Песме сунца 3 (Дучићеве песме)

ПЕСМЕ СУНЦА
Писац: Јован Дучић

ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ

Прича

О плоду збори цвет што падне,
И река о хуци плима;
О огњу сунца звезде хладне,
А сутон о свитањима.

Осмех за сласти бесконачне,
И крило за простор света;
О вечној срећи очи плачне;
Пад збори за триумф лета.

И мир где зрње мрака ниче,
Да сав шум сферâ таји...
Звезде што падну, то су приче
Да и смрт зна да сјаји.

Завапи клица: желим нићи,
Из мрака, до врхунца!
Из прслих груди ја ћу дићи
Најлепшу химну сунца.

Завапи крило: да се родим,
Из страшног мучења крви!
Звездама мирним да забродим,
На сунце да стигнем први.

Завапи суза: вај, да канем
Из бола који грца!
Донећу на свет, када панем,
Прву вест људског срца.

Пође шум с горе јасенова,
Даде га шуми јелâ,
И букви буква, зови зова,
Прену се природа цела.

Бивоље стадо диже главу:
- Је ли то песма о моћи?
Шева чу химну небу плаву,
Буљина музику ноћи.

Јастреб се трже: ето лова!
И зец: зар ловац хити?
Звезда помисли: гле, ноћ с нова!
А гроб: о, да ли свити?

Једне се ноћи беше срела
На једној зрачној стази,
Душа у небо што се пела,
И ангел што на свет слази.

Ангел исприча причу сјајну
Шта су небески врти,
А душа целе земље тајну:
Магију љубави и смрти.

И осмехну се ангел потом
На царство вечних зрака;
Душа заплака за лепотом
Игре светлости и мрака.