Песме сунца 2 (Дучићеве песме)

←< Сенке по води

ПЕСМЕ СУНЦА Писац: Јован Дучић

Јутарње песме >→

ЈАДРАНСКИ СОНЕТИ

Поред воде

Са Бонинова

Пут месечев сребрн низ море се види,
Лежи бесконачан врх заспалих вала.
Мир. Задњи је талас дошао до хриди,
Запљуснуо сетно и умро крај жала.

Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом.
Небо пепељасто. И копно и вода
Кô да ноћас дишу неким чудним болом,
Тиха туга веје са далеког свода...

А сто срца ноћас куцају у мени,
И цело ми биће буди се и диже
Часом некој звезди, а час каквој жени.

Све кипи у мени, ко плима кад стиже:
Као сад да постах! Докле звезде броде
Једне безимене ноћи, поред воде.

Крај мора

Из Боке

Лав камени један из млетачких дана
Озбиљан и мрачан још на тргу седи,
На обали мора. Слуша шум Јадрана,
И где век за веком неосетно следи.

Стар и малаксао, и са гривом седом,
Он је тешке шапе зарио дубоко,
Докле мирно држи у обзору бледом
Свој мраморни поглед и студено око.

Дођу градска деца са веселим плеском,
Драже га, и јашу, и засипљу песком,
И бију га својим пушкама од зова.

Док он мирно гледа на море, и чека
Да галије старе види издалека,
Што одоше некад пре много векова.

Село

Из Трстеног

Виторог се месец заплео у грању
Старих кестенова; ноћ светла и плава.
Ко немирна савест што први пут спава,
Тако спава море у немом блистању.

Чемпресова шума бдије; месец на њу
Сипа своје хладно сребро; одсијава
Модро летње иње са високих трава.
Затим крик. То крикну буљина на пању.

Рибарско сеоце полегло на стену,
И сишло у затон; и кроз маглу млечну
Једва се назире, ко кроз успомену.

Све је утонуло у тишину вечну.
Ни шума, ни гласа; само једнолико
Избија часовник ког не чује нико.

Лето

Из дубровачке Жупе

Окићену лозом и цвећем од мака,
Срео сам је једном, једног врелог днева.
На пучини магла провидна и лака,
У врућоме житу препелица пева.

Из воде и копна одисаше лето
Мирисом и ватром. Тесне стазе беху
Пуне косоваца. Весело је цветô
Турчинак у њеном говору и смеху.

Она је крај мене тада корачала,
Страсна као лето, поред мирних вала,
Поливених топлим бојама и сјајем.

Вај! И младост прође, ко сунце над гајем!
Само још у мени ти си и сад така:
У коси ти исти цветови од мака.

Слушање

Из Дубровника

Када падне вече поврх воде плаве,
И засветле Млечни Пути из далека.
Тада као птица из свог гнезда мека,
Све од маховине и од морске траве,

Прхне моја душа. И жеље што даве,
И бију, и море, још од памтивека,
Њу измаме тако у тузи без лека...
Док поноћне звезде шуме изнад главе.

Ко свилени црни ноћни галеб, тако
Моја душа пада на талас, полако,
И заспи у својим сузама, ко дете.

А кад је пробуди сребрнаста зора,
У њој вас дан шуми ноћна песма мора,
Пуна једне болне неутешне сете.

Дубровачки requiem

Тај дан тако тужно звонила су звона,
Болну неку песму из металног грла.
Насред катедрале лежала је она,
Као Илузија која је умрла.

Тако плава, тужна. У белом оделу,
Легла је међ руже и миртино цвеће.
Редови властеле на дугом опелу
Стојали су немо и држали свеће.

У окнима цркве тихо, неосетно,
Поче дан да гасне, кад свршише сетно
Дуге болне псалме свештеници седи.

А полазак када запеваше звона,
И кад мирно ковчег подигоше бледи,
Тада, као у сну, осмехну се она.

Далмација

Из Сплита

Са капеле једне, са старог врхунца,
Полагано звони. Све је мирно тако.
На водама лежи крв вечерњег сунца,
Дими се, и хлади, и мрзне полако.

Албатрос је један кружио над водом,
Залутао амо ко зна с кога мора.
И пламен док хвата крвавијем сводом,
И пуши из модрих маслинових гора,

Гордо, са далеко раширеним крилом,
Кружаше албатрос... Беше у порфири,
Сав покривен златом и пурпурном свилом:

Изгледа дух страсни Диоклецијана
Над драгим се морем далматинским шири,
У сунчано вече једног Царског Дана.

Ноћни стихови

Код Светог Јакова у Дубровнику

Ја волим ноћи, њине мутне зборе,
И њине тишине, и њине олује;
Њине црне реке када сетно хује
Своју песму тамну и дугу, до зоре.

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе,
Шуме у тој песми, и шапћу и струје;
И моја се душа јасно у њој чује,
Као неко тамно невидљиво море.

Ја сам део ноћи. Над водом и хумом
Кад јутрењи ветри својим благим шумом
Погасе лагано беле звезде њене -

Она шуми збогом у одласку наглом,
И увија тужно, кô цвеће и стене,
Моје мрачно лице сузама и маглом.

Јутрењи сонет

Код цркве Св. Госпе од Милосрђа

Миришу јасмини и модри се ловор,
У сребрном јутру још спавају жали;
Дубоко у шкољу чуо се је говор:
То збораху први пробуђени вали.

И осећам где се буди, тихим шумом,
Успавана душа ствâри око мене.
И мирише море рибом; док за хумом
Свод се стакли, шири, мру и задње сене...

Знам, некад ко дете, у свитање зоре,
Истим овим путем силажах на море,
И свагда ме срео нестрпљив шум вала.

Чујем и сад: хуји испод оштрих жала
Исти стих, још исти што ме некад срете -
Стих из строфе ко зна када започете.

Звезде

Са острва Лопуда

Високо у грању мирно горе звезде,
И широка песма мора у тишини
Чује се око нас; и ти гласи језде
Ко да роса пада у сребрној тмини.

У њену сам косу уплетао страсно
Мокре ноћне руже. Путем пуним зова,
Ја јој љубљах цело ово вече јасно
Очи пуне звезда и уста стихова.

Све је шумно, сјајно; и лије из грања
Светлост, ко падање неке беле кише;
Маслинова шума у даљини сања...

А море је пуно звезда, па их њише,
И по жалу немом, празном и без сане,
Котрља их сву ноћ, ко песак и пене...

Љубав

Из Стона на Пељешцу

Стоји пуста црква без гласа и звона,
Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели,
А у напуштеној и немој капели
Сама плаче бледа жалосна мадона.

Кап за капљом клизи низа мрачне стене;
А кроз разнобојна окна једва доспе
Месец, да нечујно хладно сребро проспе
По ногама свете неутешне жене.

Ту се влажне сенке пружају и пузе;
Све воња на дуге молитве и сузе.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона.

Тако неутешна твоја љубав. Она
Бди у души и сад, очајно, без циља:
А бледа јој рука и сад благосиља.

Месечина

На Лападу

Месечина падне на старински мрамор
Широких тераца, и по чемпресима
Њеног старог врта. Тих се чује жамор:
То на обалама мре поноћна плима.

А моја је драга тужна свако вече
И када заплачу ноћне камелије,
Заплаче и она; суза што потече,
Нико не зна шта је, ни шта она крије.

Докле болно шуми изнад тамних вода
Тиха песма сфера у дубини свода,
И под вртовима док умире плима.

А кад проговори, у тој ноћи, где се
Буде само слутње, тај глас њезин има
Невесели мирис вечерње ципресе.

Вечерње

Из Цавтата

Зарасло острво у шуми олива,
Ко црн галеб лежи насред морских вала.
Док вечерња магла изнад немих жала
Пада, ко заборав, нечујна и сива.

Пенуши се талас и мирно целива
Слано црно стење на рубу обала.
Видим врх звоника; то црквица мала
Вири из маслина, топола и ива.

Опет ноћ без мира. И сад из далека,
Вечерњега звона кад се чује јека,
Помињем те с болном сузом што се рони.

Нем, на изгубљеном валу, насред воде,
Прве сенке ноћи док расту и броде...
А с острва тужно звони, звони, звони...