Skenderbeg/14
7.
(Mesto kao u prvom dejstvu)
MURAT i MEHMED
MURAT: Tebi se čudim! Kad si video da je guja izdala, zašto ne ustade pa ne smrska zmiji glavu?
MEHMED: Kao da ne poznaješ Skenderbega! Učinio si ga glavnim vezirom; kako je on raspoložio, onako se bitka vodila. U oči toga dana večerali smo kod njega. On bijaše veseo preko mere, i sve paše dobre volje. Ko neće, kad Skenderbeg zapoveda, a vojska junačka i mnogobrojna! Za večerom ni o čem drugom ne imadosmo razgovor, nego kako ćemo s robljem. Gotovo se sporečka' sa Skenderbegom radi Janka. On hoće da ga uhvati, a ja hoću. Ko će tu na izdaju pomisliti?
MURAT: Prokleta puzeća duša, zmija, koju sam u nedrima odhranio!
MEHMED: Svi se potom predadu pokoju, samo ja jedan ne mogoh oči sklopiti. Radost i želja osvetlati mome ocu obraz, uveličati slavu, raširiti vladu našu, neobično mi je srce ushićavala. Ujutru bio sam prvi na nogama; no Skenderbega nađoh budna i zamišljena. „Što, pobratime, ti si me zabrinuo"? „Svaka bitka treba razmišljenja", reče i na noge đipi. Počne davati zapovesti, i ja zahtevam da bitku započnem. O, babo, kosa bi ti rasla, da si video s kakvim junaštvom udari moje krilo na Madžare. Padaju i ustupaju, jer mi janičari kao grad, a hatlije brži od srne. Nije trajalo po sata, a njihovo desno krilo gotovo satrto. Kad najedanput za mojim leđima Madža¬ri; i u isti par začuje se glas: „Bež'te uteče Skenderbeg!"
MURAT (đipi): Prokleta ti bila duša!
MEHMED: Samo ova reč: „Skenderbeg ustupa!" dovoljna je da i najhrabriji klone. Mnogi pobacaju oružje i nagnu u šumu; a ja kad to vidim, obodrim moju okolinu, predstavim im našu slavu, zapovest prorokovu, te tako kroz neprijatelja, koji nas je opkolio bio, proderemo i spasemo se. Tek na dva tri dana počnu nam dolaziti vojnici gladni i žalosni.
MURAT: O, Murate, šta si dočekao, da te tako zmija u srce rani! Teško svakom koji se na tuđina uzda! Teško svakom, koji tuđu krv želi da prisvoji. Čedo divljačine prezre moju ljubov, izneveri me i jezgro moje vojske uništi.
|