Ромео и Јулија/Први чин - Сцена трећа
| ←Први чин/Сцена друга | Ромео и Јулија (1597) Писац: Виљем Шекспир |
Први чин/Сцена четврта→ |
- Верона. Одаја у Капулетовом дому.
- (Улазе грофица Капулет и дадиља.)
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Дадиљо, где ми је кћи? Позови је.
ДАДИЉА
- Девичанства ми од дванајст година,
- рекох јој да дође. Хеј, јагње! Бубамаро!
- Побогу, где је та дева? Јулија!
- (Улази Јулија.)
ЈУЛИЈА
- Шта је? Ко зове?
ДАДИЉА
- Твоја мајка.
ЈУЛИЈА
- Мајко,
- ево ме; шта хоћеш?
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Ево шта. Дадиљо,
- изиђи за часак, морамо насамо
- да говоримо. Дадиљо, врати се,
- предомислих се, чућеш и ти наш
- разговор. Ти знаш да ми је кћи већ
- лепо стасала.
ДАДИЉА
- Знам јој године у сат.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Још нема четрнајст.
ДАДИЉА
- Ја ћу се кладити
- у мојих четрнаест зуба - мада имам,
- на моју жалост, само четири -
- да нема још четрнаест. Кол’ко је
- до Ивањдана?
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Дан ил’ два више од две недеље.
ДАДИЉА
- Па, више ил’ мање; од свих дана баш
- уочи самог Ивањдана пуни
- четрнаесту. Сузана и она
- - бог да прости све хришћанске душе -
- беху вршњаке; али Сузану ми
- узе бог; била је предобра за мене;
- али, ко што рекох, уочи Ивањдана
- напуниће она четрнаест,
- памтим добро. Сад је једанајст година
- од земљотреса, кад сам је одбила
- од сисе - нећу заборавити то -
- баш оног дана од свих у години.
- Сису сам пеленом била намазала
- и села на сунце под голубарником.
- Господар и ви сте били у Мантови -
- добро се сећам. Ал’ као што рекох,
- кад она оцети на мојој брадавици
- пелен, и окуси његову горчину,
- слатка се лудица - да сте је видели! -
- намршти тад и разгневи на сису.
- Голубарник се у тај мах затресе,
- и непотребно би казати: бежи!
- Од тог времена је једанајст година.
- Тада је већ могла да стоји сасвим сама,
- па, крста ми, да трчкара и гегуца
- унаоколо. Баш дан раније
- разбила је чело, и тад је мој муж
- - бог да га прости,био је весељак -
- подиже и рече: „Сад падаш на лице,
- је ли? А кад будеш паметнија,
- падаћеш на леђа; хоћеш ли, Јулијице?”
- А на то, тако ми богородице,
- лепо враголче престаде да плаче
- и одговори: „Да.” И гле, сад се
- ето та шала већ обистињава.
- Вере ми, да живим хиљад’ година
- памтићу то: „Хоћеш ли, Јулијице?”
- Како је упита, а лепа лудица
- престаде да плаче и одговори: „Да.”
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Та, доста с тиме, молим те, ућути.
ДАДИЉА
- Добро, госпо, ал’ се морам насмејати
- кад помислим да је престала да плаче
- и рекла: „Да.” А, богме, имала је
- на челу чворугу ко младе коке јаје;
- јако се ударила и плакала је горко;
- а кад јој муж рече: „Сад падаш на лице,
- је ли? А кад сазреш, падаћеш на леђа;
- хоћеш ли, Јулијице?” она преста с плачем
- и рече: „Да.”
ЈУЛИЈА
- Престани и ти једном,
- молим те, дадо.
ДАДИЉА
- Ућутаћу, сврших.
- Бог те благословио! Била си, најлепша
- беба коју сам икад дојила.
- Да доживим да те видим удату,
- па друго ништа не бих желела.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- О тој удаји сам баш и хтела сад
- да говорим. Реци ми, кћери Јулија,
- да ли би волела да се удаш већ?
ЈУЛИЈА
- То је част о којој и не сањам ја.
ДАДИЉА
- Част! Да те нисам само ја дојила.
- рекла бих да си с млеком посисала
- и сву мудрост.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Размисли о удаји сад.
- И млађе од тебе овде у Верони,
- угледне госпе, постале су мајке.
- По мом рачуну, била сам баш твојих
- година кад сам те родила.[1] И кратко,
- витешки Парис тражи твоју руку.
ДАДИЉА
- Човек је, млада госпо! Такав човек
- каквог у свету - ко од воска лик.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Веронско лето нема такав цвет.
ДАДИЉА
- Он јесте цвет; вере ми, прави цвет.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Шта ти кажем? Би ли могла волети
- племића овог? Видећеш га сад,
- вечерас на гозби. Прочитај му књигу
- лица, пронађи задовољство што је
- пером лепоте исписано ту;
- осмотри на њему складне црте ове
- како једна другој дају чари нове;
- а што у тој књизи не буде ти јасно,
- његове ће очи изразити гласно.
- Савршенству свеске те љубави јаком,
- тог дивног младића невезаног браком
- треба само повез. Риби треба вода,
- а лепом да се лепа ћена дода.
- У очима многих књига славу стиче
- кад јој златне копче стежу златне приче.
- Ти ћеш с њим делити све чари што има,
- и с њим, умањена нећеш бити њима.
ДАДИЉА
- Не мања, но већа; свака жена расте
- од мужа.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Да л’ ти се допада, пре свега,
- Парисова љубав?
ЈУЛИЈА
- Ја ћу радо њега
- гледати, видим ли да ме баш широка
- наклоност такне. Ал’ стреле мог ока
- никада неће одлетети даље
- од места куда их твој пристанак шаље.
- (Улази слуга.)
СЛУГА
- Госпо, гости су дошли, вечера је на столу, бас зобу,
- питају за младу госпођицу, дадиљу пцују и грде у кухи-
- њи,[2] све је као без главе. Морам ићи да послужујем; мо-
- лим вас дођите одмах.
ГРОФИЦА
- Да!
- (Слуга одлази.)
- Парис те чека.
ДАДИЉА
- Ти ћеш, дете, моћи
- данима срећним дати срећне ноћи.
- (Одлазе.)