Покондирена тиква/24

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ

Позорје 5.

Позорје пето

ВАСИЛИЈЕ као изван себе

ВАСИЛИЈЕ: Евице, ха моја лепа, медена, шећерна Евице, ходи, Евице смоквена, цукерпокерајска Евице, да те пољубим, и јошт једанпут, и јошт једанпут. Ја сам срећан, ти си моја, гледај ме, ја играм од радости, ти си моја, ходи да те пољубим. Ја сам твој.

ЕВИЦА: Шта је теби, Васо, ти канда ниси при себи?

ВАСИЛИЈЕ: И нисам, вере ми; ја сам на небу, у рају, с тобом, мојом милом, бадемском, алвенском Евицом.

ЕВИЦА: Ја те не разумем ништа. Шта ти се догодило?

ВАСИЛИЈЕ: Јошт питаш? Не можеш да се сетиш? Дванаест хиљада форинти! Јеси ли чула? Дванаест хиљада, то ће бити живот, то ће бити грљење, ево овако, ево овако (грли је).

ЕВИЦА: Ја не знам ништа, гди су ти новци, и откуда су ти?

ВАСИЛИЈЕ: Гди су ми, откуда су ми? Дај само решконту, па ћеш видети. До по сата пуне три кесе дуката донећу ти.

ЕВИЦА: Ал' ћеду бити жути! Благо нама!

ВАСИЛИЈЕ: Сад дај решконту, не могу више да чекам.

ЕВИЦА: Какву решконту?

ВАСИЛИЈЕ: Забога, решконту, ја сам је код тебе оставио.

ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао.

ВАСИЛИЈЕ: Како ти нисам дао кад је остала у твојој руци? Дај овамо, немој ме толико мучити.

ЕВИЦА: Ти сниваш, ја не знам ни за какву решконту.

ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности! Евице, то је лепо! Тако ли ти мене милујеш? Дај решконту, забога немој ме убити!

ЕВИЦА: Ја не знам шта си ти полудио.

ВАСИЛИЈЕ: Полудио. (Плаче.) Да, полудио, право кажеш, луд сам и био што сам такву омиловао. То је лепо да убијеш сиромаха момка ... Евице, ја знам да се ти шалиш, само хоћеш да ме намучиш; дај решконту, да примим новце па онда узми колико хоћеш.

ЕВИЦА: Убио ме бог ако знам о каквој решконти!

ВАСИЛИЈЕ (легне на земљу): Ох, сад сам несрећан! Са сваке, кукавац, стране страдати морам.

ЕВИЦА: Чекај мало, Васо.

ВАСИЛИЈЕ: Иди, ти си отров, ти си змија пред мојим очима.

ЕВИЦА: Та чекај, кад ти кажем. Кажи ми шта је то решконта, једе ли се? Како изгледа, да видим.

ВАСИЛИЈЕ: Не знаш, она плаветна хартија што сам ти је дао у мајстор-Митровој кући, кад нас је твоја мати затекла.

ЕВИЦА: А, то је код мене у бурмутици. Чекај, сад ћу ти донети (отиде).

ВАСИЛИЈЕ (ђипи): Шта, код тебе је, и ја сам те тако осрамотио! Ах, Васо, шта учини! Како ћеш јој у очи погледати? Но, ја ћу молити, она је добра, она ће ми опростити.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.