Pokondirena tikva/24
| ◄ Позорје 4. | Pozorje 5. | Позорје 6. ► |
Pozorje peto
VASILIJE kao izvan sebe
VASILIJE: Evice, ha moja lepa, medena, šećerna Evice, hodi, Evice smokvena, cukerpokerajska Evice, da te poljubim, i jošt jedanput, i jošt jedanput. Ja sam srećan, ti si moja, gledaj me, ja igram od radosti, ti si moja, hodi da te poljubim. Ja sam tvoj.
EVICA: Šta je tebi, Vaso, ti kanda nisi pri sebi?
VASILIJE: I nisam, vere mi; ja sam na nebu, u raju, s tobom, mojom milom, bademskom, alvenskom Evicom.
EVICA: Ja te ne razumem ništa. Šta ti se dogodilo?
VASILIJE: Jošt pitaš? Ne možeš da se setiš? Dvanaest hiljada forinti! Jesi li čula? Dvanaest hiljada, to će biti život, to će biti grljenje, evo ovako, evo ovako (grli je).
EVICA: Ja ne znam ništa, gdi su ti novci, i otkuda su ti?
VASILIJE: Gdi su mi, otkuda su mi? Daj samo reškontu, pa ćeš videti. Do po sata pune tri kese dukata doneću ti.
EVICA: Al' ćedu biti žuti! Blago nama!
VASILIJE: Sad daj reškontu, ne mogu više da čekam.
EVICA: Kakvu reškontu?
VASILIJE: Zaboga, reškontu, ja sam je kod tebe ostavio.
EVICA: Nisi ti meni nikakvu reškontu dao.
VASILIJE: Kako ti nisam dao kad je ostala u tvojoj ruci? Daj ovamo, nemoj me toliko mučiti.
EVICA: Ti snivaš, ja ne znam ni za kakvu reškontu.
VASILIJE: Ha! Eto ženske vernosti! Evice, to je lepo! Tako li ti mene miluješ? Daj reškontu, zaboga nemoj me ubiti!
EVICA: Ja ne znam šta si ti poludio.
VASILIJE: Poludio. (Plače.) Da, poludio, pravo kažeš, lud sam i bio što sam takvu omilovao. To je lepo da ubiješ siromaha momka ... Evice, ja znam da se ti šališ, samo hoćeš da me namučiš; daj reškontu, da primim novce pa onda uzmi koliko hoćeš.
EVICA: Ubio me bog ako znam o kakvoj reškonti!
VASILIJE (legne na zemlju): Oh, sad sam nesrećan! Sa svake, kukavac, strane stradati moram.
EVICA: Čekaj malo, Vaso.
VASILIJE: Idi, ti si otrov, ti si zmija pred mojim očima.
EVICA: Ta čekaj, kad ti kažem. Kaži mi šta je to reškonta, jede li se? Kako izgleda, da vidim.
VASILIJE: Ne znaš, ona plavetna hartija što sam ti je dao u majstor-Mitrovoj kući, kad nas je tvoja mati zatekla.
EVICA: A, to je kod mene u burmutici. Čekaj, sad ću ti doneti (otide).
VASILIJE (đipi): Šta, kod tebe je, i ja sam te tako osramotio! Ah, Vaso, šta učini! Kako ćeš joj u oči pogledati? No, ja ću moliti, ona je dobra, ona će mi oprostiti.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|