Скендербег/15
8.
САБЕЉА, пређашњи
МЕХМЕД: Ми ћемо још већу силу подићи, оче, и показати Скендербегу да смо вредни и без њега победе одржати. Дај војску од сад мени, па ћеш видети хоће ли нам успех бити добар.
МУРАТ: Ниси ли разабрао, куд је тај зликовац побегао?
САБЕЉА: Светли царе, баш сад стиже Татарин од Албаније и рђаве вести донесе. Скендербег је сву Албанију присвојио.
МУРАТ: То би морао с неба сићи, да толике градове тако брзо освоји.
САБЕЉА: Скендербегово лукавство нема границе. С мачем у руци натерао је великог ћехају да књигу напише кројанском паши у име цара, где му заповеда све градове предати везиру Скендербегу.
МУРАТ (удари се руком по колену): Авај мени, каква грдна штета!
САБЕЉА: Ћехаја напише и твој печат удари.
МУРАТ: Што сам годинама набављао, употребљавао и људе и лукавство, то ми проклета душа у један дан оте! (Поћути). Не, не треба одлагати. Сва војска што је да иде Албанији. Још десет хиљада да јој се пошље у помоћ. Сам ћу је ја предводити. За десет дана мора бити Светиград у мојим рукама, за двадесет Кроја, или на мени неће бити главе. (Сабељи). Одмах да ми се заповест испуни. (Сабеља одлази). А ти, синко, учи се да ником не треба поверовати се; него сам, што год можеш, руководи и делај. Ни један цар није био велики, који је остављао да му други послове свршују, а он сласти и угодности љуби. Тешко и земљи и њему! (Одлази нагло, за њим Мехмед).
[Завеса пада].
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|