Ко ће ту на издају помислити?
МУРАТ: Проклета пузећа душа, змија, коју сам у недрима одхранио!
МЕХМЕД: Сви се потом предаду покоју, само ја један не могох очи склопити. Радост и жеља осветлати моме оцу образ, увеличати славу, раширити владу нашу, необично ми је срце усхићавала. Ујутру био сам први на ногама; но Скендербега нађох будна и замишљена. „Што, побратиме, ти си ме забринуо"? „Свака битка треба размишљења", рече и на ноге ђипи. Почне давати заповести, и ја захтевам да битку започнем. О, бабо, коса би ти расла, да си видео с каквим јунаштвом удари моје крило на Маџаре. Падају и уступају, јер ми јаничари као град, а хатлије бржи од срне. Није трајало по сата, а њихово десно крило готово сатрто. Кад наједанпут за мојим леђима Маџа¬ри; и у исти пар зачује се глас: „Беж'те утече Скендербег!"
МУРАТ (ђипи): Проклета ти била душа!
МЕХМЕД: Само ова реч: „Скендербег уступа!" довољна је да и најхрабрији клоне. Многи побацају оружје и нагну у шуму; а ја кад то видим, ободрим моју околину, представим им нашу славу, заповест пророкову, те тако кроз непријатеља, који нас је опколио био, продеремо и спасемо се. Тек на два три дана почну нам долазити војници гладни и жалосни.
МУРАТ: О, Мурате, шта си дочекао, да те тако змија у срце рани! Тешко сваком који се на туђина узда! Тешко сваком, који туђу крв жели да присвоји. Чедо дивљачине презре моју љубов, изневери ме и језгро моје војске уништи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|