Pesme sunca 3 (Dučićeve pesme)

PESME SUNCA
Pisac: Jovan Dučić

JUTARNjE PESME

Priča

O plodu zbori cvet što padne,
I reka o huci plima;
O ognju sunca zvezde hladne,
A suton o svitanjima.

Osmeh za slasti beskonačne,
I krilo za prostor sveta;
O večnoj sreći oči plačne;
Pad zbori za triumf leta.

I mir gde zrnje mraka niče,
Da sav šum sferâ taji...
Zvezde što padnu, to su priče
Da i smrt zna da sjaji.

Zavapi klica: želim nići,
Iz mraka, do vrhunca!
Iz prslih grudi ja ću dići
Najlepšu himnu sunca.

Zavapi krilo: da se rodim,
Iz strašnog mučenja krvi!
Zvezdama mirnim da zabrodim,
Na sunce da stignem prvi.

Zavapi suza: vaj, da kanem
Iz bola koji grca!
Doneću na svet, kada panem,
Prvu vest ljudskog srca.

Pođe šum s gore jasenova,
Dade ga šumi jelâ,
I bukvi bukva, zovi zova,
Prenu se priroda cela.

Bivolje stado diže glavu:
- Je li to pesma o moći?
Ševa ču himnu nebu plavu,
Buljina muziku noći.

Jastreb se trže: eto lova!
I zec: zar lovac hiti?
Zvezda pomisli: gle, noć s nova!
A grob: o, da li sviti?

Jedne se noći beše srela
Na jednoj zračnoj stazi,
Duša u nebo što se pela,
I angel što na svet slazi.

Angel ispriča priču sjajnu
Šta su nebeski vrti,
A duša cele zemlje tajnu:
Magiju ljubavi i smrti.

I osmehnu se angel potom
Na carstvo večnih zraka;
Duša zaplaka za lepotom
Igre svetlosti i mraka.